Ратка, њом самом

Пише: Сибин

Кад уз охлађен чај од нане испуни укрштене ријечи – ту убибригу која ублажава одвећ гњаважно недељно послеподне, које је нарочито у касабама неподношљиво, писао је Андрић – бака Ратка В Ј сједне за повелики екран постаријег рачунара – рецимо пентиум 2 – и почне, онако натенане, низати реченице у којима нам објашњава како су деведесете протекле не само у знаку инфлација, већ и у митоманском шешељизму и милитарном (српском) фолклоризму, и да буде црње од горег, у посве срамном рату, на чијем челу су били и они који су и данас у врху власти непромијењеној тридесет година, која нас је, истина, учинила независнима, па ипак, мало је рећи како нипочему није достојна помена, освим у освртима које бака Ратка критички упражњава, мада чисто из доконлука, у тв и другим играма, искључиво четвртком. (Не узмимо јој за озбиљно…)

Бака Ратка је Агата Кристи новоцрногорског новинарства. Увијек је била на бранику свег слободарског, еманципаторског, љевичарског, па ако хоћете, и комунистичког (додаје у аутобиографији).

У вријеме братства и јединства и зрелог доба највећег сина нашег народа и народности, бака Ратка није била суверенист, далеко од тога, није била ни пионирка, него југословенка по формату Побједе, булеварски тиска који ми и данас најбоље говори све о црногорскоме менталитету; да, то је – археологија црногорштине!

Као што би рекао Киш: за писца је најбоље да чита Борбу, будући да тамо нема шта да прочита! Тачно: за црногорске интелектуалце а посебно академике, најбоље је – што они додуше и чине – да читају Побједу, лист који им све о њима говори, и апсолутно задовољава политичке и културне потребе.

Али, времена се мијењају, те ће изњедрити и цикотићке Вијести, у којима се окупише све сами постмодернисти, колумнисти и ултра љевичари, теоретичари стила и позоришни, књижевни, ликовни, културни, медијски критичари… Блистави умови који су у старту, дакле, током несрећних деведесетих, прокљувили у чему је квака, и како, надаље, треба мислити енд дјелати. Како ово мало крша још више локализовати, и претворити у тамни вилајет, у касабу, у полукилометарски булевар једне чаршије која – пази `вамо – дискутује и дискурзира о свему и свачему, попут Криптокапић накнадне памети Ранка, који нас учи шта је политика Западног свијета, и како би се могла, с мао уложеног, али колективног труда, примјенити и у овој забитој….и.

Међутим, у вражју матер, агејн србс испречују се на друм напретка, еуроинтеграција, и модернизације која у прогресу без предаха види бољу, сигурнију будућност. Дабоме, у нафти и миниелектранама, још бескрајној приватизацији и константним задуживањима.

Е сад, мало пажње, прије него се одјавим… Као што Београд и пренабеђени кругодвојкаши никад нису дочекали фамозни 6. Октобар, тако и Црна Гора животари у најцрњем двадесет и другом Мају. Контате у чему је квар?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: