Разбијање Руске Федерације коначни циљ Запада?

Пише: Игор Дамјановић

Русија мора бити поражена“ је мантра је коју понављају сви НАТО лидери, почевши од Бајдена и Макрона, па преко Урсуле фон дер Лајен, па све до Мила Ђукановића и Аљбина Куртија. Следећа реченица коју НАТО лидери за сада прећуткују је територијална дезинтеграција Руске Федерације, на сличан начин како се то десило са СССР-ом три деценије раније.

То што званисници прећуткују, увелико говоре они без формалних функција. Почетком септембра мјесеца пензионисани генерал Бен Хоџис, до прије неку годину командант америчке војске у Европи, дао је серију изјава са поруком да свијет, који наводно „није био спреман за распад СССР-а“, сада „треба да се припреми за крај Руске Федерације“.

За пуштање пробног балона о неопходности распаду Русије НАТО пакт користи украјинско политичко и војно руководство. Генерал Кирил Буданов, шеф војне обавјештајне службе ГУР прије некоколико недеља нацртао је чак „мапу послије пораза Русије“. Украјина би по мапи Буданова анктирала југ, Финска сјевер, Кина Далеки Исток и Сибир, издвојила би се као самостална држава Ичкерија (Чеченија), а остатак територије био би подијељен између Централноазијске Републике и европског дијела који би наставио да се зове Руска Федерација. Сјетимо се и да је на салвети ресторана мапе Велике Хрватске цртао и Фрањо Туђман.

Прије неколико дана Алексеј Данилов, секретар Савјета за националну безбједност Украјине, изјавио је да је Русија последња земља на планети која и даље има колоније, те да је „након побједе Украјине треба деколонизовати“. Да свега дан раније буквално истовјетне пароле у телевизијској дебати у Србији није изговорио локални НАТО лобиста Дарко Обрадовић, можда бих и повјеровао да је „деколонизација Русије“, мудрост из главе Алексеја Данилова, а не теза припремљена у НАТО тинк-тенку и прослијеђена у форми лекције агентима утицаја од Кијева до Београда.

Да у рату могу не само побиједити, већ и Руску Федерацију распарчати, једна је од илузија у коју је доминантно повјеровао политички, војни и обавјештајни врх у Кијеву. Друга, још већа илузија је, да ће ако побиједе у рату, они лично и Украјина ће добити велику неку част и вјечиту захвалност Запада. Њихове илузије украјински војници платили су до сада са преко 100.000 положених живота (по процјени Урсуле фон дер Лајен).

Док измишљају руске колоније, САД у колонијалном статусу дан данас држе Порторико, Гуам, Самоу, Сјеверно Маријанска и Дјевичанска оствра. Ове територије контролише америчка војска као једина војна сила, њима управљају колонијални намјесници, средство плаћања је долар, док становници немају право на америчким изборима. Своје прекоморске колоније задржале су Француска и Велика Британија, која је прије равно 4 деценије ратовала са Аргентином око Фокландских острва.

За разлику од западних колонијалних сила које су у Сјеверној Америци и Аустралији готово истријебиле домородачко становништво Русија је народима који су живјели у пространствима Сибира и Централне Азије који су прихватали њену власт, поштовало културу, традицију и религију. Руска Федерација данас је матична држава за чак 193 различите националности. Како су се Руси историјски односили према покореним народима најбоље можемо видјети на примјеру Финске. На Сенатском тргу у Хелсинкију дан данас стоји споменик цару Александру Другом, кога Финци сматрају ослободиоцем од шведског ропства. Финска је у саставу Русије остала све до Октобарске револуције. Тренд брисања руског и совјетског наслеђа, који се у Украјини, земљама Прибалтика и Источне Европе манифестује кроз уништење споменика, Финску је у потпуности заобишао.

Имали су истина и Руси сукоба са народима на чије су земље долазили ширећи своје царство. Близу 100 година ратовали су са черкеским племенима. Нека од њих попут Кабардинаца постигла су временом мир са Руским царством и тако сачували своју културу, религију и посједе. Они најупорнији средином прошлог вијека протјерани су на територију Османског царства, гдје су се брзо асимиловали са већинским турским становништвом.

Данас ће многи историчари у Русији изнијети тврдњу да су черкеске побуне у 19. вијеку били исбпровоциране активнстима британске обавјештајне службе.

Управо тему „геноцида“ над Черкезима са циљем дестабилизације унутрашњих прилика у Руској Федррацији западни центри моћи сада покушавају да кандидују у околним земљама. Тако је сусједна Грузија усвојила Резолуцију о осуди „геноцида“ на Черкезима. Да је Грузија прилично спорна адреса за афирмисање страдања Черкеза, руски историчари аргументују тврдњом да су грузијски официри и племство били изузетно активни у редовима руске царске армије у походима против черкезких племена.

Оваква активност западних центара моћи преко Грузије тешко да ће постићи неки већи успјех међу народима черкезког поријекла, који живе у Руској Федерацији. У Кабардино-Балкарији и Адигеји одзив на мобилизацију био је висок, а људи које сам лично упознао из ових република одавно имају висока патриотирска осјећања према Руској Федерацији. Мени је посебно у сјећању остао Мухамед Лафишев, који је као директор Фонда социјалне заштите Републике Адигеје у кабинету држао слику нашег покојног предсједника Слободана Милошевића.

У постовјетском пространству се до руско-украјинског сукоба догодило 20-ак грађанских ратова. У Грузији се ратовало против режима првог предсједника Звијада Гамсахурдије, те територијалних субјеката Јужне Осетије и Абхазије, Молдавија је ратовала против Придњестровља и Гагаузије, тукле су у више наврата се између себе и државе Средње Азије, па чак и федерални субјекти Руске Федерације – Ингушетија и Сјеверна Осетија. Јерменија и Азербејџан дан данас ратују око Нагорно Карабаха, а тек колико су била крвава два чеченска рата. Да је очувана цјеловитост Совјетског Савеза сви ови ратни сукоби били би избјегнути и стотине хиљада људи би остали у животу.

Имајући у виду горе наведено, већина грађана Руске Федерације добро разумије реченицу из септембарског обраћања предсједника Путина да је „циљ Запада да разбије територију Руске Федерације на 10-ак држава, које би биле непријатељски настројене једна према другој“. Стога, пароле НАТО тинк-тенка и агената утицаја, мапе украјинских и америчких генерала прије ће хомогенизовати руско друштво и помоћи већини да схвати колико је побједа у рату са Украјином битна за опстанак Руске Федерације.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: