Реформа или регенерација

Веселин МАТОВИЋ

Црној Гори не би ништа донијела још једна узгредна реформа, односно поправка школског законодавства по принципу „исто то само мало друкчије“, или: гдје је прокапало да мало закрпимо. Таквих поправки било је напретек, током посљедњих неколико деценија, и након сваке стање је бивало горе од претходног. Наше школство толико је идеолошки оштећено, у коријену, у бићу свом, да се не може поправити (ре-формисати), посебно не неколиким, на брзину уприличеним, законским и страначки мотивисаним рјешењима. Умјесто крпљевина, које само продужују његову агонију, а тиме и агонију друштва у цјелини, потребна је његова цјеловита структурна и функционална обнова (регенерација) на сопственим, сигурним, духовним, моралним и историјским темељима и вриједностима, а не копирањем туђих модела и буквалним крађама и преписивањима туђих курикулума, као што је рађено, на примјер, 2017. године.
Свакако, ни прилагођавањем мјерилима и захтјевима планера ПИСА тестова, што би требало да буде, колико сам разумио министарку просвјете, један од главних оријентира предстојећих измјена школског законодавства, а којим би се омогућила реформа образовног система у цјелини. Склони томе да увијек некога опонашамо и да другоме вјерујемо више него себи самима, ми смо те ПИСА тестове одавно прихватили као једини мјеродавни показатељ стања у нашем образовању. Разумије се –лошег, јер су и резултати које на тим тестовима показују наши ученици, из године у годину, све слабији.
Али, да ли је баш тако?
На тим тестовима не пролазе увијек добро ни ученици из низа европских земаља, чак ни они из Финске, за коју важи мишљење да има најбољи систем образовања у Европи. Тестова је, иначе, нашим ученицима „преко главе“. Иако се тај вид провјере знања до недавно сматрао узгредним и допунским, данас се деведесет посто испита у нашим школама обавља путем тестова – све од нижих разреда основне школе па до факултета. Ту су и они, посебно стресни, екстерни – полуматурски, па матурски, па пријемни. А онда – још и тај, необавезан, дуготрајан и замарајући; наметнут споља, ко зна од кога и ко зна зашто? Једноставно – наше „тврдоврате“ ђаке ти тестови не занимају, штавише, у знак отпора према њима, они на постављена им питања, намјерно дају погрешне и апсурдне одговоре. Како се онда на основу тако урађених тестова, може извести ваљан суд о њиховом образовању и њиховим интелектуалним способностима. И какав је крајњи смисао таквог тестирања? И ко може гарантовати његову релевантност, макар што га је установила и што га спроводи ОЕЦД – Организација за економску сарадњу и развој? Да ли је то заиста, како се тврди, објективна провјера квалитета образовања, или то има и неке друге циљеве – наметање начела профитабилности и прагматизма у образовању држава, чланица ове организације, а зарад интересе свјетских привредних и финансијских корпорација, на примјер? Чиме се, рецимо, објашњава чињеница да на тим тестовима сваки пут најбоље резултате показују ученици из неких азијских земаља: Сингапура, Кине, Тајвана, Јапана? И, шта је ту пресудније: национални менталитети или образовни модели? Ако је ово друго – зашто те моделе не преузимају европске државе, па да ухвате корак са Сингапуром? Или, ако је прво – зашто се ти тестови не прилагођавају националним менталитетима? Па – да не буду aut за једне, a in za остале?
Кад би се тим тестовима, макар, мјерио степен политизације, или пак, моралне и духовне дезинтеграције нашег образовног система. Али не мјери – чак, ни опсег образовања наше омладине. Наводно, мјери се њена способност примјене стечених знања у свакодневном животу, што ће рећи – мјере се њена практична памет и манипулативна спремност, прихватљива савременом тржишту рада, свјетском, а не домаћем.
И тако, ми, Балканци, са зачеља ПИСА колоне, сваке треће године, добијемо од ОЕЦД –а, оцјену, црно на бијело, да нијесмо баш неки паметни народи. Дјеца нам, ето, лоше пролазе на његовим, како она кажу – „смарајућим“ тестовима. Нијесмо их довољно подгојили за њихово тржиште, зар не?
А нико да се запита: Када би начело примјене стечених знања у свакодневном животу било основно мјерило нечије памети, какве би оцјене од ОЕЦД-а добили Сократ и његова браћа философи, књижевници и умјетници, будући да се, колико нам је познато, нијесу показивали баш као неки успјешни прагматичари?
Смисао образовања, или васпитања, није само примјена стечених знања у практичном животу, него, прије свега, и изнад свега – то што и значе те старе словенске ријечи – изградња с-образне, духовно „све-напитане“ (нахрањене), тј. словесне личности.
-Али, гдје ће се тај „с-образни“ и „словесни“ запослити?
То исто ме је, прије тридесет година, питао (у име ОЕЦД -а, наравно), један матурант када сам, говорећи о Шекспиру, рекао да у Енглеској постоји факултет за шекспирологију.
Заиста, ја не знам гдје ће се ко и како запослити, али знам да се образовање не смије подредити таквом питању, тј. свести на профитабилност и скучорепи прагматизам. Ако то дозволимо, једног дана неће се моћи нико нигдје запослити.
Све ово, разумије се, не значи да је стање у нашем образовању боље него што показују ПИСА тестови. Напротив – горе је.
Али, то због чега је горе, остаје испод радара ПИСА тестова, који не региструју његову коријениту политизацију, ни релативизацију система вриједности, ни дехуманизацију, ни моралну дезоријентацију, ни друштвену деградацију наставника и компромитацију наставничког позива, ни дипломе стечене на којекаквим приватним факултетима и школама, ни корупцију наставника, посебно у високом образовању и на државним високошколским установама, ни структурну неприлагођеност средњих, али и високих школа, друштвеним потребама и домаћем привредном систему, итд, итд,
Дакле, цијели амбијент у коме није могућа изградња здраве, слободне и самосвјесне личности, што би требало да је крајни циљ образовно-васпитног процеса, не виде ПИСА тестови.
Али, ако не виде ПИСА тестови, бар ми да видимо:
да смо, нажалост, деценијама запостављајући сопствено духовно насљеђе, слиједили вулгарно схваћенa начелa секуларног образовања и прагматизма;
и да зато све дубље тонемо у најтежу друштвену болест – у „равнодушност према истини“, да губимо способност не само културно-историјске него и моралне оријентације, у крајњем – разликовања добра од зла;
и да нам је због те болести неопходна реформа, боље рећи ре-генерација или препород образовног система, а не, како недавно спочекну министарка просвјете – због лошег пласмана на ПИСА тестовима, или зарад учлањења у Европску унију;
и да нас од те болести неће излијечити ни фински ни сингапурски, ни било чији увезени и формално накалемљени модел образовања, заснован на начелима прагматизма и профитабилности.
И да схватимо:
да се, ако хоћемо да излијечимо нашу школу и да она излијечи нас, морамо вратити на раскрсницу из које смо кренули погрешним путем (ако нам је школство, како се све чешће чује у јавности, дотакло само дно, онда треба од дна и да почнемо);
и да се при томе не плашимо враћања у прошлост, у најдубљу прошлост – до коријена сваке наше ријечи; да чујемо шта нам оне казују, а не да слушамо шта нам говоре и чему нас уче корумпирани политичари.
И да је за то потребно:
Да у свим школама и на свим нивоима образовања вратимо одговарајући значај и улогу све запостављенијим, не само код нас, хуманистичким и друштвеним наукама „које у човјеку развијају човјечност”, међу њима и вјеронауци и философији, а све с највишим и крајњим циљем и смислом цјелокупног васпитно-образовног процеса – развијања код младих генерација, како негдје записа проф, Д. Крцуновић – „бриге за душу и жудње за истином”.
Осим тога:
да, умјесто политикантско-страначког, вратимо природно, историјско име језику на коме се изводи настава у нашим школама, па да се он опет именује онако како се увијек именовао – српски језик! Сходно томе – да се именује и главни наставни предмет!
Јер је:
политичким именовањем наставног језика а онда и основног наставног предмета, наше школство директно стављено у службу политике, конкретно – утврђивања идеолошко-идентитетске концепције бившег ДПС-режима. И то је већ пуних двадесет година његов најважнији задатак, и смисао.
И да не заборавимо:
да је све док се то не промијени, док се наше образовање не избави из анакондиног загрљаја те концепције, свака прича о његовој деполитизацији– превара! Лаж и паралаж!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: