Референдумска прича о војвоткињи Хајди

Унука Краљице Милене Петровић Његош добила отказ из Централне банке Црне Горе јер је шефу Милошу Љумовићу одбила да каже како ће гласати на референдуму.

Прошло је 13 година је од референдума 2006. године послије кога је престала да постоји државна заједница Србија и Црна Гора. Прије референдума власт нас је убјеђивала да када Црна Гора постане независна држава ништа се неће промијенити у односима двије државе, а да ће у независној Црној Гори њеним грађанима потећи скоро ,,мед и млијеко“.

Због својих свакодневних обавеза на послу и проблема који данас прате већину мајки, да није било случајног сусрета прије неколико дана са некадашњом колегиницом са посла у Централној банци гдје смо некада заједно радиле, заборавила бих да се приближио државни јубилеј.

Питала сам је у којој банци сада ради, обзиром на искуство које има у обављању тих послова, и добила одговор да је безуспјешно још од референдума покушавала наћи посао, иако конкурише на све конкурсе који се објављују.

Рекла ми је да и даље живи на Цетињу, без икаквих примања, јер Биро рада због недовољног стажа не исплаћује никакву надокнаду. Послије овог невеселог сусрета са једном заиста ријетком и дивном особом сјетила сам се скорашње исповијести у штампи нашег директора из тог времена Љубише Крговића и прилога прије извјесног времена на неком порталу о некадашњем њеном шефу Милошу Љумовићу.

Упитала сам се какви смо ми то људи и одлучила да напишем ову кратку референдумску причу о војвоткињи Хајди, како сам је из милоште звала тих референдумских дана.

Неколико година прије референдума дошла је да ради у Централну банку Црне Горе, на пословима исплате старе девизне штедње, једна врло фина и васпитана дјевојка са Цетиња са несвакидашњим именом Хајдана, коју смо ускоро сви завољели.

Импоновала нам је њена посвећеност послу, васпитање и доброта коју је показивала према странкам и њеним колегама, која се данас ријетко сријеће. Знали смо да је била остала без посла као,, технолошки вишак“ у Монтенегро банци на Цетињу, јер није имала ,,везу“ на остане на мјесту гдје је вриједно и часно радила скоро 15 година, да су јој родитељи умрли, да са сестром Јеленом живи на Цетињу, да сваки дан путује на посао у Подгорицу и да се презива Вукотић.

Пролазиле су године и ми о Хајдани, коју смо због доброте и безазлености својствене дјеци звали Хајди, све до референдума нијесмо ништа друго знали.

Како се приближавао референдум у банци се осјећала нервоза код руководиоца и стање је подсјећало на ванредно. Посебну узнемиреност је показивао тадашњи Хајданин претпостављени Милош Љумовић, економиста за којег сам преко портала први пут чула да је и постао и пјесник. Примијетили смо да позива у канцеларију појединачно службенице.

Првих дана смо помислили да му се можда нека свиђа и да жели да се некој удвара. Међутим, ускоро смо се увјериле да је то био ,,радни задатак“ који је извршавао неспретно и у комесарској пози па смо га прозвали ,,референдумски комесар“. Једног дана је позвао Хајдану у канцеларију и она прликоми уласка није била потпуно затворила врата, тако да сам када сам пролазила поред канцеларије могли да чујем Хајданине ријечи: ,,Милоше, ово вам је први и посљедњи пут да ме питате како ћу гласати“. Сва усплахирена и црвена у лицу је излетјела је из канцеларије и рекла ми, за њу несвојственим повишеним тоном:,, Како га није срамота да ме пита како ћу се изјаснити на референдуму, зна ли он ко је био мој дјед ?“

Ја сам је само збуњено погледала и намах помислила, обзиром на њене године, да јој је дјед био првоборац или комунистички функционер. Касније сам себи поставила питање, ако јој је дјед то био како је остала без посла на Цетињу у Монтенегро банци? Срамота ме било да се распитујем ко је Хајдин дјед.

Плашила сам се ако је питам и она каже да јој је дједа био четник, да ће помислити да је гледам на другачији начин јер потичем из партизанске породице. Тих дана ушла сам послом код Милоша у канцеларију, на тренутак је изашао а на столу је био отворени списак запосљених.

На отвореној страници примијетила сам да је број испред једног имена заокружен и видјела да је то испред имена Хајдане Вукотић. Тек касниће ћу повезати о каквом се списку Милоша Љумовића радило. Послије неколико дана изашли смо на паузу и свратили у радњу да нешто купимо.

Док је Хајди на каси плаћала рачун из новчаника јој је испао неки папир. Како сам била у реду послије ње сагнула сам се да јој додам папир и видјела да се ради о визит карти на којој је био неки необични грб и њено име и презиме.

Када је отворила новчаник и стављала визит карту примијетила сам фотографију неког човјека, налик оним старинским. По повратку у банку замолила сам је да ми да визит карту да погледам, јер ми се визуелно допала.

Пошто ме грб заинтересовао поставила сам питање којег је то удружења. Одговорила ми је да је то њен породични грб а да јој је визит карту израдио и поклонио њен рођак. За фотографију човјека коју је носила у новчанику, казала је да се ради о њеном рано преминулом стрицу Михаилу-Мишу Вукотићу познатом међуратном сликару. Сличност са стрицем је била више него очигледна, посебно када се погледа његов аутопортрет који сам касније видјела у Умјетничког галерији на Цетињу.

Све ме ово веома заинтересовало и Хајди ми је укратко испричала историјат њене породице. Када сам ово сазнала послало ми је јасно зашто је онако реаговала када је њен шеф Милош Љумовић тражио да се изјасни како ће гласати на референдуму. Због интересантности, родослов породице моје пријатељице војвоткињеХајди заслужује да буде укратко саопштен.
Хајданин дјед је војвода Стево Вукотић, син катунског војводе Петра Вукотића, рођени је брат црногорске краљице Милене Петровић Његош. Другим ријечима, краљица Милена је Хајдани баба. По овој линији њен отац професор Лука Вукотић и књегиња Зорка, супруга краља Србије Петра I Карађорђевића, су брат и сестра тј. дјеца од брата Стева и сестре Милене. Књегиња Зорка је по том основу Хајданина тетка а краљ Југославије Александар Карађорђевић брат о тетке.

По истом основу Хајданине тетке су: краљица Италије Јелена Савојска, Велике руске књагиње Милица и Анастасија-Стане, књагиња Ана Батенберг и прицезе Ксенија, Марија и Вјера. Преко ових крвних веза Хајдана је род са династијама: Петровић Његош, Карађорђевић, Романов, Савоја, Батенберг, Меклембург Стрелиц,..итд. Можда чудно звучи, јер је млађа од њих, али је Хајдана Вукотић принцу Николи Петровићу Његошу тетка а принцу Александру Карађорђевићу баба. Хајданина баба, супруга војводе Стева, је Даница кћерка пиперског војводе Мијајла Нишина Вучинића.
О историјату породице војвоткиње Хајди би се могао написати роман али је довољно и ово да би се видјело како се скоројевићка средина односи према једном по свим основама дивном створењу а при томе са оваквим родословом. Није грубо ако кажем да су је на све стране лагали, обећали поновно запосљење у Централној банци у Музеју новца и хартија од вредности који се отворио на Цетињу, обећали посао у Скупштини општине Цетиње, обећали поновно запосљење у Монтенегро банци…

Обећали, обећали,..обећање лудом радовање. Скоро двије године чекала је на тражени пријем код предсједника Црне Горе, а године пролазе ли пролазе. Можда најбједније и најжалосније звучи када је написала писмо директору Централне банке Црне Горе, који јој је и обећао поновно запошљење, са људском исповијешћу о свом проблему то писмо је постало предмет забаве његових сарадника.
Очигледно да је заокружено име Хајдане Вукотић на списку нашег референдумског комесара Милоша Љумовића било најбоља препорука за дискриминацију и затворена врата код свих којима се обраћала.

Милош је очигледно знао да је Хајданин дјед војвода Стево Вукотић био присталица уједињења Србије и Црне Горе и да је на Подгоричкој скупштини 1918. године био на челу њеног Извршног одбора. Одговор који није добио како ће Хајдана гласати на референдуму, дало му је за право да пресуди па је претпоставка постала пресуда без права на жалбу.

Због аристократског принципа да господство обавезује, војвоткиња Хајди је остала без посла и 12 година послије референдума тражила посао а наш ,,референдумски комесар“ Милош Љумовић је награђен новим радним мјестом руководиоца у државној институцији. И не само то постао је и пјесник коме штампају књигу. У рецензији збирке пјесама ,,референдумског комесара“ Милоша Љумовића под насловом Живе слике“(Подгорица, 2010.г), Марјан Машо Миљић о аутору пише, између осталог, следеће:
,,Љумовић је врло душеван човјек. У његовим стиховима се смјењују диониско и аполонско. Његова поезија се и чита, и пјева, и живи. Амбиција му није чисто пјесничка. Не гони га чиста таштина стварања, већ снага и љепота живљења. Он жели да стиховима и сликама овјековјечи своју љубав. Да оно што је пролазно учини трајним, оно што је неостварљиво остварљивим.“
Москва, 21.мај 2019. г. Ивана Поповић – Матросов

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: