Рекох ти, мила…

Пише: Војислав Караџић

Кратка је светлост зрака дневног!

Рекох ти мила, настаће студни сати
И доба оно кад жито звонко престане да злати
Кад се јесењско рухо утања и осипа
Да га наша душа не може да опипа
И да се поглед у оно далеко
Гдје је све било блажено и меко
Поново не врати за лијека
И да чула онемоћају и застуде
И завичаји престану да руде
А нас не буде
А нас не буде!

Сузо трена, не зеби, пољуб ми подај несвели
Вео времена са очију ми скини
Да к’о јато небо с тобом дијелим,
Да пред твоје скуте ступим ја једини!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: