Разрешења

Пише: Батрић Бабовић 

Разрешења су крај једне епохе, епопеје и тријаде. Било да је ријеч о кинеској, јапанској, америчкој, британској, руској, хрватској, српској или црногорској именици са истим значењем и духовима пиратерије производ је увијек исти. Кад дјелови државе постану сервис мафије, накараде постају накарадније а догађаји црњи. Данас нимало није лако гледати телевизијске исповјести и самосажаљења над епилогом једне политике и њеног подјединичног времена. Све то раде фаланге, танани прсти и продужене руке никад расходованог удбабољшевизма. Свако појединачно од актера ради то споља другачије, док нутрина процеса остаје иста и нетакнута као и пирамида моћи.

На све ово насађен „демократизован“ службабољшевички модел избора и његових коначних решења и исхода личи на застор којим се покрива нераскринкани мрак стар колико Октобарска Револуција и последице настале на дан светог апостола Матеја прије 90 година. Циљеви ове специјализоване акције су јасни. Они могу сажети информацију у једну ријеч која се зове релативизација. Важно је учинити немјерљивим и небитним све чињенице које се тичу нових људи и путовања ка новом добу. Дисконтинуитет мора да постане забрањена именица у неовисном Монтенегру. Озбиљне чињенице постају предмет театра релативизације и хибридног театра апсурда. Новине, телевизије, портали, сензационалисти, популисти, политички и други вокали раде на томе да се од личне срамоте и приватне државе створе феуди, нова позиционирања и старе шеме са новом моторном снагом и чистијим погонским горивима за исте операције које су красиле минуло доба. То би се сликовно и поетски могло назвати “ све је исто само њега нема “ и био би коначан исход извршне радње по имену транзиција. Зато се у новим партијама налазе стара лица, старији бизнисмени и најстарији савјетници за политички успјех. Мрак из деведесетих не може да испари зрачком љета 2020 године, кога на сваком кораку изневјеравају како учесници тако и противници историјског прелома ка новом и бољем добу за будућност свих у Црној Гори. Пиратерија изгледа мора да постане бренд, а тријада Илијада са хиљаду Одисеја новог црногорског доба. Хомер за опис неописивог стања и даље је непознат. У Нову 2024. годину Црна Гора креће са буџетом који ће бити позајмљен и који ће износити 1 700- ти дио губитака привреде земаља ЕУ због рата у Украјини.

У Црној Гори се и даље говори оно што је матрица организације у коју улазимо деценијама, а улазак нам инхибирају бројеви 23 и 24 са нашим никад усахлим ниским страстима. Дојучерашњем врховнику не смета Београд за комерцијалне сврхе, нису мрске ни референдумске руске милијарде, каснији емиратски бизниси и њихови закони и порески рајеви гдје се чувају кутије црногорског саморазарања. Све ово што раде медијски концерни и финансијске олигархије има циљ да сачува себе од нестајања и могућег лустрирања. У то име опстанака и трајања понеко ће плаћати цехове битисања у власти присуством и одсуством, говором или ћутањем, појављивањем или непојављивањем… Решење се не назире. Разрешење није решење. А Запад само ћути и гледа… Очекује нас онако како није лијепо помислити а не описати. Мисли се на пентаграмски а не хришћански Запад. Мало више о томе неки други пут…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: