Реакција поводом Сребренице је закаснила

Пише: Јован Лакићевић

Када ми је мој колега и пријатељ Ристо Ђого, тада главни уредник и водитељ Дневника Српске ТВ, ваљда негдје 93. показао на Палама један аматерски снимак камером непознатог аутора, остао сам у шоку који је потрајао мјесецима доцније.

У питању је било силовање српске мајке и њене двије малољетне ћерке, у присилном присуству остатка породице, од стране балија Насера Орића, негдје на домак Сребренице. Послије оргијања, све су их поклали, а кућу запалили!

Замолио сам и закумио Богом мог пријатеља да то не пушта у програм ни случајно, јер од помирења комшија и разбраће Срба и Муслимана никад неће бити ништа.

Послушао ме је, али ни данас нијесам сигуран да сам , гледајући шта се управо збива са Резолуцијом о Сребреници, тада урадио нешто што је требало учинити…

При повратку у Београд, у стану ме је чекало двоје невољника из околине Сребренице, отац и десетогодишња ћерка. Мој невољни гост ме подсјетио да смо након гусларског концерта тада елитног Друштва „Југославије“, у коме смо били Вујачић, Алексић, Миљанић, Јекнић и ваш аутор, Бошко и ја били код њих на конаку у великој двоспратној кући, са магазом у приземљу.

Сјетио сам се, наравно, и обратио му се питањем:
„Како су остали (било их је десетак), како породица?

„Остали су добро, од прије три мјесеца – сви су под земљом“ рече ми мој саговорник, уз понеку сузу, чијег се имена, послије толико година, нажалост не сјећам. Он се сјетио мене и нашао ме, у невољи, у Београду. Рече ми да му, једино што му је остало од породице, његова ћерка, након масакра од првих комшија муслимана, добила шећерну болест, а у Братунцу ( пошто Сребреница није била српска) нема ни инсулина, ни других љекова…

Помогао сам му, колико сам могао, али му смјештај,нажалост, нијесам могао понудити, јер сам од почетка рата уз нас шесторо домаћих, имао и троје избјеглица из Сарајева…

Сјетио сам се да је нас пет побројаних српских гуслара, уочи самог рата, са водитељем програма Данилом Лазовићем, боравило и у самој Сребреници и више околних села, с намјером да подсјетимо наше сународнике на оно што им се дешавало од балија у усташким униформама педесет година раније, како се историја не би поновила… На жалост, све се поновило.

Балије Насера Орића, стациониране у „Заштитној зони Сребренице“ коју је обезбјеђивао холандски батаљон, у својим „неконтролисаним “ кољачким излетима, потпуно уништиле и истријебиле 80 српских села око Сребренице и у Подрињу…

Сјећам се „мириса“ 50 српских лешева у Кравицама, на улазу у Коњевића поље, на путу према Палама, које није имао ко да сахрани!

Успут, подсјећам да није тачно да командант 28. муслиманске дивизије у Сребреници , Насер Орић, није осуђен у Хагу. Осуђен је, условно, због убиства неколико српских говеди и паљења неколико српских сијена!

Мада је, несумњиво доказано да је у једном случају, српском заробњенику, судији Михаиловићу, лично, прије него што га је заклао – бајонетом извадио очи! Али, као што није опште познато – нелегални и нелегитимни Хашки „трибунал“, није имао задатак да суди по закону и правди, него да по налогу НАТО, који га је први финансирао осуди само Србе!

Ријеч је о муслиманском хероју, па се извињавам разбраћи муслиманима, што их на то подсјећам. Тај „херој“ је, вјероватно у договору са својим налогодавцима, Енглезима, напустио Сребреницу много прије њеног пада, да би избјегао било какву одговорност за оно што ће се, опет по пројекцији Емајл сикса, поводом Сребренице дешавати.

Његова 28. дивизија одступала је према Тузли – без команданта! Можда је прилика да кажем и поновим на овом Порталу, другог дана по заузимању Сребренице, на цести од Милића до Власенице пут ми је претрчало бар пет-шест група наоружаних муслимана. Све сам их, са застојем, пропустио, држећи волан у једној, а револвер у другој руци.

Међутим, њихове реакције није било, они су трчали главом без обзира. Испоставиће се касније, да их је без борбе и разоружања пустио мој ратни пријатељ, најмлађи генерал републике Српске, Винко Пандуровић, командант Зворничке бригаде, али му то неће помоћи да му хашки наручени злотвори изрекну казну од 12 година робије!

Када сам на Палама, нешто касније, питао мог пријатеља, предсједника РС Радована – шта ће муслимански војници на територији српских општина, да није у питању каква војна вјежба, Радован ми је искрено, слежући раменима, одговорио: „Немам појма!“

Он тада није знао ни да је Сребреница заузета, јер је било познато да је у „неспоразуму“ са Младићем, који ће се, много касније, окончати на Радовановој слави, Аранђелов дану, о чему ме извијестио Момо Капор.

Све то није сметало нарученим хашким злотворима да др Радована Караџића осуде на доживотну робију због „геноцида у Сребреници“, о чему Радован, како рекох, није имао појма, пошто није знао, да поновим, ни да је Сребреница ослобођена!

Можда је прилика да поставим, по не знам који пут питање: шта ће одред енглеског САСа у јулу 1995. у просторима Холандског батаљона у Сребреници? И зашто су увече, при повратку у базу, поред одјеће – чистили и оружје?

Ми који смо служили војску, или учествовали у борбама деведесетих година, знамо да се оружје чисти након гаЂаЊа у мете, или у употребе у борбама, или стријељању. Руководство Републике Српске, нажалост, за безмало 30 година, није се потрудило да истражи шта су у Сребренуици тијех дана радили САСовци.

Поготово што до данас није разјашњено, ко су били на четири од пет наводних стратишта муслиманских војних заробљеника, наредбодавци и извођачи.

За мене је, уз могућно учешће енглеских САСоваца у злокобној, инсценираној фарси званој Сребреница, остануло нејасно бар два питања.

Прво је – шта је тамо, тамо, радио одред грчке (или цинцарске) неонацистичке организације „Златна зора“?

О томе, од званичника с обје стране Дрине, нико ништа није проговорио!

Не зна се, такође, пошто нико од званичника се ни до данас није потрудио, да истражи, па да нам каже, каква је улога у пројекцији и изведби Емајл сиксовог и Цијиног пројекта Сребреница, била испомоћ одговарајућих државних и војних служби из Београда!

Можда ћемо се сјетити кад нам у Њујорку ускоро, наши западни „пријатељи“ пришију етикету „геноцидног народа“!

Ако се зна, а зна се се, да је у случају „Овчара, стријељању тачно 200 хрватских заробљеника из Вуковара на добру „Овчара“ ( за рачун Загреба), учествовао један од челника Коса из ЈНА, заједно са Весном Босанац, усташком представницом у Вуковару, у договору ко ће тамо бити стријељан, до данас је остало нејасно каква је била сарадња енглеског агента, пуковника Љубише Беара („Југословен“ или Хазар?) са челницима војне и цивилне обавјештајне службе у Београду. Ту се помињу иззвјесни М. Милићевић и још нека имена.

Зар је било тешко да се за безмало 30 година темељно испита шта се, заиста, у Сребреници и поводом ње десило?

Ово данашње разложно, али дозлабога закашњело реаговање, свједочи о неопростивој националној неодговорности и Бањалуке и Београда.

Хоће ли бити довољно времена за макар закашњелу поправку?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: