Регент Александар: Како могу војници, тако ћу и ја!

Током балканских ратова престолонаследник Александар је био армијски командант, али је ускоро преузео команду над комплетном војском и узео је учешће у доношењу одлука за судбоносне операције.

На почетку рата, надмоћни непријатељ је напао преко Дрине и Саве ка Ваљеву. Почела је четвородневна битка на Церу (15. август 1914), а две аустроугарске армије биле су потучене до ногу и протеране из Србије. Победа српске војске одјекнула је Европом и наишла на дивљење целог света.

У тим данима кризе, престолонаследник Александар је, не презајући од опасности, свуда стизао да ободри и подигне дух преморених бораца. Бринуо се да трупе буду снабдевене муницијом и осталим средствима и неуморно је летео с једног краја бојишта на друго, појављујући се тамо где је најкритичније.

Међутим, у месецима након тешке битке, снага српске војске почела је да попушта, и била је принуђена да се повуче у унутрашњост земље, ка Руднику и Космају. Војска је попунила проређене редове и снабдела се артиљеријском муницијом.

Након што је Александар наредио – „Ни стопе више наше земље непријатељу – Напред у победу!“, 3. децембра почела је чувена Колубарска битка, где је по други пут потучена знатно надмоћнија аустроугарска војска.

Београд и Шабац су ослобођени 14. децембра, а дан касније, краљ Петар и престолонаследник Александар победоносно улазе у ослобођену престоницу. Врховни командант је после велике победе одао видно признање војницима и старешинама:

„Ви сте потукли четири непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадашњи венац ваших победа уписали сте и славе победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу, Колубари… Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и моме узвишеном Оцу могу поднети још један сјајан подвиг његових дичних соколова.“

Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину

Ипак, Србија је била тек на почетку великих тешкоћа пред којима су се нашли војска и народ. На јесен 1915. године, немачке и аустроугарске снаге, груписане у Банату и Срему, прешле су преко Дунава и Саве и упале у Србију. Истовремено, Бугарска је напала с леђа. Србија је била опкољена с неколико страна, а савезничка помоћ је закаснила.

У тим тешким данима, врховни командант Александар је обилазио војнике, долазио на кризна места, и делом, захваљујући томе, војска није запала у расуло, већ се у реду повлачила. Српска војска, са делом народа, била је принуђена да крене преко тешко проходне Албаније. Током Албанске голготе, наду и веру у крајњи успех народу је улио престолонасленик Александар, који га ни у најтежим моментима није оставио. Делио је с војницима све невоље, сва страдања и сва искушења и то га је чинило великим у очима бораца.

На тај начин он је бодрио дух и уливао поверење и срчаност да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која га је снашла на путу, није га одвојила од оних с којима је делио претходне славе и тријумфе.

Све време Александар ургира код савезника за помоћ српској војсци и народу. Слао је писма председнику Француске Ремону Поенкареу и руском цару Николи II.

Војнике није напуштао ни када је стигао до албанске обале. Једном приликом, француски изасланик, генерал Мондезир, саопштио је престолонаследнику Александру да је за њега приспео торпиљер (ратни брод), да га пребаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа у албанском приморју.

Међутим, престолонаследник је то одбио речима:

„Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути – пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину.“

То је још један пример речи које су дале вољу војницима да истрају на тешком путу.

Када су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Светог Јована Медовског, а остатак војске упућен пешке ка Драчу, Александар, који је био још увек болестан, требало је да се превезе бродом из Светог Јована у Драч, одакле би пратио пребацивање осталих трупа на Крф. Предвиђено је да с њим, на истом броду, буде црногорски краљ Никола I са сином, краљевићем Петром.

Када је у току превоза моторним чамцем сазнао од италијанског капетана да је добио наређење од своје владе да их превезе у Бриндизи, Александар је категорички наредио да га чамац врати и искрца поново на обалу. Напори краља Николе да га одврати од те идеје нису уродили плодом а престолонаследник је опет везао своју судбину за судбину војске.

Иако озбиљно болестан, кренуо је тешко проходним путем, кроз албанске мочваре, од Љеша до Драча. Када је упозорен да се на многим местима може прећи само преко лешева коња у блату, одговорио је:

„Како могу војници, тако ћу и ја.“

На поновно наваљивање два сапутника из свите да промени одлуку, каже:

„Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобађам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском.“

Велики део пута, престолонаследника су, болесног, пренели у носилима његови гардисти, а на најопаснијем, глибовитом месту, на леђима га је пренео сапутник из његове свите.

Напред, у славу или у смрт!

Када је у јануару и фебруару 1916. године српска војска пребачена на Крф, почео је опоравак и освежење трупа. Врховни командант је тих дана непрекидно обилазио војнике и бринуо се да буду снабдевени свиме што им треба. Његова лична брига војницима и старешинама давала је много снаге и енергије, као и наду у боље дане.

Истовремено, Александар је бринуо и о будућим операцијама.

Престолонаследнику Александру припада велика заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге одиграле важну улогу. Постигнути су успеси код Битоља, у Горничевској бици, код Кајмакчалана… Да би оставио трајан помен на пожртвовање својих бораца који су изгинули у Кајмакчаланској бици, Александар је наредио да се на врху Кајмакчалана подигне спомен-капела.

Деветог јуна 1918. године за команданта савезничких снага на Солунском фронту је постављен Франше д’Епере, када су и почеле припреме за коначан пробој фронта. Током тих припрема, престолонаследник Александар је непрекидно обилазио фронт, своје и савезничке војнике. Проучавао је до детаља рад свих трупа. Нарочито је пажњу посветио српској војсци, међу којом је и самим својим присуством подизао дух.

Када су почеле борбе, српски војници, који су имали велику жељу да се врате у отаџбину, постизали су огромне успехе и није их било лако задржати. До 19. септембра трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 километара по дубини. На тај начин биле су угрожене бугарска армија код Дорјана и немачко-бугарска армија код Битоља. Међутим, напад који су извршиле енглеско-грчке трупе код Дорјана је пропао. Због тога се српска војска нашла у опасном положају без подршке са оба крила.

На Буковику, у Штабу врховне команде, у ноћи између 19. и 20. септембра владала је озбиљна и свечана тишина. Врховни командант и остало руководство морали су да донесу важну одлуку: остати на освојеним положајима и прећи у одбрану или продужити офанзиву упркос опасности која је претила војсци.

Престолонаследник Александар, као најодговорнији, доноси одлуку:

„Јесте, није нам лако, али је непријатељу још горе“ и издаје наредбу:

„Напред, у славу или у смрт!“ Ускоро српска војска заузима Градско, Штип, Кочане и наставља на српско-бугарској граници.

Удео српске војске у пробоју Солунског фронта био је огроман.

Извор: РТС/ Књига „Александар I – витешки краљ“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: