Равногорски покрет тражио преиначење одлуке о подизању споменика Павлу Ђуришићу
1 min read
Уједињени равногорски покрет (Беране) тражио је да Влада Црне Горе повуче претходну одлуку и дозволи подизање споменика вођи Тринаестојулског устанка у Беранама војводи Павлу Ђуришићу и његовим саборцима.
У саопштењу, које потписује предсједник Покрета Вујадин Добрашиновић, наведено је да су ових дана право на гроб добили њемачки окупаторски војници који су уз подршку владе Црне Горе добили обиљежен гроб и право на достојну сахрану, а више од 70 година прикривају се комунистички злочини и не дозвољавају да се објелодани истина о највећем и најскривенијем злочину који је почињен по завршетку Другог светског рата над ратним заробљеницима и збјегом недужног народа, који је одступао са са јединицама Југословенске краљевске војске, бјежећи пред „црвеним терором“.
„Тај злочин се прикривао свим средствима већ 70 година и планински вијенци лажи, којима је затрпаван, нису мањи од планинских вјенаца Словеније под којима леже небројене жртве побијене без списка и без суда“, подсјетили су из Покрета на ријечи митрополита Амфилохија.
Како наводе, истина о том злочину била је забрањена, а свака лаж пожељна и дозвољена. Остатак саопштења преносимо у цјелости.
„Та истина се једва могла шапутати у четири ока, док је лаж више од пола вијека лансирана из свих идеолошких топова и разглашавана на сва звона. То је најдужа неиспричана прича и најдужа још неисписана читуља српског народа Црне Горе.
Наш владика је рекао то овако: ‘Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни. Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника. Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.’
Академик Матија Бећковић је казао следеће: ‘Судбина безгробне војске стала је у три речи: одступио, нестао, отишао на зли пут. Победницима те речи нису сметале зато што је њима више скривано него откривано, а пораженицима су одговарале зато што нису ни укидале наду, ни стављале тачку на њихову судбину. Ни одступити, ни нестати није срамота, а отићи на зли пут је тачка гледишта како је неко назвао историју. Уз одступио – најчешће је додавано – до Зиданог Моста. Тако је Зидани Мост постао збирно име за сва стратишта и заједничку костурницу. У лукове тог моста узидани су сви мостови и све кости остале дуж злог пута у незнаноме гробу који се простире од Острога до Кочевског Рога.
Голготу преко Албаније у Првом, сменила је голгота преко Југославије у Другом светском рату… Једном војском командовао је вођа који је у Првом светском рату ратовао против Србије, а другом онај који се с њом борио на Церу и Сувобору, а без њега прешао Албанију. Дуж пута, који је прешла српска војска у Првом светском рату, остала су славна војничка гробља, а Југословенска војска у отаџбини, у Другом светском рату, постала је једна регуларна војска једног народа која је остала без гробља. То је јединствен пример за који историја зна од кад је војски, војни и војевања. Гроба ни гробнога знака није се домогао не само њен командант него – нико, од челника до последњег војника. Тиме та војска није само поражена, него је порицано и њено постојање. Ко нема гроба није ни живео, а ко није живео не може бити мртав, а није мртав јер га нико није убио. Тако нешто се није могло догодити случајно и тај најграндиознији међу злочиначким подухватима мора да има аутора. Имамо римско, турско, аустругарско, немачко, италијанско, француско, енглеско, руско војничко гробље и чије све не, али гробља југословенске краљевске војске нема. Уосталом помирили смо се са свим непријатељима, осим с нама самима… Злочин почињен над покојнима у миру можда је и већи од злочина почињеним над живима у рату. И не само зато што је трајао дуже, него и зато што није почињен у ратном вихору с оружјем у руци, него у миру, у државним установама и институцијама, у законодавству и просветитељству, школама и судовима, науци и уметности. Прекогробна неправда је тежа од оне која их је отерала у гроб, а посмртно мучеништво веће је и горе од мученичке смрти. Живота су лишени по кратком поступку, а смрти су лишавани деценијама – све до краја комунизма. Брисани су не само из живих, него и из мртвих. Живи су им били противници, а мртви им то никако нису могли бити… Посмртно прогањање оних које су побили, да би тај злочин прикрили, био је специјални задатак специјалних служби. Протурање гласина да су живи, распитивање да ли се јављају, ухођење и присмотра служили су не само да се прикрије највећа костурница у сред Европе, него и да се киње и држе под присмотром њихови сродници и води непрестана борба с одавно побијеним непријатељима. О томе мора да постоје писани тргови и та дијаболичка архива би најбоље посведочила колико невина крв може да потрује и изопачи људску свест, мада је и међу верницима те службе морао бити велики број оних који нису знали чиме се баве не слутећи да се невидљива рука служила и њима самима. До сада је у Словенији откривено 597 масовних гробница. Узмимо да свака није масовна него да у њима лежи само по један, њихов збир би сведочио о монструозном злочину. У Хрватској су такође откопали на стотине стратишта и јама. Само у Србији још није откривена ниједна. Истина, пред законом су изједначена оба покрета отпора, само је један још увек једнакији од оног другог. Оба су се борила против фашизма, али један за комунизам, а други за Краља и отаџбину. Против фашизма су се могли борити и заједно, да их комунизам није раздвојио. Гроб једног вође заузима шеснаест хектара земље на најчувенијем брду српске престонице. Гроб другог вође, кога је вођа убио, гроба нема. Закон по коме је један вођа сахрањен је сведочење да је његова жеља била да ту почива. О тој необичној жељи нема писаних трагова. Што то није гробље и што је то двориште туђе куће није била никаква сметња. Како ивештавају медији његов Меморијални центарв посетило је до сада осамнаест милиона ходочасника. Опленац, гробни храм династије Карађорђевића, имао је осамнаест пута мање ходочасника. То је податак из кога читалац може прочитати много више него што би се могло написати на овом месту и у овој прилици. Као да се морално политичка подобност, која се некад тражила за посао, још увек тражи за гроб. Као да за гроб још увек није довољно бити само покојник, него су потребне и друге заслуге. Живих учесника грађанског рата готово да више нема, али ровови су остали незатрпани и рађају ровове – наследнике. Из тих ровова не може се више рећи ништа што већ није безброј пута речено, па ипак се још увек понеко јави да разгребе рану у страху да не зарасте. И после више од пола века можемо унапред погодити ко ће шта рећи на ову тему. Рат с покојнима нико није добио, јер га покојни не воде, имају времена да чекају своју правду, а земља се не може смирити док је не дочекају. Под земљом су се завађење војске помириле па је ред да их следимо и на земљи. Сахрана покојника је свети чин и не би представљала ничију победу осим победу здравог разума…
На крају остаје последња нада да ни Европска унија неће примити у своје чланство ниједну нову чланицу чији градови почивају на још неоткривеним масовним гробницама. Ако поставе тај најљудскији и најлогичнији услов, у откривању истине неће учествовати само не владина удружења, него и Влада и држава. А то значи да у том чину не би узели учешћа само једни, него сви који не ратују са својом савешћу, јер савест није ништа друго до Бог. Тако бисмо дочекали први Велики дан који не би једни славили, а други проклињали. Дан када бисмо заједно, чиста образа и мирне савести стали међу људе и народе’, истакао је једном приликом Матија Бећковић.
Проћи ће још много времена док се не изнађу и схвате коријени те и такве братомржње, у Црној Гори и шире. Зли каиновски синдром као свеопшти људски усуд? Повампирени зли дух крвне освете, против које се тако жестоко борио Свети Петар Цетињски? Оптерећеност племенском свијешћу и њеним пљачкашким духом, често проглашаваним у прошлости за јунаштво и витешко, у пјесми опјевано, плијењење турских (и не само турских) оваца и отимање туђе имовине? Кад је на крају у све то уграђена из тога рођена класна борба и слијепа класна мржња као основа стварања новог праведног и срећног друштва утемељеног на богоубиству, а тиме и на оцеубиству и братоубиству – склапа се мозаик овог злог времена и његових ништа мање злих плодова, у току и на крају Другог свјетског рата.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Samo cu vam jedno reci.Ivan Goran Kovacic.Sramotnici.Vi ste bijeda ljudskog roda.Ivan Goran Kovacic.
Draža najopasniji protivnik
Hitler je 18. decembra 1942. godine izjavio poslova da „sve četnike treba potpuno uništiti i protiv njih se treba boriti najbrutalnijim sredstvima“. Kardelj piše Loli Ribaru: Dražu tući svim sredstvima
General Mihailović sa borcima u Bosni
Dok su jugoslovenska i sovjetska komunistička propaganda generala Mihailovića 1942. sve otvorenije optuživale za kolaboraciju sa Nemcima, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini bio je glavna nemačka opsesija ne samo u Srbiji već na celom Balkanu.
Maja i juna te godine pokrenuli su dve kampanje za hvatanje Mihailovića, „Operaciju Forstrat“ i „Akciju 800“, ali oba puta general je uspeo da se spase.
Jula te godine Mihailović se u Zimonjića kuli, kod hercegovačkog mesta Avtovac, s četničkim vođama Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije dogovorio o tome kako će četnici napraviti mostobran za očekivano angloameričko iskrcavanje na obale Jadranskog mora. Posle tog dogovora od Nemaca se sklonio na Sinjajevinu, iznad Kolašina, a narednog meseca Čerčil je Staljinu u Moskvi izložio plan da zapadni saveznici, posle proterivanja Nemaca iz severne Afrike, zauzmu Siciliju i južne delove Italije, a da potom izvrše invaziju na Jugoslaviju. Sovjetski vođa, koji je već odavno priželjkivao da zapadni saveznici otvore drugi front protiv Nemaca, glatko je odbio Čerčilov plan, predlažući da Englezi i Amerikanci otvore drugi front u Francuskoj, a ne u Jugoslaviji. Računica mu je bila prosta: da zapadne saveznike što više udalji od zemalja istočne Evrope i Balkana, koje je odredio za zonu sovjetske ekspanzije.
Nemci nikako nisu odustajali od ideje da uhvate generala Mihailovića, pa je Hitlerova komanda Jugoistoka, jula 1942, opomenula svog izaslanika u Srbiji, generala Paula Badera:
– Najopasniji protivnik je Mihailović.
Jula 1942, jedan od vodećih nemačkih nacista, Hajnrih Himler, u pismu Hitlerovom generalu Hajnrihu Mileru dao je Mihailoviću još veći značaj:
– Osnovica svakog uspeha u Srbiji i celoj jugoistočnoj Evropi leži u uništenju Mihailovića. Upotrebite sve snage da Mihailović i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen.
– Svako sredstvo koje tome doprinese je zgodno. Očekujem najtešnju saradnju svih ustanova koje dolaze u obzir. Molim obaveštavajte me jednom nedeljno o napretku ove akcije.
Decembra 1942, na sastanku u Hitlerovom glavnom štabu, odlučeno je da zbog očekivanog iskrcavanja saveznika na Jadransko more treba što pre uništiti i četnike i partizane. Fon Ribentrop je na tom većanju rekao da su i za Nemce i za Italijane „Srbi, tj. nacionalisti, opasniji od komunista“. Hitlerov general Vilhelm Kajtel bio je najradikalniji:
ODMAZDE PREMA ČETNICIMAU depešama upućenim u Moskvu Mihailović je Titu i od oktobra do kraja decembra 1942. bio mnogo veća preokupacija nego Hitler i Pavelić. Mihailovića je napao 19 puta, Pavelića četiri, Hitlera dva puta. Krajem te 1942. Titov Vrhovni štab je Štabu operativnog sektora Mrkonjić Grad izdao naredbe za odmazde prema četnicima:
– U onim selima gde ove bande pruže otpor, kao što se dogodilo u Šehovićima, dotična sela potpuno popaliti i uništiti. – Sve zarobljene četnike, bilo u borbi bilo van borbe, kao i njihove pomagače i jatake, likvidirati na licu mjesta.
– Srpski zaverenici moraju biti sprženi.
Te godine o Mihailoviću je slično govorio i Titov pomoćnik Edvard Kardelj, koji je lideru mladih komunista Jugoslavije Ivi Loli Ribaru napisao:
– Dražu moramo zaista tući svim sredstvima.
U takvim okolnostima, kada je bio glavna meta i Nemaca, i vođstva KPJ i NDH, Mihailović i njegova vojska preživeli su 1942. godinu. Ratni dnevnik Vermahta pedantno je zabeležio neka od glavnih iskušenja s kojima su se te godine suočili Mihailović i njegove pristalice:
U leto 1942. vođene su zajedničke nemačko-hrvatske vojne operacije protiv četnika u Lici.
23. septembar 1942. Susret Hitlera, rumunskog predsednika vlade Mihaila Antoneskua i hrvatskog poglavnika Pavelića u Hitlerovom glavnom štabu. Otvoreno se govorilo o hrvatskim problemima. Hitler je izrazio zabrinutost zbog nestabilne situacije u Hrvatskoj, koja nije u stanju da osigura bezbednost glavnih saobraćajnica, a to direktno šteti nemačkim vojnim naporima. Susretu je prisustvovao i nemački general u Zagrebu Glez fon Horstenau, koji je otvoreno kritikovao hrvatsku vlast. Skrenuo je pažnju na četnike koji bi se, takođe, mogli upotrebiti da na svom području postanu organi reda.
– Hitler je na taj predlog negativno odgovorio, jer mu se čini veoma opasnim da se četnicima pruži podrška. Četnici su, pre svega, srpski patrioti, koji zastupaju velikosrpsku misao. Time bismo hranili zmiju, koja će jednoga dana da poraste.
– 26. novembar. Uhvaćeno sedam pristalica Draže Mihailovića. Nakon saslušanja svi su streljani.
– 2. decembar. Nemci streljali 12 pripadnika pokreta Draže Mihailovića.
– 4. decembar. U Beogradu streljano osam Mihailovićevih pristalica.
– 5. decembar. Delovi jedne bande Draže Mihailovića uništeni. Ubijeno 20 ustanika. Sopstveni gubici: šest poginulih.
– 7. decembar. Uhapšeno 11 pristalica Draže Mihailovića i devet komunista. Svi su streljani. Nemačke specijalne jedinice uhvatile poznatog vođu pokreta Draže Mihailovića, kao i tri njegova pratioca. Nakon što su saslušani, svi su streljani.
– 10. decembar. Nemci streljali devet Mihailovićevih pristalica.
– 11. decembar. Streljano 11 pristalica pokreta Draže Mihailovića.
– 12. decembar. Uhapšeno 26 pripadnika obaveštajnog štaba Draže Mihailovića, koji su nakon saslušanja streljani.
– 16. decembar. Streljano 60 pristalica Draže Mihailovića.
– 18. decembar. Hitler italijanskom ministru spoljnih poslova izjavio da „svi četnici treba da se unište i da se protiv njih treba boriti najbrutalnijim sredstvima“.
– 27. decembar. Nemci streljali kao taoce 250 pristalica Draže Mihailovića.
– 28. decembar. Uhvaćena dva poznata Mihailovićeva komandanta; nakon saslušanja oni su streljani. Streljano 35 taoca, koji su bili pristalice Draže Mihailovića.
– 29. decembar. Šef obaveštajne službe Draže Mihailovića s četiri ustanika uhvaćen, a nakon saslušanja svi su streljani.
Nemački plakati kojima je bila oblepljena gotovo cela Srbija beležili su i neke odmazde nad pristalicama generala Mihailovića, kojih nema u Ratnom dnevniku Vermahta:
– Zbog sabotaže i špijunaže u korist Draže Mihailovića 12. novembra 1942. u Beogradu streljano 20 ljudi.
– Od 16 optuženih za pripadnost organizaciji Draže Mihailovića, 18. novembra 1942. streljano 13 meštana sela Velika Sugubina kod Trstenika.
– Hitlerov zapovednik Srbije general Paul Bader 21. novembra 1942. obznanio odluku da će za svakog ranjenog pripadnika Nedićeve civilne vlasti streljati pet, a za ubistvo likvidirati deset taoca – pristalica Draže Mihailovića. Istom odlukom objavljeno da će nemačke vlasti za svaki slučaj sabotaže na železnicama, mostovima, telefonskim vezma i industrijskim postrojenjima streljati stotinu talaca.
– Zbog nestanka jednog nemačkog vojnika u jednom selu kod Brusa, Nemci 19. novembra 1942. streljali deset komunista i pristalica Draže Mihailovića.
– Zbog ubistva načelnika sreza Župskog, okruga kruševačkog Save J. Đorđevića, koga su pristalice Draže Mihailovića ubile 17. novembra i ubistva Nauma Živadinovića, predsednika opštine Makršanske, okruga kruševačkog, izvršenog 22. novembra 1942. Streljano je radi odmazde 520 pristalica Draže Mihailovića.
– Zbog „razornog rada Draže Mihailovića“ i dizanja u vazduh pruge Lapovo – Kragujevac, u Kragujevcu 6. decembra 1942. streljano pet talaca.
Hiljade Hrvata i Slovenaca u četnicima
Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika
NAJPOZNATIJA imena među slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.
Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama „Sokola“, sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.
POČETKOM 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:
– I Baćović i ja i u Drežnici i u Konjicu u prisustvu sve vojske i muslimanskih prvaka održali smo govore u kojima je izložena naša nova linija prema poštenim muslimanima, što je trupu discipliniralo, a među muslimanima izazvalo ogromno oduševljenje.
– Juče posle tih govora i pošto su kroz Mostar prošli muslimanski prvaci u šajkačama i sa orlovima na kapi, sastalo se sinoć u Mostaru preko stotinu najuglednijih muslimana i svi su silno zagrejani za tu saradnju videći u njoj jedinu mogućnost spasa.
– Od svojih prijatelja u (italijanskoj) armiji sam saznao da Italijani žele da naoružavaju muslimane protiv Srba, pa sam hteo da onda to naoružanje (muslimana) vršimo mi preko naših ljudi i da mesto protivnika formiramo mi od apsolutno sigurnih ljudi čete saveznika.
– Ja sam neprekidno održavao vezu sa šefovima nacionalnih muslimana već devet meseci i sad ih mogu povesti u svaku akciju pre nego iko drugi.
Tako je u Bosni i Hercegovini formirana muslimanska nacionalna vojna organizacija, koja je saopštila da su „ustaški zlikovci uzrok svega zla u našem narodu“, osuđujući „sve muslimanske otpadnike koji su pristupili ustaškom pokretu“.
JEVĐEVIĆ je, međutim, imao problema sa delovima svoje vojske, jer su se neki njegovi borci „strašno ostrvili“ prema muslimanima. Obaveštavajući o tome generala Mihailovića, naveo je da su gatački četnici pobili „stotinak nedužnih muslimana, među kojima i jednog koji je spasao desetine Srba“, a da su prilikom napada na Foču ubijena i „dva najbolja srpska prijatelja“.
SLOVENIJA JE IZGUBLjENAVOJNIČKI deo Slovenskog saveza je bio pod neposrednom komandom zastupnika Draže Mihailovića – generalštabnog majora Karla Novaka. Borbe sa Oslobodilnom frontom su izbegavali. Izgledalo je te 1942. godine da će Slovenski savez imati situaciju u Sloveniji potpuno u svojim rukama. To je bilo i mišljenje majora Novaka.
Kasnije je Karl Novak, ipak, morao konstatovati:
– Žalim što moram smatrati da je Slovenija sa Istrom verovatno izgubljena.
Mihailović je insistirao na tome da se greške ne ponavljaju, a potom i da se obrati „naročita pažnja muslimanima“, pa je njegov pokret uspeo da formira desetak muslimanskih četničkih odreda, a u istočnoj Bosni i jedan muslimanski korpus.
General je pridobio naklonost i niza vodećih muslimanskih intelektualaca. Među njima su bili: sudija Mustafa Pašić iz Mostara, Muhamed Ćemalović iz Beograda, dr Ismet Popovac iz Konjica, hercegovački beg Mustaj Hadžihuseinović, funkcioner Jugoslovenske nacionalne stranke Muhamed Preljubović, poručnici Husnija Čengić i Omer Čengić, Esad Vehabović iz Bosanske Gradiške, Smajo Ćemalović iz Mostara, Mustafa Berberović i Mustafa Leho iz Blagaja, kod Mostara, imam iz Konjica Džemal Kršlaković, major Fehim Musakadić i Mehmed Pandžo iz Sarajeva, profesor Beogradskog univerziteta Mehmed Begović, beogradski imam Abdulah Hodžić, kapetan Husein Rovčanin, a Mustafa Mulalić iz Livna bio je jedan od najbližih Mihailovićevih saradnika, član Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog četničkog pokreta.
DECEMBRA 1943. u Mihailovićevoj vojsci je bilo oko 4.000 muslimana, koji su činili oko osam odsto celokupnog sastava Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Jugoslovenska vojska u otadžbini imala je nemali broj pristalica i u projugoslovenski orijentisanim delovima Hrvatske, posebno u onim krajevima koji nisu bili u sastavu NDH. Pored Kaštelanskog četničkog odreda i Splitsko-šibenskog četničkog bataljona, pokret generala Mihailovića imao je svoje simpatizere i u Makarskoj, na Korčuli, Krku i drugim delovima Hrvatske. Dinarskoj četničkoj diviziji Momčila Đujića 1941. pristupilo je 510 Hrvata. Samo u Drugom četničkom odredu Dinarske divizije bilo je oko 2.500 Hrvata.
Prema jednom ozbiljnom hrvatskom izvoru, u Splitu je posle kapitulacije Italije čak oko 30 odsto Hrvata „dragovoljno pristupilo četnicima“.
Jedan od najbližih Mihailovićevih saradnika, Zvonimir Vučković, bio je Hrvat, jedan od vodećih političkih savetnika bio mu je bivši katolički sveštenik Đuro Vilović, a veći deo rata u njegovom štabu su proveli i bankarski stručnjak dr Zvonimir Begić i Vladimir Predavec, sin bivšeg potpredsednika Hrvatske seljačke stranke Josipa Predavca.
U PROUSTAŠKIM, ali i u neutralnim delovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bosansko-hercegovački i hrvatski četnici su, sveteći se hrvatskim i muslimanskim ustašama za genocid nad Srbima, tokom rata počinili i niz zločina nad civilnim muslimanskim i hrvatskim stanovništvom. U Mihailovićevoj arhivi nije pronađena nijedna njegova naredba za odmazde prema civilima, iz čega bi se moglo zaključiti da on nije odobravao ove zločine.
MA KOGA PITATE DIZITE SPOMENIK PA NEKA DODJU DA GA RUSER !
Ко не верује у, условно речено, дијаболични карактер Револуције, можда бих могао да му покажем пентаграм који је, као члан партизанских јединица, мој ђед урезао на своје гусле. Комунисти су највеће жртве Комунизма…
Титоизма или ти зла црвеног усташе ДА!
Постојали су Срби који су стварно вјеровали у идеју комунизма али када су видјели шта им ћопави ради од Србије, како ју распарчава и како одваја српске земље од матице, дигли су се против усташе и завршише испред стрељачког вода или на голом отоку.
Тако је одстранио и Александра Ранковића зато што је хтио да заштити Србе у ЦГ, Крајини и Космету! Оштро се противио политици насељавања шиптара на југ Србије и зато је био смјењен, а умјесто њега поставио је Србомрзца Едварда Кардеља који је почео да сели индустрију са ћопавим из Србије у СР хрватску и Словенију под изговором да је црвена опасност то јест Варшавски пакт одмах у Бугарској и Румунији па тобоже од страха изненадног напада, а заправе све да ослаби Србију, а ојача Словенију и крватску. Исти Кардељ је са ћопавим цртао карте о даљој подјели Србије на неке АП и касније САП, опет све против Србије, а није хтио Србима у Српској Крајини дати аутономију… или у СР БиХ!
Зато се посвађао са женом српкињом која је почела да му пребацује због одлука које видно наносе штету српском народу!
Права српска власт ће се тек видјети јер ће им прва одлука бити да се остатци црвеног усташе протјерају из Србије и избаце негдје изнад океана да се никад више не окупљају Србомрзци и лешинари у Београду!
Da ne bjese Sase Pejanovica, Pavle Djurisic i patrijarh Gavrilo Dozic bili bi posljednji Crnogorci. Tesko mi je to da kazem braco, ali tako je…
Pasje groblje”
Na Badnji dan 1942. godine partizani su počinili svoj po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori. U kolašinskom lugu na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana, razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su napisali: “Ovo je pasje groblje”. Kao komandant Kolašina, major Joksimović je nekoliko meseci kasnije prisustovao iskopavanju žrtava “pasjeg groblja”:
Pred tim jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića. Sve u svemu, pravi pakao na zemlji, u koji su doterani i u kome su stradali pravednici, Srbi pravoslane vere i nacionalno opredeljeni. To su bili ljudi iz svih društvenih redova, od sudije do običnog radnika. Njihova je jedina “greška” bila što nisu prihvatli bezbožnički komunizam…
Pored “pasjeg groblja”, komunisti su ostavili traga i u brojnom jamama, u koje su poput Hrvata bacali svoje žtrve, zbog čega su nazvani “jamarima”. Najpozntije partizanske jame u Crnoj Gori su jama u selu Griže kod Berana[traži se izvor], Šahotička jama u Cerovu kod Bijelog Polja[traži se izvor], Šavnička jama[traži se izvor], jama na Radovču[traži se izvor], jama kod Rijeke Crnojevića[traži se izvor] i Kotorska jama kod Nikšića kod Vidrovana u Gornjem polju
Na osnovu Brozovih naređenja, partizanski preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. “Ova presuda je izvršena i protiv iste nema mjesta žalbe”, pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu, osmoro je osuđeno na smrt, uz konfiskaciju imovine. Od svih osmoro, petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica S. Kovačević, Blažo S. Kovačević, Marko K. Kovačević, Marko J. Kovačević i Petar B. Kovačević. Prvooptuženi Novica je pre rata bio sudija, dok je njegov rođak i ubica, Sava, bio krijumčar duvana.
МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА
ДРАЖИН СТАВ И ПОЛИТИКА МУСЛИМАНА
Као што смо видели на почетку овог рада, први ратни сусрет са муслиманима Дража је имао још 25. априла 1941. године. Тога дана Немци су из Олова послали муслиманске усташе на Горски одред, а Дража је лично командовао заседом која их је дочекала и разбила. Сутрадан, 26. априла, мештани српског села Кусаче пожалили су се Дражи да их нападају муслимани из Жепе, да пале куће и чине злочине. Тада је он послао већу групу војника да доведе два најугледнија муслимана из Жепе, којима је саопштио: “Они (Немци – прим. аут) су дошли и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају“.5
Временом, у Дражином раду јасно се оцртао следећи став: треба учинити што је могуће да се муслимани придобију, или макар да остану неутрални, док оне њихове формације које чине злочине над Србима морају бити уништене. “Муслимани су уништавани као италијанска милиција, док су муслимани под вођством мајора Фехима Мусакадића са нама“, писао је, примера ради, Дража председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу, 16. априла 1943.6
Од првог дана рата велики део муслимана стао је на непријатељску страну. Како је она била јача, то је муслимане учинило активним, а православне пасивним политичким фактором. О политици у правом смислу речи заправо и није било говора, већ о низу масовних ратних злочина, иза којих су уследиле српске одмазде. Тек када су учврстили своје позиције у једној мешовитој средини, а то је било у другој половини 1942. године у Источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград – Сарајево, четници су дошли у прилику да воде активну политику према муслиманима. Та политика је подразумевала одвраћање муслимана од Сила осовине, а посебно од “Независне Државе Хрватске“, у корист равноправног суживота у будућој, обновљеној Краљевини Југославији.
Под утицајем четничке војне премоћи, знатан део муслимана у овој области прихватио је ту политику, па су основане и бројне муслиманске четничке јединице. Ако су се муслимани определили за нову политику само номинално, из опортунизма, то се не може рећи и за њихове лидере, који су били идеалисти попут Алије Коњхоџића. Они су крајем 1942. године основали Муслиманску националну војну организацију, која је са састанка у Калиновику, 31. децембра, послала Дражи један пригодан поздравни телеграм. Мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, пренео је 5. јануара 1943. године садржај два летка која су мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац растурали по Чајничком срезу, као и резолуцију Муслиманске националне војне организације послату лично Дражи. У тој резолуцији се поред осталог каже:
1. Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…
Најоштрије осуђујемо усташке злочине, који су узрок свега зла међу једнокрвном браћом Србима православне и муслиманске вере…
3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.
4. Осуђујемо све официре и подофицире муслимане који су прекршили заклетву краљу и пришли крвопији Павелићу.
5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.
6. Циљ покрета и борбе је чврста сарадња Срба обеју вера у борби за краља и Отаџбину, како би се створила народна држава под краљом Петром Другим на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани…7
Остојић је затим пренео молбу др Поповца да се Дража једном изјавом обрати муслиманима, али је одмах додао свој коментар: “Верујем да би то имало огромног успеха међу муслиманима, али питање је како би то примили наши“. Дража је прихватио Остојићев савет да се уместо њега муслиманима обрате “наши из Лондона“. Даље, Остојић је писао о Поповчевом захтеву да се на чело једног министарства у Југословенској влади у Лондону постави муслиман. Тог муслиманског министра привремено би заступали “Срђа или Грол“, док би Поповац био његов делегат у Дражином штабу. “Поручићу му да је сад сужен кабинет, па нека мало причека“, додао је Остојић, што је Дража такође прихватио.8
“Рад на придобијању муслимана је врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на Источни фронт, па да будемо спремни“, стајало је поред осталог у Дражином одговору Остојићу од 8. јануара.9
Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: “Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.“10
Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило “Независну Државу Хрватску“ за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:
Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе…
Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941, унесена и ова тачка: “Са болом у души и дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“
И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.
Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу<
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност<
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред< и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима…11
Сличне резолуције потписали су и истакнути муслимани Бањалуке и Мостара, али, с друге стране, историја памти и похвалне муслиманске резолуције Анти Павелићу и окупаторима, којих је било знатно више.
Када је Врховна команда стигла у североисточну Босну, у јесен 1944. године, Дража је увео у оптицај и један нови елемент: верски рат против комунизма. Прецизније речено, политика вођења општег верског рата сада је само до краја дефинисана, јер су муслимани већ сарађивали са православнима и из верских разлога, знајући да је комунизам, по природи ствари, против сваке вере. Примера ради, ово је порука Мустафе Мулалића Ибрахиму Пјанићу, команданту муслиманске легије у Грачаници, послата са радио станице Врховне команде 7. марта 1944, преко мајора Манојла Пејића, делегата за Централну Босну:
Глас о твојим јуначким подвизима, као и о исправном држању грачаничких муслимана, наших истомишљеника, допрео је до Врховне команде Југословенске војске и министра војног ђенерала Драже Михаиловића, код кога се и ја налазим да му помогнем у његовом племенитом залагању за братски споразум између Срба и муслимана. Поносан твојим успесима и срећан што си успео да очуваш наше пријатељске и идејне везе у том питомом крају, хитам да те поздравим, а преко тебе и остале пријатеље, нарочито Мустафу Пурића из Жељине, Мују Буљубашића, Мурата Куртовића и Алију Кушаковића из Грапске, Хусејина Ћурића из Лукавице, Јусуфа Мустафића из Клокотнице.
Све вас уверавам да сте на добром путу и да ће ваше жртве бити залога спаса и опстанка свих исправних и честитих муслимана, као и исламског напретка у будућој Југославији. Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ. В. краља Петра Другог жели само искрен братски споразум са нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности. Он нам пружа руку, треба да је прихватимо у пуној извесности да је она у овој нашој општој трагедији једини фактор и гаранција мира, поретка и државности.
Све друге пропаганде одбацујте јер нас заводе у нову дефинитивну пропаст. Енглеско помагање партизанима има значај комунистичког уништавања. Ко има здрав разум лако ће просудити да Југославија само као краљевина може да буде и наша и међународна стварност. Само такав поредак може нама да јамчи за опстанак ислама.
Нека се муслимани не заваравају илузијама, које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама. Чувај муслимане да у овој прилици не погреше, јер разбијеној чаши нема лека. …Изрази моје веровање да ћемо се “инс Алах“ скоро видети у слободи. Јавићу ти се писмом у првој прилици, а ти мени и све што знаш о насилничком одвођењу муслиманских девојака у комунистичке логоре. Теби желим јуначку срећу. Мустафа Мулалић из штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.12
Уз муслимане и православне Дража је често помињао и католике, али то је више била формална ствар. Тако, у радиограму капетану Нешку Недићу, командату Ваљевског корпуса, од 25. децембра 1944. године, он је писао: “Месном становништву муслиманском, православном и католичком указујте пуну пажњу и заштиту. Ми овамо сарађујемо са муслиманском милицијом, која гине у нашим редовима“.13
Другим речима, многи муслимани заиста су гинули под заставом Краљевине, док са католицима то није био случај. Једну од карактеристичних наредби по овом питању Дража је послао свим командатима 11. фебруара 1945. године:
Државна политика коју водимо иде на то да уједини све народне масе, без обзира на веру, у борби противу комунистичке тираније. Сви наши грађани су равноправни и сви подједнако уживају заштиту ЈВуО. Највећу штету општим интересима наносе оне јединице које о овоме не воде рачуна и старешине које дозвољавају пљачку било муслиманских, било католичких, било православних села. Штете од тога су неизмерне и нека свако зна да ће ово комунисти искоришћавати противу јединственог народног фронта. Свима треба да је познато, да обједињене народне снаге, без обзира на веру, су најсигурнија гаранција наше победе, јер комунисти представљају бедну мањину, уколико их ми не би ојачавали нашим поступцима.
На ово скрећем пажњу последњи пут и нека сви имају на уму народну изреку: “Брат је мио, које вере био“.
Наређујем:
1. У свима селима, без обзира на верску припадност, јединице не смеју саме узимати реквизицију. Ово могу чинити само интендантски органи и то само онда када се на други начин не може доћи до хране, обраћајући се на месне муслиманске, католичке и православне власти, па они са интендантским органима да врше реквизицију.
2. Приликом камповања по муслиманским селима обратити нарочиту пажњу на осетљивост муслимана према њиховим домовима и на првом месту користити за становање јавне зграде: школе, кафане, надлештва, итд, па тек у споразумима са месним одоборима узимати домаћинске куће за становање, остављајући потребне просторије домаћину за становање.
3. Сваки наш борац и старешина има да буде пропагатор слободе вероисповести и верске толеранције. Треба сваки од нас да буде пропагатор и да зна, да ми сада образујемо верски фронт противу безбожника. Сваки старешина и борац има да поштује туђу веру, као и своју. На ово нарочито да обрате пажњу свештеници, које ће команданти упознати са овим наређењем. У овом смислу поучити све старешине и све борце…14
Према радиограму који је Дража 21. јануара 1945. године послао у Лондон, муслимански прваци који су сарађивали са четницима тражили су обнову Краљевине Југославије као тројне федерације, наглашавајући: “Како ми, муслимани, живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице“. Њихова жеља била је да се у српској федералној јединици оснује “једна велика самоуправна област, способна за живот, и са пуном административном аутономијом“. Сматрали су да би на тај начин допринели и “правилном решењу српско-хрватског питања“.15
У Босни, Дража се често састајао са муслиманским лидерима. Један од најмасовнијих скупова приређен је на Српску Нову годину 1945. у Модричи, када су муслимани, у знак захвалности за ослобођење вароши од хрватских усташа – пред којима је раније избегао и део муслимана – организовали свечану вечеру у Соколском дому. Испред Соколског дома муслимани су направили славолук, на коме је писало: “Бог, Краљ и Дража“. Била је истакнута и велика краљева слика. Дража је питао муслимане како су успели да сачувају тако велику краљеву слику, на што су они одговорили: “Тако што смо преко ње 1941. године ставили Павелићеву слику“.16
По селима на десној обали реке Босне Дража се кретао са свега два пратиоца, сретајући и муслимане. Дуго се препричавао један догађај из Копривне, када је неком муслиманском кирајџији, из фамилије Исић из Таревца, код куће Воје Лазића коњ из запреге пао са моста и поломио предње ноге. Исић је замолио неког четника да убије коња, да се не мучи, што је он и учинио. Није имао куд, јер је издржавао фамилију превозећи робу на пијацу у Добој. Док је седео на колобрану држећи се за главу, наишао је Дража и запитао шта се десило. “Дража је сјахао с коња, пришао кириџији и након краћег разговора видјели смо како Дражин ађутант даје паре том очајном човјеку. По изразу лица видјело се да је кирајџија задовољан. Они који су били ближе, тврдили су да је накнада исплаћена у златним фунтама“, сведочи Сретен Лазић, очевидац догађаја.17
4. МУСЛИМАНИ ПРВАЦИ У ЧЕТНИЧКИМ РЕДОВИМА
Као најистакнутије муслимане у четницима Алија Коњхоџић наводи мајора Фехима Мусакадића, Мустафу Пашића, др Исмета Поповца и поручника Омер-бега Ченгића.
Фехим Мусакадић је био носилац Карађорђеве звезде из Првог светског рата, као добровољац Српске војске. Уочи Другог светског рата био је шеф полиције у Сарајеву. Од 1942. године организовао је муслиманске четничке јединице у Херцеговини и био је члан штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине мајора Петра Баћовића. “Мило ми је што Вам се Муса допада. У њему се никад нећете преварити. Ово што сад ради је његов животни циљ“, писао ја Дража 8. јануара 1943. мајору Захарију Остојићу о мајору Фехиму Мусакадићу.18
Комунисти су мајора Мусакадића убрајали у ред својих главних непријатеља, јер је већ самом својом појавом реметио њихову пропаганду. Лично Ј. Б. Тито је наредио да се он ликвидира, а прилика се указала почетком јуна 1943. године, када је стигла информација да се део штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине налази у Странама код Улога, у Невесињском срезу, са малим обезбеђењем. То је било у време Операције “Шварц“, када су четничке јединице које су успеле да се извуку из обруча добиле наређење да се уситне док не прође немачка главнина. Поред Мусакадића, комунисти су заробили и Баћовићевог заменика, мајора Јована Пантића, и још неколико официра, подофицира и војника. Сви су мучени и убијени, осим једног четника, који је успео да побегне.
Мустафа Мујо Пашић је уочи рата био судија Окружног суда у Мостару. Априла 1941. године јавио се у усташку команду, по наређењу да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да предају оружје, радио апарате, бицикле, и сл. Познајући судију Пашића, усташе су га питале зашто је дошао, на што је уследио одговор: “По вашем наређењу“. Када су му рекли да се наређење односи само на Србе, Јевреје и Цигане, он је узвратио: “Ја сам Србин, наређење се односи и на мене“. Пашић је тада ухапшен, али је ускоро пуштен на интервенцију родбине и пријатеља. Током 1942. године приступио је четницима, а 1943. Немци су га заробили и предали усташама. Убијен је у концентрационом логору Јасеновац.
Др Исмет Поповац, лекар у Коњицу, од 1942. године сарађивао је са штабом мајора Баћовића, а потом се једно време налазио у штабу мајора Захарија Остојића. Заробљен је од усташа и убијен у Требињској шуми, лета 1943. године.
Према Коњхоџићу, активни поручник Омер-бег Ченгић ступио је у четничке редове почетком 1942. године, такође у Херцеговини. Вероватно је реч о потпоручнику Хамдији Ченгићу, кога Дража помиње у радиограму мајору Баћовићу од 22. децембра 1942. године. Тај радиограм гласи: “Добио сам извештај о раду потпоручника Хамдије Ченгића. Врло добро ради. Доведите га у везу са Мусакадићем“.19
Према Коњхоџићу, Ченгић је крајем 1942. послат је на специјални задатак у Мостар, али је био откривен од стране усташа и заклан.
Сва четворица – Мусакадић, Пашић, Поповац и Ченгић – била су организатори муслиманских четничких јединица у Херцеговини.
Муслиман на највишим положајима у покрету био је Мустафа Мулалић. Рођен је у Ливну 1898. године, а уочи рата је живео у Београду, где је радио као публициста и народни посланик. Од средине 1943. године до краја рата налазио се у Дражином штабу. Као представник муслимана Босне и Херцеговине био је потпредседник Централног националног комитета Краљевине Југославије. Јануара 1944. постаје члан председништва Народног конгреса у селу Ба, на коме је поднео један од укупно шест реферата. Од лета 1944. године Мулалић је члан и Извршног одбора ЦНК, односно новопроглашене Југословенске владе. Уређивао је једно од централних гласила покрета – “Исток“, лист муслиманских равногораца. Писао је чланке за тај лист, као и за радиофонску станицу “Равна Гора“. Заробљен је пролећа 1945. године у Босни. После др Ђуре Ђуровића и др Александра Аксентијевића, августа месеца те године био је трећеоптужени на првом стаљинистичком процесу организованом у Београду. Осуђен је на вишегодишњу робију зато што је, како је наведено у пресуди, својим чланцима, и уопште својим радом, “ширио неистините клевете противу народноослободилачког покрета, настојећи да придобија муслиманске масе за оружану борбу противу Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије, а у корист окупатора“. У пресуди је назначено да је Мулалић “вере исламске, по народности Србин“.20
Преминуо је одмах пошто су га пустили из затвора, из Главњаче у Београду, 1951. године.
(…)
7. МУСЛИМАНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ НА СЕВЕРОИСТОКУ БОСНЕ
Новембра 1943. године, као и Баћовићу, Дража је наређења о придобијању муслимана слао и другим командантима у мешовитим срединама. Капитулацију Италије септембра 1943. пратио је нагли раст комунистичког покрета, захваљујући с једне стране подршци западних сила, а с друге малобројности немачких јединица. Поједине области Немци су потпуно препустили формацијама НДХ, да би их ове предале комунистима, верујући да је крај рата близу и да тако у прави час прелазе из губитничког у победнички табор. Међутим, видевши да се Западни савезници неће искрцати на Балкан, Немци су с Јадрана поново кренули ка унутрашњости. Тако су страдали и муслимани, најпре током комунистичких мобилизација и реквизиција, а онда, још више, у немачким операцијама. Управо то је Дража покушавао да искористи, а карактеристичан је његов радиогам мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за централну Босну, од 26. новембра 1943:
Настаните најенергичније да преко попа Саве (Божића – команданта Требавског корпуса – прим. аут) ухватите што чвршћу везу са муслиманима. Сад је веома повољан моменат, кад су искусили благодет комунизма.36
Или, ово је Дражин распис свим командатима од 15. јануара 1944:
Колико год можете утичите на муслимане да се организују за отпор против комуниста… Нарочито развијте пропаганду међу муслиманима да комунисти иду против скривања жена и да жене узимају у своје редове. У Босни су масу муслиманки одвели од куће.37
Потпуковник Захарије Остојић јављао је Дражи 5. јануара 1944. како мајор Милорад Момчиловић, командант Романијског корпуса, још “од раније одржава везу са Хасаном Дедићем“, кога је назвао “личним пријатељем“, додајући: “Сви моји команданти имају упутства за рад са муслиманима“.38
Мајор Шефхет Хасандедић био је начелник штаба 3. зборног подручја НДХ, односно домобрана. Сарађивао је са четницима иза леђа Хрватима и Немцима.
У већини крајева напори за придобијање муслимана остали су безуспешни. Примера ради, ово је Остојићев извештај од 16. јануара 1944. године:
Момчиловић јавља да се са муслиманима из области Јабуке, Мрежице и Црне Реке ништа позитивно не може постићи, јер су врло превртљиви и чим наиђу Немци или комунисти прилазе њима и раде противу нас.39
Међутим, на североистоку Босне већина муслимана од тада се или борила заједно са четницима, или их макар није узнемиравала. О првом значајном успеху Дражу је известио мајор Стеван Дамјановић, командант Мајевичког корпуса, 14. јануара 1944. године:
Зелени кадар има свога вођу Несата Топчића, муслимански учитељ. Одметнуо се од Хрвата и Немаца. Зелени кадар у заједници са четницима води борбу против комуниста и заштићује муслимански живаљ од комунистичких и муслиманских банди. Ако га зна Мустафа (Мулалић, члан ЦНК – прим. аут) нека напише једно писмо за њега преко мене, али све изгледа да њима командује мајор Шефхет Хасандедић. Са њиме ћу ступити врло брзо у везу.40
Још лепше вести Дамјановић је послао 1. марта:
Министру војске морнарице и ваздухопловства господину Дражи Михаиловићу, на данашњој конференцији којој су присуствовали представници Срба и муслимана Тузланског округа, којом је приликом изражена радосна жеља да дође до искрене и братске везе, коју не би никаква сила могла раскинути. Решено је, да се потпуно духовно зближимо, оружано сложимо, да братски и искрено наступимо против свих који раде на раздору и угрожавању нашег опстанка.41
Дража је 7. марта изразио “највећу захвалност на одржаној конференцији Срба и муслимана и њиховом поздравном телеграму“, додајући: “Само братским радом можемо спасти државу и народ“. Депеша са конференције православних и муслимана из Тузланског округа прослеђена је Југословенској влади и Западним савезницима.
Дража је 11. марта тражио од Остојића “да што пре ухвати везу са Хасандедићем и да поради на погодан начин да изађу у шуму у састав наших јединица“. Такође, требало је да поручи Хасандедићу “да пошаље своје представнике У Врховну команду, где се већ налази Мулалић“.42
Међутим, Хасандедић се није одлучио на тај корак, а коначно се преломио на другу страну после говора краља Петра од 12. септембра 1944. Претходних дана Остојић је очекивао Хасандедићев долазак у свој штаб, ради договора око заједничког преузимања власти у Сарајеву.43
Због краљевог говора, дакле, од тога није било ништа. Са радио станице пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева, М. Рајковић је потпуковнику Остојићу 24. септембра 1944. послао контроверзан радиограм: “Овамо муслимани све више наклоњени нама. Мењају оријентацију сваки час“.44
На североистоку Босне, муслимани су и даље остали уз четнике. “Авди бег пита да ли да се прими да организује летећу муслиманску бригаду са седиштем у Јањи, а за ово да му даду Немци наоружање“, писао је 6. октобра потпуковнику Стевану Дамјановићу капетан Рајо Бањичић, начелник штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Дамјановић је одговорио потврдно, напомињући да Авди бег “пази кога прима, да му црвени и други не убаце своје људе“.45
Нешто јужније од Јање, “Шепчани муслимани“ били су у партизанима, док су од Зворника и даље, као и раније, били у усташама.
Већ 22. октобра Бањичић је писао Дамјановићу: “Немци отишли из Бијељине, муслимани траже да ми одмах дођемо“. Муслимани су се бојали упада комуниста, јер њихове снаге нису биле довољне за одбрану вароши. “Данас 22. о.м. у 16 и 30 ушао сам са војском у Бијељину и поступио тачно по Вашем наређењу. Све је у реду“, јавио је Бањичић касније истог дана, док је сутрадан Дамјановић известио Дражу:
Бијељину смо заузели и успоставили нашу власт са муслиманима.46
Такође истог дана, 23. октобра, Дамјановић је наредио Бањичићу:
Командант муслиманске бригаде… да одмах мобилише и реорганизује све њихове снаге од Бијељине до Теочка. Све да окупи и сумњиве да гони.47
Према Уредби о формацији Југословенске војске у Отаџбини, од 1. децембра 1944, поред српске, хрватске и словеначке армије, проглашено је и оснивање Групе муслиманских корпуса. Као командант Групе муслиманских корпуса наведен је “ђенерал Ђерзелез“.48
То је био псеудоним Мухамед бега Прељубовића, команданта 6. муслиманског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, јединог из Групе муслиманских корпуса за који се зна да је заиста основан, децембра 1944, у области Мајевице. Начелник штаба 6. муслиманског корпуса био је Абдулах Мула Османовић (у неким документима: Рамановић). Корпус се састојао од 1, 3. и 6. муслиманске бригаде, којима су командовали Абдулгафар Накичевић, Нурија Хасанбеговић и Хата Карић.49
Док је формирање корпуса било у току, 27. децембра 1944, потпуковник Дамјановић је известио Дражу:
Муслимани се добро држе. Прељубовић је са Бањичићем доле, а начелник његовог штаба са мном. Формирамо муслиманске бригаде, али тешко иде скупљање, јер су се по групицама разбегли.50
Абдулах Мула Османовић је после неколико дана честитао Дражи Божић:
Господину министру Дражи Михаиловићу. У име муслимана са територије Мајевичког корпуса Југословенске војске у Отаџбини и своје лично, честитам Вам празник Христовог рођења, да под славном круном Карађорђевића и Вашим мудрим вођством ускоро доживимо пуну слободу у демократској Краљевини Југославији. Истичем пример братске сарадње муслимана на Мајевици са православном браћом и позивам све наше старешине као и сву браћу муслимане да овим путем пођу.51
Честитка је расписом пренета свим командантима. Дража је одговорио Османовићу 7. јануара 1945:
Најсрдачније и братски захваљујем начелнику штаба 6. муслиманског корпуса брату Абдулаху Мулас Рамановићу и свој браћи муслиманима на његовој честитци за божићне празнике, нека да Бог да се све наше жеље испуне на срећу нашег народа.52
Честитку за Српску Нову годину потписали су заједно Дамјановић и Османовић, а одговорили су им, 18. јануара, Дража и Прељубовић, који се налазио у Врховној команди:
Мухамед бег Прељубовић и Чича, обојица заједно, захваљују на лепој честитци о Новој години, која је и делима доказана. Уверени смо да ћемо у Новој години остварити све наше идеале и слободу нашег народа, за слободу сваког појединца. Братски поздрав Чика Дража и Прељубовић.53
Да је и после два и по месеца све било у реду, видимо из Прељубовићевог радиограма Османовићу од 26. марта 1945:
Чича и ја смо сретни када смо прочитали твој извештај од 11. марта о.г. Овим путем ти потврђујем пријем твога писма. Материјална средства ћемо послати када се отвори канал. Твој рад је одличан и веза са Леком (Дамјановићем – прим. аут) нас обадвојицу одушевљава. Констатујемо Чича и ја да је веза између муслиманских и православних јединица најбоља на Мајевици.54
У међувремену, комунисти су непрекидно понављали да четници кољу све муслимане на које наиђу. Када су четници заузели Кладањ, објавили су да је ово место потпуно спаљено и да у њему више нема ни једног живог муслимана. Зато је Дража 24. децембра 1944. послао деманти из Кладња, преко мајора Певеца, саопштавајући:
Срећни смо да можемо да објавимо да није пала ни једна длака са главе ни муслиманима ни другом становништву како у Кладњу тако ни у другим областима којима влада Југословенска војска у Отаџбини.55
Истог дана Дража је обавестио Певеца да је Кесеровићу “пришао један батаљон муслимана под командом поручника Феризовића“. А пуковнику Мирку Лалатовићу Дража је 1. јануара 1945. писао:
Прешао сам са јачим снагама кроз Кривају и задовољан сам са држањем муслимана и католика. Свуда беже од комуниста, па су тако побегли и од нас, али су се вратили на први наш позив.56
Из Копривне, 14. јануара, Дража шаље радиограм капетану Илији Жугићу, команданту Кладањске бригаде, наводећи да је “задовољан ситуацијом“ на његовом терену. Жугићу је наређено да “продужи рад са муслиманима“.57
У Грачаници, муслимани су се борили заједно са четницима до 25. фебруара, када су пришли партизанима. Мајор Младен Младеновић, командант Јужноморавског корпуса, тада је известио о “издаји муслимана“.58
У области Градачца, муслимани су се налазили под командом мајора Николе Калабића, до 11. марта 1945, када су комунисти заузели и ово место.
Пуковник Петар Симић, командант Северне групе босанских корпуса, известио је Дражу 31. децембра 1944. да су се на терену Озренског корпуса неке муслиманске јединице “пријавиле за сарадњу са нама и одмах ступиле у борбу“. Радиограмом од 4. јануара 1945. прецизирао је да је код Сребреника заједно са четницима партизане нападало и 400 муслимана.59
О ситуацији на територији Требавског корпуса Дражу је 6. јануара 1945. године известио потпоручник Душан М. Спајић, предратни саветник министра унутрашњих послова. Њега је Дража раније послао на Требаву, као свог обавештајца. Спајић је писао:
Муслимани, у тежњи да избришу утиске из 1941. године, када су се солидарисали са Хрватима, труде се да се сада покажу већим Србима но што смо и ми сами. У томе циљу гледају на свакоме кораку да изазову сукобе са Хрватима. Наши људи – борци, не увиђају да нам то не иде у корист, спремни су да у томе погледу вазда сарађују са муслиманима па ма и на штету опште ствари. Тако је пре извесног времена између усташа, којима је преко дана био слободан долазак у Модричу, и муслимана које су усташе тако покушале разоружати, избио сукоб. Вештим настојањем муслимана умешали су се и наши у овај сукоб и убили четири усташе. То је довело до затегнутог стања између нас и усташа у Посавини, те су усташе побиле неке наше људе у Шамцу, Црквини и Милошевцу.60
Спајић даље наводи да је прота Саво Божић успео да изгради добре односе са муслиманима, али да их неодговорни појединци кваре. Тако, у Кожуху је на пазарни дан на улици убијен један муслиман, док је неколицина опљачкана. Зато су они престали да долазе, па се у Требавском корпусу осетио недостатак муниције, “коју су углавном на пијац доносили муслимани“. Починиоци убиства и пљачке били су познати, али против њих још ништа није било предузето.
Петар Ђокић, један од четника Требавског корпуса који је доспео у емиграцију, о напорима проте Божића поред осталог је записао:
Са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана – свирепих усташа и истинитих безбожника – бездушних партизана.61
Istina o Draži Mihajloviću koju komunisti i danas žele da sakriju
Poslednja dva odlikovanja koja su dodeljena Draži, francuski Ratni krst i američka Legija zasluga prvog stepena, dodeljen posthumno, danas se nalaze u Muzeju na Ravnoj gori. Dragoljub Mihajlović je najodlikovaniji srpski oficir u istoriji.
Sva odlikovanja Draže Mihajlovića
* Srebrna medalja za hrabrost, uručena 1913.
* Spomenica za Srpsko – turski rat, uručena 1913.
* Spomenica za Srpsko – bugarski rat, uručena 1913.
* Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1915.
* Engleski Vojni krst, uručen 1917.
* Beli orao sa mačevima četvrtog reda, uručen 1918.
* Beli orao sa mačevima petog reda, uručen 1920.
* Spomenica za rat 1914 – 1918., uručena 1920.
* Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1920.
* Albanska spomenica, uručena 1921.
* Orden Svetog Save četvrtog reda, uručen 1928.
* Bugarski Komandirski krst Svetog Aleksandra, uručio lično car Boris u Sofiji 1936.
* Čehoslovački Orden belog lava trećeg stepena za vojne zasluge, uručio lično predsednik 1937.
* Francuski Ratni krst, dodelio general Šarl de Gol, 1943.
* Američka Legija zasluga prvog stepena, najviši orden namenjen strancima, dodelio predsednik Hari Truman 29. marta 1948. Uručen Dražinoj kćerki Gordani 2005.
Francuski Ratni krst – De Golovo odlikovanje
Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl de Gol, odlikovao je generala Dražu Mihajlovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
Vikicitati „Armijski general Dragoljub D. Mihajlović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
Američka Legije zasluga – Orden Legije za zasluge prvog stepena za Vrhovne komandante
Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.
Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.
Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihajlovića.
Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihajlovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.
Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.
Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju „Holjard“ (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.
Kvislinzima se nikada nijesu dizali spomenici (osim naravno u Srbiji) već su vazda bili prezreni (osim naravno u Srbiji) pa se tako prema toj feli i odnosimo u antifašističkoj Crnoj Gori.
E sad, imamo ovog Nepomenika sa slike kome je u opisu radnog mjesta da baštini četništvo i afirmiše ga (kao, naravno, u Srbiji) a za to prima platu (naravno u Srbiji đe obnaša dužnost „čuvara kraljevskog pečata Karađorđevića“) jer je samo u Srbiji mogao uspjeti (ovđe u CG bi ostao na marginama života, shodno svojim dometima) u prodaji magle za što je veoma talentovan.
АНОНИМНИ НЕПОМЕНИЧЕ
Zločini protiv Boga i naroda
Godina 1941. ostaće crnim slovima zabeležena u istoriji pravoslavnog srbskog naroda. Posle aprilskog sloma i kapitulacije Kraljevine Jugoslavije dolazi tiranska neprijateljska okupacija. Nemci, Italijani, Mađari, Bugari i Arnauti zavode svoju krvavu strahovladu, a u zapadnim krajevima slomljene i okupirane Kraljevine Jugoslavije niče zloglasna Nezavisna Država Hrvatska kao tvorevina kakvu moderni svet nije video, a istorija nije zabeležila.
U svekolikom haosu i rasulu, nad narodnim nesrećama i tragedijama, nad raskućenim i popaljenim domovima, nad preklanim i ujamljenim Srbima preko Drine i Save, silovanim srbskim majkama i sestrama, Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa bivšim austro-ugarskim feldvebelom Josipom Brozom zvanim Tito, kreće u svoj krvavi pohod gradeći svoje ideale na nesreći srbskoga naroda.
Još pre početka Drugog svetskog rata, bezbožni komunisti su kovali planove o kasapljenju Kraljevine Jugoslavije i srbskoga naroda. Komunistička partija Jugoslavije je na svojim prvim kongresima otvoreno zauzela stav da treba srušiti Kraljevinu Jugoslaviju kao „tamnicu“ jugoslovenskih naroda. Komunisti su na čuvenom komunističkom kongresu u Drezdenu decidirano odlučili i naveli Srbske Zemlje koje su, posle raspada Kraljevine Jugoslavije i izvođenja njihove revolucije, trebale da postanu države. Na tom kongresu, nažalost, Srbija nije bila pomenuta kao buduća država.
Komunisti nisu birali saveznike u ostvarivanju svog krvavog plana. Najdrastičnija potvrda ove komunističke beskrupuloznosti jeste ugovor o ustaško-komunističkoj saradnji koji su početkom tridesetih godina ovoga veka u sremskomitrovačkom zatvoru sastavili i potpisali Hrvat Mile Budak, potonji srbski krvolok i doglavnik Ante Pavelića, i Jevrejin Moša Pijade, doglavnik i najbliži saradnik Josipa Broza čija „Pasja groblja“ i danas svedoče o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu. Moša Pijade i Mile Budak su u drugom i trećem članu pomenutog ugovora precizirali da:
„vođstvo jugoslovenske komunističke partije svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek sprečavala kako prodiranja Osmanlija na Zapad tako i komunizma i Austrije prema Istoku. Radi toga ovo vođstvo složno je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega što je srpsko i pravoslavno.
Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća, da će u slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovu komunističkoj partiji, kako bi se požurio tok događaja, a prema uputima ovog vođstva.
Član 3.
Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da će potpomagati i učestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim akcijama, koje provode komunističke formacije.
Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju postojećeg stanja, u postizanju ustaških ideala obećava svoju pomoć.
Vođstvo ovih partija obavezuje se da će između sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd. te da će se obostrano, bezuslovno potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucija ili rata, a osobito što se tiče uništenja svega onog što je srpsko i pravoslavno, kao što je naglašeno u tački 2. ovog Sporazuma“. (Ovaj dokument se čuva u Arhivu vojno-istorijskog instituta, Nedićeva građa, K. 1. F. 1. D9-9a).
Komunistička partija Jugoslavije nije bila samo ideološka i politička već je bila i svojevrsna teroristička organizacija. Komunisti nisu čekali da se rasplamsa ratni požar da bi krenuli u ostvarivanje svojih krvavih ciljeva već su i u mirnim vremenima organizovali saboterske i terorističke akcije (kao, na primer, kada je muslimanski komunista Alija Alijagić sa Rodoljubom Čolakovićem i grupom terorista Komunističke partije u Delnicama ubio srbskog ministra Milorada Draškovića).
No, Drugi svetski rat je predstavljao idealnu priliku da komunisti izađu iz ilegale i krenu u svoj demonski pohod. Na njihovom putu je sve trebalo da bude pregaženo. Ideologija i interes revolucije je svakom komunisti nametao imperativ uklanjanja svega onoga što je bilo protiv njih. Jedina „svetinja“ im je bila revolucija, koja je po cenu ubistava najrođenijih i najbližih morala biti izvedena. O komunističkim zločinima nad nedužnim srbskim stanovništvom će se tek pisati i oni će po monstruoznosti biti uz ustaške zločine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Kao što se iz ugovora, koji su potpisali Mile Budak i Moša Pijade, da videti, jedan od glavnih ciljeva ustaša i komunista je bio vezan za uništenje Srbstva i Pravoslavlja. I ustaše i komunisti su se još u prvim danima rata u Jugoslaviji ustremili na Srbsku Crkvu kao duhovni stožer Srbstva tako što su najpre ubijali srbske vladike i sveštenike.
Srbska Crkva je bila raspeta na krstu. U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj su ubijeni episkop banjalučki Platon (Jovanović), mitropolit dabro-bosanski Petar (Zimonjić), episkop gornjokarlovački Sava (Trlajić), a od posledica ustaške torture su umrli mitropolit zagrebački Dositej (Vasić) i episkop zahumsko-hercegovački Nikolaj (Jokanović). Pored petorice arhijereja Srbske Crkve, u NDH je stradalo preko 200 pravoslavnih sveštenika.
Srbska Crkva nije bila pošteđena od nijedne strane vojske koja se nalazila na teritoriji slomljene Kraljevine Jugoslavije. U arhivu Svetoga Arhijerejskog Sinoda SPC se nalaze podaci za preko par stotina sveštenomonaha i sveštenika koji su stradali u toku Drugog svetskog rata i neposredno posle njega.
Komunisti su najviše odgovorni za zločinačka ubistva srbskih sveštenika. Prema podacima kojima mi raspolažemo, komunisti su pobili preko tri stotine srbskih sveštenika. Oni se, dakle, prema broju ubijenih pravoslavnih sveštenika ne mogu meriti sa nijednom vojskom koja se nalazila na području Jugoslavije od 1941 – 1945. godine.
Istražujući ratnu štampu naišli smo na monstruozne zločine koje su, u skoro svim slučajevima, pratili komunističko veselje i pesma. Komunistički zločinci se nisu libili da pevaju i igraju oko svojih žrtava, koje su izdisale od muka na koje su ih bezbožni krvnici stavljali. Komunisti su se posebno dokazivali u mučenju i ubijanju srbskih sveštenika, a svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi: „Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga“, „Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve i oltara“, „Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša“ itd.
Teško je danas utvrditi broj komunističkih žrtava u godinama rata i neposredno posle njega. Strani istoričari, koji su iz zapadnih zemalja mogli slobodnije da pišu (ali nisu imali kompletan uvid u sve podatke), ostavili su kakva takva pisana pisana svedočanstava o partizanskim zločinima u 1944. i 1945. godini. Tako, na primer, grof Nikolaj Tolstoj u svojoj knjizi „Ministar i masakri“ piše da su partizani u toku 1944. i 1945. godine pobili preko 350.000 ljudi, a Englez Majkl Lis u svojoj knjizi „Silovanje Srbije“(koja je nedavno objavljena i na našem jeziku) navodi brojku od 250.000 ubijenih Srba u pomenutom periodu. Na žalost, broj partizanskih žrtava u prve tri godine rata još uvek nije utvrđen.
Važno je naglasiti da se komunistički zločini nad srbskim narodom i sveštenstvom po svojoj monstruoznosti ne mogu meriti sa ustaškim zločinima za koje se smatralo da su najstravičniji.
Ratna štampa je zabeležila, a narod je u predanju krišom sačuvao sećanje na metode kojima su se partizani služili prilikom mučenja i ubistava Srba. Uglavnom su praktikovali sledeće:
1. streljanje u potiljak
2. čerečenje
3. sečenje na parče
4. rastrzanje trkom kola
5. vađenje očiju i teranje mučenika da jedu sopstvene izvađene oči
6. pečenje usijanim gvožđem
7. stavljanje ruku i nogu mučenika u ključalu vodu
8. testerisanje živih ljudi
9. nabijanje na kolac
10. kastriranje muškaraca
11. zakopavanje živih ljudi u zemlju
12. bacanje živih ljudi u jame
13. ubistva maljem
Partizani su najviše uživali kada su mučili i ubijali srbske sveštenike i monahe. O komunističkom MAGNUM CRIMENU za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata će se još dugo govoriti i pisati, ali sigurni smo da je poluvekovni period vladavine jugoslovenskih komunista najkrvaviji period istorije srbskog naroda.
Zbog svega toga, a pre svega zbog mučeništva naših Sveštenomučenika i njihove vere u Boga Živoga nismo imali hrabrosti da komentarišemo potresna svedočanstva koja slede.
Hi, hi, hi… Ima li išta suvislo da si kadar izjaviti a da ne koristiš čuvenu srpsku Moravsku školu (sada se to popularno naziva copy/ paste)!? Mućni glavom svetosavac.
Дође ђаво у виду човјека,
Пред свачијом кућом залелека,
Напред пете, а позади прсти
Па Србину не да да се крсти.
Не зна му се порекла ни дома,
Кажу да је доша из Содома.
То не био ни ђаво ни враже,
Него Мошо Пијаде се каже.
Ђавољега лика и појаве
Малог раста, а ђавоље главе.
……………………………………
Одмах овај ђавољи месије
Поче сјеме ђавоље да сије.
Чим га посиј, а оно поничи
Како нашој вјери не приличи.
…………………………………………..
Знам човјека јуче здрав бијаше,
Данас с Мошом људску крв пијаше;
Ил’ дијете из хришћанске куће,
Већ ствараше јаде вапијуће
Кад почеше да крстаре јата,
Крвавијех српскијех џелата.
Откад сунце Црну Гору грије,
И откад се крв јуначка лије,
Откад Србин мрко вино пије,
Отккад море у брегове бије
И откад се црни гавран вије
Око Дуге и око Голије,
О овоме пјевало се није –
Нит’ је икад човјекова машта
То имала посадити рашта
Ђе се гаји поезије башта.
Ал’ у дио пануло је нама
Па морамо пјеват’ о јамама,
О јамама и подземној тмуши
Да одушак налазмо души.
Никшић: Откривен партизански злочин после 70 година
Цео град је дошао да се опрости од убијених младића и девојака / Перо Максимовић (
Никшић – Седам деценија Никшићани ћуте о крвавом догађају који се одиграо у другој половини јануара 1943. године надомак града, на превоју Пандурица, када су се партизани сурово обрачунали са 12 момака и девојака, старих од 16 до 18 година, који, практично, живот нису ни осетили, нити су припадали било којој војсци. Та младост била је крива само јер је хтела да зимски школски распуст проведе код рођака у Бјелопавлићима и што се сасвим случајно нашла у камионској колони до Даниловграда, коју су пратили Немци, Италијани и четници.
После паљбе партизана на Пандурица нико од војника ни са једне, а ни друге стране није зрном очешан, док су голоруки момци и девојке панично покушавали да нађу склониште од метака. Нису успели, али су их партизани брзо похватали, а потом у оближњим шкриповима метком у главу, по кратком поступку, ликвидирали.
Ова прича из вишедеценијске дубоке таме коначно излази на светлост захваљујући Перу Максимовићу (78), човеку чији је брат Драгутин (16) био једна од невиних жртава.
– Дуго се ћутало о овом партизанском пиру, али мислим да никада није касно за истину. Оно што ме боли јесте што џелате никада није стигла казна. Морао сам да дигнем глас, јер сам предуго мислио да би то могао да учини неко други, али није. Брат ми је у цвету младости покошен, као и његови вршњаци, а да нико због тога није одговарао. Нормално је да свакога боли своја рана, па и мене моја – каже у разговору за „Новости“ времешни Перо Максимовић, и наставља:
– Имао сам десет година када се злочин десио, али све памтим као да се јутрос одиграло. Мој брале Драгутин, Драго, како смо га из милоште звали, био је сила, крупан момак, права планина. И он се радовао зимском распусту, па иако је било ратно време покушавао је да ужива у одмору од школе. Хтео је да неколико дана одмора проведе код тетке у Даниловграду, а уском саобраћајницом која је водила до тог места могло се путовати једино у камионској колони коју су пратиле три војске: немачка, италијанска и четничка. Ускочили су у камионе не слутећи да ће им то бити последњи одлазак.
Хладан је и сив био тај јануар. Не памти Перо тачан датум злочина, али зна да је 1943. година била тек закорачила.Варош Никшић једва да је у то време бројала око 4.000 становника.
– На уклетој Пандурица дочекали су их партизани. Када су припуцали, војска се разбежала, а ови момци и девојке, не знајући куд, брзо су стигли у руке партизана. Ниједан војник није био чак ни рањен, а камоли да је страдао! Али зато су се обрачунали са децом.Увлачили су их у шкрипе и убијали из пиштоља метком у главу. Међу својим вршњацима лежао је непомично и брат Драго. За злочин се брзо сазнало. Мој старији брат Данило кад је чуо за ову трагедију јурнуо је ка Пандурица, мислећи да је можда наш Драго жив. Али, авај!Обилазећи стеге наишао је на непомично тело братово. Не памтим имена осталих момака и девојака, осим једне бурицка, која је живела у центру Никшића, у данашњој манастирској улици. Била је лепотица, ведра и весела.
Памти Перо Максимовић сузе родитељске и братске. Никшић је грцао тих дана у сузама. На организованом испраћају на централном градском тргу постављено је 12 столова на којима је било подигнуто исто толико ковчега.
– Цео град је дошао да се опрости од убијених младића и девојака, њихових суграђана, који ником нису око затрунили, а камоли били нечија војска! И председник општине Јеврем Шаулић био је тих дана уз нас, ојађене породице. Брата смо сахранили на градском гробљу, да би га 1951. године пренели у породичну гробницу у Горњем Пољу.
Живот препун трагедије
Породици Максимовић је комунистичка власт конфисковала сву имовину. Ипак, успело се преживети, а Перо је чак завршио и Наставнички факултет у Ријеци. У свом Никшићу није могао да дође до посла, па је добар део живота провео у том приморском граду. Тамо се упознао и спријатељио са познатим адвокатом Вељко Губерина, да би са оживљавањем вишестраначја у СФРЈ основали Народну радикалну странку, са циљем да заштите српске интересе у Хрватској.
– Цео живот пратиле су ме српске трагедије, ма где да сам живео. Данас сам у Црној Гори, покушавајући да од заборава отргнем макар део забрањене историје. Волео бих када би ова моја прича помогла да се открију имена осталих настрадалих момака и девојака на Пандурица.
Партизан, па четник
Старији брат Данило је 1941. године био скојевац, партизан. Али, када му је дат задатак да убије најугледнијег племеника у Горњем Пољу Јоша Јововића, одбио је то да учини. Озлојеђен је напустио партизане и прешао у четнике – присећа се Перо Максимовић. – Био је припадник Гвозденог пука Павла Ђуришића, ухваћен на Зиданом Мосту и осуђен на 19,5 година затвора. Робију је издржавао у злогласној подгоричкој Јусовачи.
Ko je bio u koloni?Ko je vozio kamion.Koliko lazi,nije tacno da su cetnici bilo u koloni,onih si se borili protiv okupatora.Sram the bilo.
Imas Drazin spomenik u sred Amerike,Kanade,Australije.
Jeste li i Njegosu srusili grob jer je bio Cetnik? Drazi vam ustasa Tito nego unuk Kralja Nikole… draza vam Hilari od Putina. To ste vi titogorci.