Рат „Мојковачког“ и клана из „Гранда“ око опреме за прислушкивање Војне обавјештајне службе

Прави рат води се унутар два клана у ДПС-у, због набавке опреме за прислушкивање, која треба да буде купљена за потребе Министарства одбране, али и око мјеста шефа Војне обавјештајне службе.

Мојковачки клан, близак премијеру Душку Марковићу, и клан из Гранда, који је под патронатом предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, у сукобу су око набавке најсавременије опреме за прислушкивање која је икад била у посједу војне службе.

И један и други клан желе да се дочепају монопола над тим системом, јер онај ко га контролише истовремено је и господар Црне Горе, јер може све да прати и прислушкује, а да му за то не треба било чија дозвола.

Због тога је итекако важна позиција шефа Војне обавјештајне службе, на којој се тренутно налази Миљан Перовић, близак Мојковачком клану. Он је, иначе, иницијатор набавке специјалне опреме за прислушкивање.

Перовић је директан кадар Марковића и Веселина Вељовића, актуелног директора Управе полиције. Индикативно је да „војна“ веза представља спону између Перовића и Вељовића. Перовић је, као и Вељовић, завршио Војну академију у Београду, а након превирања ‘98 напустио је Војску Југославије и постао замјеник шефа САЈ-а, на чијем је челу тада био управо Вељовић.

Перовић, такође, слови за човјека блиског њемачким обавјештајним службама.

С друге стране, британска обавјештајна служба гура пуковника Зорана Бошковића, некадашњег војног аташеа у Загребу и Берлину. Он је пројектован да дође на чело црногорске Војне обавјештајне службе умјесто Перовића. Међутим, мојковачки клан то не дозвољава и ту букти прави рат иза кулиса.

Име Бошковића у јавности у први план избија у јулу 2004. године када га Црна Гора кандидује за мјесто директора Војно-безбједносне агенције ВБА, раније Управа безбједности, још раније КОС. Јасно је да, без пуне сагласности Мила Ђукановића, није могао изаћи предлог за Бошковића.

Бошковић је, у том тренутку, био представник Војске Србије и Црне Горе у једном огранку Пакта за стабилност Европе. Србија је тада за директора ВБА предлагала пуковника Светка Ковача. Он се наметао као логичан избор, јер је, у том тренутку, био на функцији замјеника директора ВБА. У питању је искусни оперативац који је, поврх тога, завршио Националну школу одбране као први у класи. Осим тога, неписано је правило да мјесто шефа ове службе попуњава његов замјеник, како би се осигурао континуитет. Та традиција је у дугој историји ријетко била кршена, а кад јесте, представљала је најаву тежих политичких ломова.

Ипак, из Црне Горе је тада стигло противљење  именовању Ковача, односно захтијевано је да се за шефа ВБА изабере њен кадар – пуковник Бошковић, који је био  представника СЦГ у Регионалном центру за верификацију и имплементацију контроле наоружања у југоисточној Европи. Ово тијело, мало познато широј јавности, има сједиште у Хрватској и дјелује у оквиру Пакта за стабилност Европе. Из тог периода Бошковић вуче врло блиске односиме са Стјепаном Месићем, који га је увезао са британским обавјештајцима.

Бошковић се, у року који је био остављен официрима бивше Војске СЦГ, након црногорског референдума, да се, по слободној вољи, изјасне да ли ће бити припадници оружаних снага Црне Горе или Србије – најприје опредијелио да остане у Србији. Накнадно се –  предомислио. Индикативно је да је Бошковић 2006. године, управо интервенцијом из кабинета тадашњег предсједника Црне Горе Филипа Вујановића, примљен на службу у Војску Црне Горе.

Поставља се питање чиме објаснити да је пуковник Бошковић примљен у ВЦГ накнадно, упркос истеку рока предвиђеног да се припадници бивше војске опредијеле након референдума за службу или у Црној Гори или у Србију?

Одговор можда треба тражити у чињеници да је пуковник Бошковић рођак Вука Бошковића, некадашњег Вујановићевог савјетника за националну безбједност, али и у томе да је „нечим“ задужио црногорску власт.

Контроверзна улога пуковника Бошковића поново је заинтригирала јавност у фебруару 2012. године, када је предсједник Покрета за промјене Небојша Медојевић саопштио да је пуковник Бошковић дио тајне службе у којој раде бивши војни обавјештајци.

Бошковић се тада бранио ријечима да „није дио било чије тајне службе“, а куриозитет је да се позвао на Агенцију за националну безбједност Црне Горе.

„АНБ је извршила моју провјеру и дала позитивно мишљење, јер у противном не бих могао имати Сикјурити Клиренс нити обављати дужност војног аташеа у Берлину”, навео је тада Бошковић.

Бошковић важи за особу која има одличне везе са Арапима, са којима блиско сарађује и Ђукановић. Индикативно је да Бошковић читаво вријеме у Србији има пензију, а у Црној Гори прима плату.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: