Развојни пут Ђукановићевог инжењеринга (чин други)

Идентитетски и идеолошки однос комунизма и монархизма, религиозног и атеистичног, те српства и црногорства – доћи ће на нови историјски испит током Другог свјетског рата. Антифашизам и борба против италијанске окупације Црне Горе неће објединити све друштвене слојеве на исти начин.

Још током априлског рата, у ком је Краљевина Југославија прегажена за 10 дана, будући нападнута са свих страна и од свих европских сила Осовине – зетска дивизија краљевске војске је пружила јак отпор Италијанима и потиснула их према Албанији. Тако су, приликом проглашења капитулације 17.априла 1941.г., краљевски војници у Црној Гори дошли у траги-комичну ситуацију да се предају страни која је на бојном пољу поражена. Овакав стицај околности говори о традиционалној ратној вјештини црногорских војника, па и о њиховој родољубивој ангажованости у току ове војне офанзиве ( за разлику од већине Хрвата и дијелом Словенаца ), али и о чињеници да је италијанска војна карика хитлеровске коалиције била најслабија од свих. ( Прије напада на Југославију, Мусолинијева војска је претрпјела значајне поразе на Медитерану, у сјеверној Африци и у Грчкој ).

Хоћу рећи, краљевски официри и војници, памтили су побједу у директном сукобу са Италијанима, па су радо дочекали прилику да 13. јула подигну велики народни устанак против истог окупатора. Неоспорно је да су се са њима, раме уз раме, нашли и комунисти ( за које не можемо са сигурношћу тврдити како би се владали да непун мјесец дана прије тога Хитлер није напао СССР ). Велики број предводника 13. јулског устанка били су учесници раније поменуте Подгоричке скупштине, дакле већином монархисти и десничари. У том смислу, нема знака једнакости између ујединитељске скупштине у Подгорици 1918 и оне квинслишке на Цетињу 12. јула 1941.г. А ово констатујем због тога што смо изложени медијској харанги која нам сугерише да је веће зло за Црну Гору била ова прва – од оне друге скупштине!

Парадоксално, али истинито, црквени врх у Црној Гори, као и добар дио старих комита, предвођених Крстом Поповићем, нашао се на страни сарадње са Италијанима, и то доминантно из анти-комунистичких разлога. Можемо рећи да су, и свештенство и Крстова војска, дијелили политичка анти-комунистичка увјерења бившег режима Карађорђевића. ( Посљедње године пред почетак Другог рата Поповић проводи у Црној Гори, измирен са Александром Ујединитељем, а занимљиво је да се по цијену живота није хтио измирити са Брозом. ) Оваквом њиховом ставу су допринијели крвави злочини према неистомишљеницима које су спроводиле комунистичке јединице по Црној Гори, током 1941. и 1942.г., а које ни Брозова историографија није могла ставити по тепих, већ их је маскирала изразом ”лијева скретања”.

Зато су, доласком комуниста на власт 1945.г. – што ће рећи, првог атеистичког режима у 1000 годишњој историји ових простора – пред стрељачки вод, у препознатљивом бољшевичком маниру, без суда и пресуде, изведени једнако и истовремено: и представници краљевске власти, и свештеници СПЦ и вође некадашњег анти-карађорђевићевске Божићне побуне попут Јована Пламенца и Крста Поповића. Митрополиту Јоаникију се ни до дан данас не зна гроб, а Поповић је звјерски убијен и по смрти понижаван.

Преко 100 свештеника, на челу са њиховим митрополитом, су једноставно убијени; забрањен је рад најстарије средње школе у Црној Гори Цетињске богословије; а врхунац односа нове власти према црквеним светињама могао се видјети у претварању сеоских цркава у магацине и штале, као и у рушењу цркве на Ловћену и изградње паганског маузолеја на гробном мјесту православног митрополита.

Сви убијени црквени и народни лидери, без обзира јесу ли били присталице династије Петровића или Карађорђевића, у смислу своје народности осјећали су се као Срби, и то јесте био неподијељени идентитет свих Црногораца, од првих нама доступних докумената из 18. и 19. вијека, па до самог, крвавог и тужног краја Другог свјетског рата.

Извор: Сигналцг.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: