Развој Српских сокола у Хрватској пре Првог светског рата

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Нови дух у Србији после Мајског преврата 1903, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде код српске омладине. У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције… Од свега тога остао је лист „Омладински гласник“; оснивано је помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга по селима; стварено је десетак народних књижница које ускоро нестају, и основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије.

Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима.(1) Др. Мирко Буић је говорећи о утицају Чеха на словенске народе у Аустро-Угарској Монархији истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења др Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу…. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја… Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Пресидента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио.” (2)

Они који су били чланови омладинске скупштине, били су и први чланови српског сокола. (3) Године 1905. основана су друштва у Осијеку, Вуковару, Шиду, Винковцима и Даљу, а 16 октобра 1906. основана је Српска Соколска Жупа Фрушкогорска. (4) Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима, међу којима је било неколико романтичара прошле омладинске генерације. Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора.

Насупрот њима Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим чланцима говорио је о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном и витешком духу. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци. Нова соколска друштва оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе.

Друштво у Карловцима било је матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. Др Лаза Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Београду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Сремских Карловаца у Београд. Врхунац рада били су Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у Сремској Раваници. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (5)

Народ који је био на ходочашћу у Раваници могао се приликом слета упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су: Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; …Друштва која нису вежбала просте вежбе била су: Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и 5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва.

У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању. У бацању диска најбољи је био старешина др Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна игра бацање камена тешког 16 килограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (6)

Др Лаза Поповић је замерао словенском соколству искључиву окренутост гимнастици. Истицао је: „Данашји је циљ тјелесног узгоја хармонијски спој гимнастике, атлетике и игара. Српски народ има четрнаест разних начина бацања камена. То дакле треба увести у наш Сокол, као и све јуначке народне дјечачке и дјевојачке игре наше.” То је применио на слету у манастиру Раваница.

Уз интеграцију народних игара и песама, др Лаза Поповић је заговарао ширење сокола на село, кроз оснивање сељачких српских соколских друштава. Истакао је: „јер су Срби у Хрватској и Славонији први, који оригинално шире и оснивају сељачке Соколе, а у осталих Словена нема за угледање примера.” 

Важност присуства сокола на селу је у потреби просвећивања сељака. Требало се борити против пијанства, стварати соколске читаонице. Прво сеоско друштво основано је у Двору на Уни. Српски соколи сарађивало су са Српском православном црквом. Програм слета у Раваници (Врднику у Срему) почињао је „освећењем земљишта” од стране „соколског свештеника”.Загребачки српски соко вежбао је и наступао у дворани Српске православне општине. Приход од продаје цвећа приликом слета 1911. у Раваници био је намењен „издржавању српских цркава на Косову. (7)

У Загребу је 1906. био приређен слет хрватских сокола. У свечаној поворци ишло је улицама преко 4.000 униформисаних сокола. Били су Руси и Пољаци, Чеси, Бугари и Срби из Србије. Мешале су се црвене кошуље сокола са модрим униформама душановаца и бијело-зеленим бугарских Јунака. Са душановцима Срба из Србије било је преко 300, међу њима и 37 српских сељака. На челу душановаца били су проф. Таса Поповић и председник Мишковић. Соколи из Далмације су са дивљењем гледали соколе из Русије и српске душановце.

Далматински соколи су решили да посете Београд. Како су нису имали пасоше договорили су се да у Земуну замене своје соколске капе душановачким калпацима и да се огрну њиховим пелеринама. У тој групи били су Стјепан Роца, проф. Илија Диздар, др. Франо Заворео, Франо Цвјетиша, Симо Вучић и Андеис. Придружио им се Крсте Шунара, трговац из Шибеника, у шибенској народној ношњи. На свакој станици до Земуна народ је дочекивао душановце и Јунаке са одушевљењем, музиком и песмом. Провели су се два дана у Београду, па су се вратили. Сви сем Стјепана Роце који је са душановцима путовао у Шабац на прославу стогодишњице ослобођења Шапца од Турака. Далматински соколи су били захвални адвокату Мирковићу, проф. Атанасију Поповићу, потпуковнику Мишковићу, капетану Здравковићу, Рајку Караклајићу, Симићу-Бањалији и другима. Пера Дражић их је примио и поклонио им златну књигу скопљанског митрополита Фирмијана. (8)

У оквиру „Српског сокола” из Шида основан је крајем септембра 1906. девојачки одред, коме је старешина била Милена Ненадовић, рођена Бабик. Вођа одељења био је учитељ Милан Вуковић, предњак Зора Станисављевић, други предњак била је Ангелина Голуб. Извршујући чланови били су Милена Зечевић, Мара Рус, Смиља Станисављевић, Ангелина Станисављевић, Христина Голуб, Цветана Тихи, Софија Зечевић, Мирослава Мандић и Ангелина Јојкић, све из Шида. При прелазу из Земуна у Београд спровео их је др. Танасије Пуља, старешина земунског соколског друштва. Аустроугарска обавештајна служба је њихов наступ у Београду представила својој влади као издају. Зато је свака од њих била појединачно под присмотром, а за време Првог светског рата Милена Ненадовић, Смиља Станисављевић и Мирослава Мандић умрле су као соколице прогањане од аустријских власти. (9)

У реферату др Лаза Поповић истакао је како је српско соколство почело као самостално „но да је одмах у почетку примило туђ облик, особито чешки”. Од 1904. започело је „соколаштво српско да само из себе и собом тражи и ствара своју снагу и оригиналност, у оној разлици која треба да га од осталог соколаштва словенског дијели.” Крајни циљ био је „створити једну еминентно нацијоналну ствар” али је ипак под тим условима била могућа сарадња са осталим соколима. По схватању Поповића био је нагласак на националном: „проткали смо … српску мисао, спојили смо соколску и српску мисао, и соколска мисао је постала један део српске мисли”. У свом говору на II главној скупштини Фрушкогорске жупе истакао је др Лаза Поповић: „Српско соколство је културна српска јединица, те служи својим просветним и гимнастичким радом интересима цјелокупног српства, а дио је славенског соколства у толико колико то захтјева углед, јачина и част српског народа”.

Председништво Славенског соколског савеза је средином 1908. позвало Фрушкогорски жупу, београдски Соко и Душан Силни да уједињени приступе Славенском соколском савезу. И на седници Славенског соколског савеза у Софији 1910. поново је истакнуто: „Браћа Срби из било којег краја сматрат ће се једном цјелином.”(10) На II главној скупштини Фрушкогорске жупе одржаној на Цвети 1908. у Вуковару, била је примљена резолуција, којом се проглашава јединство српског соколства. (11)

У Сарајеву су се 8. августа 1909. састали представници српских соколских друштава из Сарајева, Мостара, Бањалуке, Приједора, Босанске Градишке и Требиња и закључили да оснују жупу. (12)

Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. Решили су да се „соколска идеја братства што дубље проширује у народ и да се … заинтересује сва средњошколска омладина, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа.

Соколство је било прво позвано да својим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уједињења… Први је задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача… од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију, која ће као деца наше националне револуције бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.” (13)

Соколи су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 9-12. јула 1910. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине. Српски соко из Загреба је са својом фанфаром кренуо за Београд. У Загребу је мноштво света пратило Српске соколе на железничкој станици и срдачно се поздрављало са онима који су одлазили.

Словеначком соколу Бојану Дренику се чинило као да поздрављају пук који одлази у рат. Срби који су остали били су жалосни што не могу да иду у Србију, у Београд. Кад је воз стигао у Београд дочекала га је српска војна музика и соколи, официри и мноштво грађана. Кад је воз стигао у Београд дочекала га је српска војна музика и соколи, официри и мноштво грађана. У Београду скопски душановци били су гости друштва „Српска браћа”. (14)

У Београду у Дому „Светог Саве” окупили су се 5. фебруара 1905. Срби из Старе Србије и Маћедоније и на скупу основали патриотску задругу „Српска браћа”. Чланови су могли бити само Срби пореклом из Старе Србије и Маћедоније а живели су стално у Србији или су се у Србији због посла краће или дуже време задржавали. Задатак друштва био је да води бригу у сваком погледу о својим сународницима из Старе Србије и Маћедоније. (15)

Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представници Хрватског соколског савеза, Соколи из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама: Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је: „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.” На то су присутни певали „Хеј Словени !”. После тога упутили су се на свечани простор у тврђави Калемегдан. Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника Савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. Јавну вежбу завршили су соколи из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз.

Кад је приступио да говори др Поповић све је заорило покличима „Живео Поповић!”. Поповић је приступио, притајеним осмехом погледао око себе и рекао: „Доносим поздраве од браће онкрај Саве !” После вежбе на молбу сокола војни академци су заиграли коло. Придружила им се публика и соколи. Увече је био соколски банкет, на коме су говорници истицали важност Соколства за заједничко дело свих Словена. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7. до 9 .новембра Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. (16)

Другог јутра после јавне вежбе соколи су се сврстали пред хотелом „Славија” за излет у Топчидер. У соколској колони били су Чеси, Словенци, Хрвати, Срби, Далматинци. Пред соколима су прво српски пешаци, па коњаници и артиљерија изводили своје вежбе. Соколи су их поздрављали: „Живела српска војска!”. Соколи су дошли пред краљев двор. Чули су: „Само Соколи у кроју и Соколице са соколским знаком имају приступ!”. Остале су у краљевом врту послужили дворски послужитељи закуском и дворским цигаретама. Било је погошћено преко 200 особа. После подне соколи су поновили јавну вежбу.

Српска влада доделила је соколима 3 бесплатне композиције. У првом возу су били Чеси, у другом Хрвати, а у трећем Срби и Словенци. Свуда по станицама соколе је дочекивало грађанство са одушевљењем. На неким станицама, где је воз морао дуже да чека, играли би коло. Соколе је у Нишу дочекала војна музика, војска и велико мноштво грађана. Соколи су са развијеним заставама дефиловали Нишем, пролазећи кроз густи шпалир војске и грађанства. Наставили су возом за Цариброд. (17) Стјепан Роца писао је о тим догађајима у „Соколу на Јадрану”: „… Београд је био окићен српским и хрватским заставама и заставама осталих славенских народа… На станицама људи су носили окрепе, воћа, хљеба и другог јестива. Посипали су их цвећем, а Хрвати на узврат, даривали су хрватске тробојнице…(18)

Српски соколи из свих српских крајева су иступили на слету у Прагу 1912. под заставом Савеза соколских друштава „Душан Силни” и вежбали заједнички вежбу ослобођења и уједињења, која је симболично приказивала ропство под туђином, раскидање ланаца и ослобођење и уједињење са браћом из Србије и Црне Горе. (19)

Говорећи о значају Соколског слета у Прагу 1912. соколски старешина др Иван Рибар истакао је: „Слет 1912, шта више, својом важношћу, изазвао је огромну пажњу у иностранству а сама Аустроугарска осетила је у њему једну силу … Тада се Соколство, као представник жеља свих нас, приказало снагом на коју се мора рачунати. И ако са засебним организацијама ми смо у Прагу са Србима из пречанских крајева заједнички наступили. … Соколи из Србије, … нама су необично импоновали. У њима смо гледали снагу, која је била наша највећа вера. … Тада смо осетили да је она наш водић.” (20)

Соколске жупе нису могле формално да уђу у Савез соколских друштава „Душан Силни” јер им то власти Аустро-Угарске Монархије не би никад дозволиле, али су неформално радиле као део Савеза. Због слетова стално су одржавани састанци Главног техничког одбора.

Главни технички одбор српског соколства одржао је седницу 7. децембра 1913. у дворани Српског сокола у Загребу. Као делегати били су присутни Франта Хофман из Београда за Савез соколских друштава „Душан Силни”, Стеван Жакула из Сарајева за Српску соколску жупу Босанско-Херцеговачку, Светозар Бубало из Херцег Новог за Српску соколску жупу на Приморју, др. Милан Метикош и Милан Цвејић из Беловара за Српску соколску жупу Крајишку. Као гости присуствовали су Стеван Крајновић, вођа Српских сокола у Госпићу и надзорник личког округа Жупе Крајишке; Светозар Галијаш, вођа Српског сокола из Глине; Жарко Милетић из Загреба преходник Жупе Крајишке; Мићо Баслаћ старешина и Владо Бабић подстарешина Српског сокола у Бањалуци. Председник Франта Хофман отворио је седницу и констатовао да је само М. Теодоровић из Сремских Карловаца био одсутан. Као домаћин др. Милан Метикош поздравио је све, а нарочито Франту Хофмана, који се опет налазио у њиховој средини. Расправљало се о слетовима и унутрашњем раду. Разговарало се о припремама за слет у Љубљани 1914. Решено је да се чланице поделе у три категорије: чланице, од 16 година на више; подмладак (14-16 год.) и деца (до 14 год.) Истакнута је потреба, да сва друштва настоје, да се соколски рад пренесе у шире народне слојеве, и то излетима са надметањима, народним играма, предавањима приликом зборова и црквених слава. (21)

Као представник жупе на Приморју Јово Секуловић учествовао је на састанку српског соколства у Крагујевцу. У вече 14. марта 1914. била је приређена свечана соколска забава у просторијама бившег дворца кнеза Милоша, а сутрадан одржана је скупштина српског соколства. Делегати из Аустро-Угарске били су: Атанасије Шола за Босну и Херцеговину, за Хрватску, Славонију и Војводину др. Срђан Будисављевић, др. Лаза Поповић и др. Милан Метикош. Јово Секуловић примио се да пошаље питомце из Боке у крагујевачку подофицирску школу. Договорио се са ректором богословије у Београду Николајем о начину слања. Требао је предати питомцима своју књижицу „Успомене из Боке”. Књижица је служила као лозинка на Цетињу. У Београду су се требали јавити оцу Николају.

Послао је априла 1914. преко Цетиња Стева и Јока Мустура. Јока се морао вратити због слабог здравља, а Стево Мустур је стигао до Крагујевца. Први светски рат га је затекао у школи, а он се јавио као добровољац у комитски одред Војводе Дула и Вука Поповића. Касније из одреда враћен у школу. Са друговима је преко Албаније стигао до Бизерте. У рату је неколико пута био одликован. Посредовањем пароха села Каменог Марка Станишића било је спремно за пут шест младића. Због атентата у Сарајеву нису пошли. (22)

Ђура Паунковић је као делегат Савеза српских соколских друштава „Душан Силни” учествовао 18. јуна 1914. у Загребу на тајној конференцији, на којој је предложио оснивање Југословенског соколског савеза. Делегати Хрватског соколског савеза, Словенске соколске звезе и Српске соколске жупе крајишке прихватили су једногласно тај предлог. Хрвати су имали задатак да тај предлог саопште и Савезу бугарских јунака. На соколском слету на Видовдан 1914. у Љубљани требало је то и саопштити. Први светски рат и прогони сокола спречили су одржање слета и било какав соколски рад. (23)

У Првом светском рату чланови сокола су се предавали српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест, да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску.

Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима.

Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915, када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету. До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова. Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца. Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака.(24)

После ослобођења 1918. соколска друштва обновила су свој рад, а њихови изасланици учествовали су на Видовданском соколском сабору у Новом Саду 1919. (25)

Са оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање српских соколских друштава у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске. У редове српских сокола сем мушкараца ушле су и жене. Соколи су се трудили да оснију сељачке соколе. Српски соколи су припремали своје чланове да буду народна војска која ће се борити за ослобођење и уједињење. На предлог др. Лазе Поповића српско соколство је радило на ширењу српске културе. На слетовима су уведене народне игре и песме. Српска соколска друштва у Аустро-Угарској била су забрањена на почетку Првог светског рата. После ослобођења 1918. српска соколска друштва обновила су свој рад, а њихови изасланици учествовали су на Видовданском соколском сабору у Новом Саду 1919.

Соколски савез Србије припрема обележавање 100 година уједињења 2018. и учешће сокола у борби за уједињење.

Напомене:

1.Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6. септембар 1940, бр. 7, стр. 114;

2.„Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Др Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8. фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;

3.Анте Брозовић, „Историја Соколства”, „Илустровано време”, Београд, слетски број за слет 1930. у Београду, стр. 473;

4.„Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 140;

5.Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6. септембар 1940, бр. 7, стр. 114;

6.Ј. Хануш, „II слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15. коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;

7.Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 85, 86;

8.Стјепан Роца, „Хрватски соколи у Београду 1906. г.”, „Соко на Јадрану“, Сплит, јуни 1930, бр. 1-3, стр. 12;

9.Душан Бабић, „Прва врста Соколица у жупи Београд”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937, бр. 7, стр. 156, 157;

10.Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 79, 83, 84;

11.Анте Брозовић, „Историја Соколства”, „Илустровано време”, Београд, слетски број за слет 1930. у Београду, стр. 473;

12.„Тридесет-годишњица соколске жупе Сарајево”, „Братство”, Осијек, 15. априла 1939, бр. 4, стр. 71;

13.Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;

14.ДрМилорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30; Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;

15.„Српска браћа” патријотско друштво”, „Срђ”, Дубровник, 28. фебруара 1909, бр. 3 и 4, стр. 158;

16.Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30; Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;

17.Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. новембар 1930, бр. 27, стр. 4, 5;

18.Проф. Стј. Роца, „Карађорђевићи и Соколство”, „Соко на Јадрану“, Сплит, јуни-јули, 1931, бр. 6-7, стр. 133,134;

19.Др В. Бесаровић, Сарајево, „Брат Ђура Паунковић“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 20. децембра 1935, бр. 48, стр. 2;

20.„Сећање др Ивана Рибара на слет у Прагу 1912”, „Недељне илустрације”, Београд, 3. јануара 1932, бр. 1, стр. 24;

21.Небојша Рашо, старјешина Српског Сокола Херцег Нови, „Записник сједнице Главног техничког одбора српског соколства одржане 7. децембра 1913, „Српски соко прилози за историју соколства”, књига друга, Херцег Нови 2015, стр. 23, 24, 29;

22.Јов. Секуловић, „Успомене из прошлости”, „Соко на Јадрану”, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 151, 152;

23.„Брату Ђури Паунковићу“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 20. децембра 1935, бр. 48, стр. 2; „Велики примери живога соколства”, „Братство”, Осијек, 15 септембра 1938, бр. 9, стр. 175,176;

24.Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;

25.Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: