Рат
1 min read
Горски вијенац – бокељско издање (Фото: Н. М.)
Пише: Никола Маловић
Хајде да мало обновимо градиво.
Шта се то догодило на врху Ловћена када смо задњи пут отварајући корице, оживјели српске див-јунаке из Његошевог Горског вијенца?
Горски вијенац почиње уочи Тројичиндана на Ловћену, хамлетовском дилемом владике Данила.
Шта да ради.
Шта, забога, да ради?!
Јер: ако крене против дојучерашње браће која су примила вјеру Империје – ући ће у братоубилачки рат! А ако којим случајем не крене, онда ће сва Црна Гора да потпадне под идеологију Империје, и од дивне, слатке слободе неће остати ни стрва.
Јунаци Горског вијенца, сад већ митски Црногорци, баштиници вјере прађедовске, крећу у борбу, и побјеђују, на Божић, сваке године у којој се у себи или наглас чита Горски вијенац.
Па, иако данас знамо да су једни који ратове осмишљавају а други који их покрећу и воде, опет одричемо главама на питање да ли је ратове генерално могуће избјећи.
Још увијек није.
Људи који су због енормног богатства погубили националности, забављају се као некад богови са Олимпа.
Одозго гледају како народи-пси крваре за рачун господара. Њима је забавно не само због крви, него и зато што зарађују у свакој глобалној зађевици.
Почетак новог рата у Црној Гори почео је 21. маја 2006. у Референдумској ноћи, и наставио се хаосом у Скупштини, децембра 2019, када се Народни дом самоукинуо тиме што је упркос противљењу представника трећине свог тијела – изгласао Закон о слободи вјероисповијести (суштински: Закон о одузимању цркава Српске православне цркве, са свим реликвијама, благом и непокретностима).
А Српска је црква родила Црну Гору!
Историја ће запамтити дефинишуће повике упућене колективном Монтенегрину: – Пичко усташка! – из уста (криво сједи, право бесједи) свима већ досадних и отужних политичких Срба, оних који су се на прву лопту порадовали, зарад својих интереса наравно, да ће Вучић, приватно, на сјеверу Црне Горе (умјесто иза Митрополита а пред Цетињским манастиром) наложити бадњаке. Српски је народ на саму најаву да ће Вучић приватно до Црне Горе, ставио прст у грло, јер је прозрео потезе два пријатеља, два ока у главу – на челу завађених, братских земаља.
Изгласавањем спорног закона, у тренуцима када је похапшена сва опозиција, и када је по сценарију враћена да и даље ради у одборима (!?), Црна Гора постала је творевина у којој многи „добри Срби“ зарад парах и даље изигравају опозицију, а положили су оружје, заправо, у рату који траје. Из дана у дан расле су ријеке вјерног народа који уста ко из воде трава, те нам је бројка у литијама прешла преко 100.000 дневно.
Но да ли се миром може контра мрежног рата против светосавља?
Црна Гора ратује против попова да би човјек могао да се ожени и рођеном мајком. Парафразирао сам Маркеса. Он у роману Сто година самоће каже: Ми ратујемо против попова да би човјек могао да се ожени рођеном мајком.
Томе служи мрежни рат против Православне цркве.
Његош је – оивичен Црном Гором без икаквих школа, као и данас, без правих путева, као и данас, без икакве инфраструктуре и значајнијег облика привреде, као и данас – испјевао мисли које се од Хомерових или Есхилових разликују само по томе што су хришћанске.
Жанровски, написао је филозофско-теолошки еп у драмској форми. Да превод Библије којим случајем није стигао до Црне Горе, довољан би био Горски вијенац – уџбеник за тумачење „свих Црних Гора“. И историјских, и менталитетских, и религиозних, и отпадничких и братоубилачких.
Бокељски ђак, Петар II Петровић Његош, научио нас је лекцијама о борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се од нулте надморске па до ловћенских висина одродило плахо и лакомо.
Већински су Срби устали. Али и сви пси Империје, сва НВО говна, 88 невиђено љигавих интелектуалаца окупљених „спонтано“ за 24 часа, и остали грађанерски башибозук.
Пси империје могу да отму све црквено, да побиједе у бици, али рат не могу да добију. Завршетак рата је увијек у метафизици.
Изнад људи који су због богатстава погубили националности и играју се свјетског мира хушкајући народе на народе, стоји Бог.
Да ли ће он међу Србима наћи седам милиона душа или тек нешто за под крушку, њему је свеједно. Стога ваља сваког дана, до конца, без обзира на околности, ратовати за крст часни и слободу златну.
Па, како ко може.
Ко код куће има Горски вијенац, има у доба рата неопходан уџбеник: „Ко потоке може уставити / Да к сињему мору не хитају?“
Море је простор слободе. Држава са стеченим погледом на море има већу цијену. Бранимо је.
(Извор: Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Кад имаш „double-sided coin nickel head“-youre-always-a-winner.
У тој игри, сигурно.
Светитељи Серафим и Николај нам тумаче да се „неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не
може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа.“
„7. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не
бисте осуђивали невине.“
„21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и
Божије Богу.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:7,22:21)
…“Нови језици усмерени су првенствено на људски разум, аналитичку способност разума, нижој у поређењу са духовном интуицијом. Они су исто тако способни да изразе емоционална, страстна стања човека, но за изражавање појава у области духа које отварају себе у молитвеном пориву, нови језици постају троми, немоћни као мишице дрхтавог старца.
Они који подржавају језичку реформу богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургија постати разумљивија. Но, литургика је сама по себи тајна. Она не може бити разумљива на вербално-семантичком нивоу. У супротном би било могуће разумети је и усвојити седећи у фотељи, са књигом у рукама, за писаћим столом.
Литургика није приповедање које може да се детаљно преприча, није ребус који може да се погоди или реши. Литургика је укљученост човека у духовну реалност, а средством тога јавља се дејство на човека целокупног духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декора, богослужбених напева и најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који се налазе у Цркви. За светог Јована Кронштатског су говорили да када је служио литургију или се ћутке молио на проскомидији, људи су осећали силу његове молитве и Божанску благодат, скоро физички.
Древни језик ближи је унутрашњем логосу зато што има најјаче деловање на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, пролазећи мимо аналитичног разума човека, бујицом топле светлости озарује, као да отвара, срце и оно дрхће као душа путника који је после дугог пута угледао огањ очинског дома. Тада долази до онога што смо већ назвали, можда не сасвим тачно, „присећања“. Човек се присећа изгубљеног раја и тог језика коме су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседовао са Анђелима.Ту је мистика језика. Древни, свештени језик дира срце човека и изнуђује звучање скривених струна душе. Модернисти то не знају и не осећају. Они хоће да замене древне језике новим, због тога да би била боље разумљива семантика речи, која неће учинити разумљивијом тајну богослужења.
Осим тога, у литургици постоји паралелни језик ликова и ритуала, не мање важан од словесног језика. Тај симболички језик је још мање разумљив, но он служи укључивању човека у живу реалност произашлих збивања. Уколико желимо да учинимо богослужење доступним нашем телесном разумевању, тада морамо учинити разумљивим обреде: или заменити их словесном интерпретацијом или их превести на језик театралне пантомиме, то јест претворити обред из разгранатог свештеног симбола у мимички гест. Шта ће тада остати од литургије? Поучна представа? Када кажемо да је литургија спомињање земаљског живота Христа Спаситеља, тада уопште немамо у виду да је литургија исценирање Јеванђеља. Литургија је могућност за човека да посредством свештених симбола и сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње преживи Голготску Жртву, као Жртву принесену лично за њега, а Васкрсење Христа, као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик, сећање човековог срца о његовој древној отаџбини, изгубљеном рају. А, савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он не помаже човеку да се избави из ропства обичне свакодневнице, брига и интереса. Свештени језик сведочи о томе да у храму имамо посла са другим светом, другом за нас необичном реалношћу.
Не само међу садржајем речи и осећаја, него исто тако и између осећаја и саме форме језика постоје асоцирујуће везе. Уопште форма не може бити савршено апстрахована од садржаја.
Нови језик, хтели то или не, носиће у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, чије испољење и опредељење није доступно нашем логичком расуђивању.
Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу…“
„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне
физиономије, него писменост по сваку цијену“. Константин Леонтјев.
Овом реченицом Огњен Војводић почиње текст о, на један од активних начина, нашим губицима.
Ако описмењавање, у сваком смислу и било ком погледу, води недобронамерна потреба изопачене људске природе.
http://www.ognjenvojvodic.info/jugoslovenski-jezicki-program-razgradnje-ruskog-jezika-i-naroda.html
…“The world seems to have come to a point where there is no return. And Christians, in fact all people, cry for peace. No wonder that contemporary Christians, like the Holy Apostles prior to the Ascension of the Lord, hoping for the peace of the Lord and desiring it, are almost asking the question: “Lord, will you at this time restore the kingdom to Israel?” (Acts 1: 6) …“
http://www.spc.rs/eng/address_his_grace_dr_irinej_bishop_novi_sad_and_backa_plenary_session_cec_novi_sad_june_2_2018
Филм из 1975.
Детаљ на 1.51.24.
Pasqualino Settebellezze
https://www.youtube.com/watch?v=Ig-Ty0ltY6k&t=6303s
SJAJNI NIKOLA !!!
BLAGO MAJCI KOJA IMA TAKVOG SINA.
SJAJNI NIKOLA !!!
BLAGO MAJCI KOJA IA TAKVOG SINA.
Sjajan Nikola
Po obicaju
Ni levo ni desno vec pravo u meso
I bice sto biti ne moze i ako nista drugo na grobu ce iznici cvijece za ne tako daleka neka pokolenja
Sjajan tekst.
Са “ осољеним“, бокељским издањем Горског вијенца као молитвеником, псалтиром, благовестијем, приправан и неустављен, како верујем, како јесам, како умем и знам, суштујем у дане Божића да “ буде оно што бити не може“, благодарећи Србљу часном и крстоносном у Црној Гори… Маркесов јунак стогодишње самоће „богопознање“ је доживео када је видео лед, Србље Светосавско Господом се восхитило када је Крст Часни залучио дурмиторску мећаву и баш та мећава источник је потока који, неустављив, сињем мору хита…
,, Mora rob sam da se otrgne sa lanca, zato je Gavrilo usmrtio Franca“
andjeli sa tobom …nema rata brat na brata…demokratija je…vecina nije manjina…vecina se pita…..
Vecina je kupljena, tako da to pravilo nevazi Krsto prodana duso.
Krle, pravo reci je li te Mira’s krstio? Reci da li si uopste krsten? I na kraju, ko te i gdje krstio ako si Kirsten.
Krle, što se desilo sa većinom koja govori srpskim jezikom? Što se desilo sa većinom koja je bila protiv priznanja tzv. Kosova? I što se desilo sa većinom koja je protiv ulaska u NATO pakt? Vaša priča o većini u Crnoj Gori i tome da se ona pita je bljutava, da ne upotrebim ružniju riječ. Zašto se u tim situacijama nije pitala većina? Odgovor znamo svi…