Покушајте замислити филм у једном континуираном кадру, без реза… Звучи захтјевно, али уз довољну припрему и залагање комплетне филмске екипе, изводиво је. Један од пионира, ако не и први филм „испричан“ у једном кадру јесте Rope (Конопац, 1948), мајстора суспенса Алфреда Хичкока. Али, Конопац је био филм који је само „изгледао“ као да је снимљен у једном кадру, а уствари помоћу тзв. „маски“, затамњења или прелаза преко дијелова сценографије/намјештаја, изгледао је као да је један континуирани кадар. Десет сегмената радње, тј. десет кадрова монтираних да изгледају као један континуирани кадар, чинило је Хичкоково остварење, које је сам редитељ окарактерисао као „пропали експеримент“.

Два Златна глобуса

Стари мајстор суспенса опробао је технику још неколико пута, мање-више успјешно, али сљедећи покушај филма у једном кадру дошао је из Русије, под насловом Russian Ark (Руски ковчег, 2002) редитеља Александра Сокурова. Руски ковчег је био истински у једном континуирајућем кадру снимљен филм, из једног јединог кадра дугог – у трајању – 87 минута. Након Сокуровог малог ремек-дјела, мексички редитељ Алехандро Гонзалез Ињариту снима Birdman-a (2014), филм на трагу Хичкоковог „експеримента“, који ће „помести“ Оскаре (поред три кипића за Најбољи филм, сценарио и режију, директор фотографије Емануел Лубезки је награђен Оскаром). У умјетности причања филмске приче у једном кадру окушао се 2015. њемачки редитељ Себастијан Шипер са криминалистичком драмом под насловом Victoria и то доста успјешно; публика је поновно као у случају Birdman-а хрлила у биоскопе, а критичари били наклоњени.

Најновији покушај филма у једном кадру јесте ратни еп 1917 Британца Сема Мендеса, награђен са два Златна глобуса, за најбољи филм у категорији драме и набољег редитеља. Мендес је написао сценарио у сарадњи са шкотском сценаристицом Крyсти Вилсон-Каирнс (ТВ серија Penny Dreadful), а према причама свог дједа, Алфреда Мендеса, које му је он приповиједао као клинцу, о његовим доживљајима током Првог свјетског рата. Редитељ Мендес је уобличио сјећања дједа у причу о двојици британских војника на сјеверу Француске, који добијају задатак да пренесу поруку преко првих линија, ничије земље, дубоко и преко непријатељске територије, и опозову напад британских трупа на Њемце, којим ће спријечити погибију преко 1.600 душа.

Храброст и страх

Два војника, Том Блејк (Дин Чарлс Чапман) и Вилијам Кофилд (Џорџ Мекaj), након што добију наређења од генерала Еринмореа (Колин Фирт) да пренесу поруку о прекиду напада, хитро напредују кроз ровове према првим линијама фронта вођени храброшћу и страхом у једном помијешаном осјећају. Још више вођени тиме што се Томов брат Џозеф (Ричард Мејден) налази међу британским трупама на челу са пуковником Мекензијем (Бенедикт Камбербач) чији напад треба да опозову. Двојац ће на свом путу кроз ничију земљу и дијелом кроз непријатељеске ровове сусретати са рападајућим мртвим тијелима војника, лешевима коња, пацовима великим као мачке, блатом, бодљикавом жицом, посјеченим пробехаралим дрвећем трешања, борбом авиона у зраку, која ће довести до смрти једног од њих двојице. Том неће преживјети напад њемачког пилота којег су извукли из запаљеног авиона, док ће Вилијам након што прежали смрт свог колеге наставити са мисијом и у коначници успјети пренијети наредбу, опозвати напад, те пронаћи Томовог брата Џозефа живог и здравог.

Технички аспекти

У готово свим могућим филмским техничким аспектима Мендесов ратни еп 1917 бриљира. Почевши од саме идеје да се прича исприча у једном континуираном кадру, баш по принципу првог правог филма у једном кадру – Хичкоковог Конопца, у исто 10 сегмената, или са 10 „маски“ за кадрове, да би филмска прича дјеловала као да се догађа у реалном времену. Такву мајсторију Мендес је извео у кооперацији са ветераном, директором фотографије, и оскаровцем Роџером Дикинсом (Blade Runner 2049, 2017) чији је рад за камером препознатљив и маестралан до те мјере да ће вам се ако се заиста не потрудите и не обратити пажњу учинити како је 1917 снимљена у једном кадру. Дикинсова камера успјева да пронађе многобројне инвентивне и потентне композиције у својеврсном једном кадру чије је осветљење невјероватно атмосферично; једноставно и постепено прати с леђа, с приједа, са стране и одоздо, мијењајући угао по потреби и „клизећи“, по блату ровова, провлачећи се између бодљкаве жице, или руинама града, савршено уходана и темпирана да испрати глумачку игру, сваког глумца понаособ. Редитељ Мендес, вођен идејом једног од највећих америчких и свијетских редитеља Џона Хјустона (Човјек који је хтио бити краљ, 1975), како је у филму најважнија расподјела улога, за 1917, за двојицу главних јунака изабрао слабо познате Дин-Чарлса Чапмана и Џорџа Мекаја и  док је провјереним глумачким асовима попут Бенедикта Камбербача и Колина Фирта додијелио споредне, али важне улоге.

Сиромашни сценарио

Осјећај и утисак, двојице обичних војника, који се ни по чему не разликују од стотина осталих, али имају „оно нешто“ што их ипак издваја од осталих, Чапман и Мекај, савршено одају својом глумачком игром. Увјерљиви у свом перформансу, уз једино што баш и није на нивоу осталих сегмената филма – сценарију, двојица глумаца успјевају да донекле издигну из, према неким мјерилима, „сиромашног“ сценарија. У бити, сама прича филма има неколико невјероватних дионица и суптилно је подстављена ситницама које одају „животност“ и идеју филма. Такве ситнице су Томово присјећање смијешних анегдота којима бодри колегу (и себе), или моменти са Вилијамом и Францускињом са бебом.

Мендес режира „хируршком“ прецизношћу покушаје пробијања према првим линијама, изразито је видљива његова посвећеност карактерима ликова, док музичка подлога композитора Томаса Њумана одаје осјећај огромне важности мисије са сваком својом нотом. Још један оскаровац, монтажер Ли Смит (Dunkirk, 2017) четири пута пробрано користи „моменте мрака“ у филму (и још пет пута преко дијелова сценографије) да би направио невидљиви рез, док задњи пети пут то искористи у сцени у којој Вилијам падне у несвјест, након што се сукоби са њемачким војником.

Техничке мајсторије

Колико год Мендесов редитељски рад, са свим пратећим елементима у снимању филма, оставља печат пјесничке осјећајности у смислу задивљујуће режије и техничке мајсторије, исто толико га уздиже до невјероватног и импресивног кинематографског остварења. Међу редитељима који су обрадили Први свјетски рат на филму, поред великана Луиса Милстона (All Quiet on the Western Front, 1930) Стенлија Кјубрика (Paths of Glory, 1957), Питера Вејра (Gallipoli, 1981) и Стивена Спилберга (War Horse, 2011) Мендесов унос у наслове о Великом рату остаће запамћен као један од најоригиналнијих.

P.U.L.S.E

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: