Ректор о. Гојко Перовић: Влади нудимо интернат Богословије са 50 лежајева

4 thoughts on “Ректор о. Гојко Перовић: Влади нудимо интернат Богословије са 50 лежајева”

1. Otac Gojko i njegovo Crnogorstvo…..

   1

   Одговори

2. ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
   ОПШТИ ДЕО

   X. Хришћански живот
   (Штиво)

   У хришћанском животу првога периода истичу се нарочито три црте: 1) осећање заједнице и братства свих хришћана, 2) с тиме у вези воља да се међусобно штите и помажу и 3) необично верско одушевљење са којим лако подносе све недаће па и смрт и које им надахњује сав живот.
   1) Назив браћа, којим су се звали међусобно први хришћани, није био само празна реч. Јер мада је међу првим хришћанима било разлике и по сталежима и по иметку и по народности, та се разлика није опажала ни у домаћем животу, ни у црквеном животу, ни у опхођењу уопште. Роб је нпр. могао постати члан јерархије, чак и епископ, а међу хришћанима, који су иначе били слободни људи и на извесном положају, уживао је част која приличи његовом црквеном положају. – Имућније хришћанке су без зазора залазиле забитим улицама у сиромашне хришћанске домове и тамо обилазиле болесне и убоге. Гледајући то, незнабошци су говорили: „Види, како се љубе и како су готови да умру један за другога“. – Тај осећај братства и заједнице протезао се од општине до општине. Путујући учитељи и нарочити гласници су носили поздраве и писма из једне у другу, те већ у најраније доба стоје у писменој вези малоазијске општине са општинама у Галији, да не говоримо о везама Рима са Картагом и Коринтом. Бригу једне општине осећа друга као своју бригу. Кад је у једној гоњење, друге је храбре, кад настане мир, шаљу се честитке, кад је где какав раздор, одмах се јављају друге да мире. Јер, како каже на крају II в. један хришћански противник: „Њихов први законодавац их је уверио да су они сви међу собом браћа и они се невероватно ужурбају чим се нешто деси што се тиче њихових заједничких интереса“. (Лукијан)
   2) Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се у њиховом милосрђу. Милосрђе чини имену старих хришћана највећу част коју су им признавали и њихови противници. Милосрђе није било нешто узгредно и мање важно у хришћанском животу, већ њихова стална свакодневна дужност на коју их је, уосталом, опомињала свака страна јеванђеља и поуке њихових учитеља. По томе се познавало да су хришћани и без тога је сама вера са својим даровима, по Павлу, само прапорац који звечи. За милосрђе и помоћ својих ближњих имали су најшире поље, јер већи део хришћана био је спао на туђу помоћ ма у ком облику. У апостолско доба вршио је ту дужност најпреданије ап. Павле који је, често у незгодним приликама, скупљао по својим општинама добровољне прилоге за сиромашну општину у Јерусалиму.
   Иначе се свака општина бринула за своје оскудне, болесне и слабе чланове. Мора да су у томе погледу многи врло много лично чинили, јер један незнабожац бележи да су многе хришћанке дошле до просјачког штапа тиме што су испоклањале сиротињи све што су имале. Но брзо се увиђа да се личном милостињом не може учинити толико колико заједничком, те се образује општински каритативан рад. Сваки даје у заједничку благајну колико и шта може; што даје, било у новцу, било у храни, он даје Богу; онај који добија, добија од Бога. То су приноси – oblata. Тиме је морална вредност милостиње неизмерно повећана према тадашњим паганским даровима народу. Владари и великаши тадашњег времена су такође често просипали народу храну, новац и забаве, но само зато да стекну или очувају наклоност тога народа. Заједничком милостињом располаже епископ, а при деоби му помажу ђакони и удовице. У већим местима су водили сталне спискове оних којима је потребна помоћ.
   https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/19/

   14

   1

   Одговори

   1. За 300 година од распећа Христа до преобраћења цара Константина, политеистички римски цареви убили су не више од неколико хиљада Хришћана. Насупрот томе, током следећих 1700 година Хришћани су направили покољ над милионима других Хришћана да одбране незнатно другачија тумачења религије љубави и самилости. Ко год мисли да улазак у рај зависи од његових или њених добрих дела преувеличава своју властиту важност и имплицира да Христова патња на крсту и Божија љубав према човеку нису довољни- сматрају Протестанти. Католици тврде да вера, и ако суштински најважнија, није довољна.
      Ове теолошке расправе постале су тако насилне да католици и протестанти поубијаше људи ни броја им се не зна. На дан 23.август 1572.г. француски католици који наглашавају важност добрих дела, напали су заједницу француских протестаната и у том масакру Вартоломејске ноћи поклали између 5000 и 10000 протестаната за мање од 24 часа. Када је папа у Риму чуо вест из Француске, био је толико радостан да је организовао свечане молитве да прослави догађај и овластио Ђорђа Вазарија да украси једну од ватиканских одаја реском масакра. Није било милосрђа у Јасеновцу, Јадовну, Клечки…..није било милости у БЉЕСКУ и ОЛУЈИ, на Ки М, НЕМА МИЛОСТИ ни МИЛОСРЂА православниМ Србима у Црној Гори. Размислите о томе да је теорија једно а пракса и реалност сасвим нешто друго, поготово када смо ми православни у питању и у односу на нас. На жалост.

      4

      1

      Одговори

      1. „Bojim se da nece ostaviti na miru ni nas….
         koji se krste sa Tri Prsta“….
         Napisa mi moja Stara Mudra Majka….
         u njenom poslednjem pismu 1991. godine….
         Kako Prorocanski….

         3

         1

         Одговори