Респираторни тракт & маска у ресици

Пише: Иван Луковац

Док још аплаузи нијесу утихнули, покушавам да замислим ситуацију – стање у општој болници у Никшићу кад су сазнали да ће им вољени предсједник учинити посјету.

Слутим да је, благо речено било изванредно.

Мислим на онај рововски, рударски посао који претходи видљивом сценском, зашто не рећи величанственом резултату, који смо имали прилике да видимо јуче.

Велика је неправда што су ти напори, андерграунд сагоријевање, склоњени од очију јавности. Колико је састанака, подсастанака, консултација, домунђавања требало одржати!!

Какве су све нежне, али отресите ријечи искоришћене у тим разговорима, договорима!!
Изговарају ли се шапатом, или се уобли грло да се добије на сугестивности?
Ко је spiritus movens цијеле операције? Ствар је, доиста доведена до цакум – пакума, и само наивни би могли помислити да је одбор за дочек конституисан спонтано, аd hoc такорекућ.

Види се брижљиви редитељски рукопис. Подјела је велемајсторски погођена.

У недостатку позоришне реквизите, морало се чинодејствовати оним чим се располаже, а то је људима.

Чист минимализам.

Све је сведено на невербалну комуникацију. Екстатично отресање главом, иманентно таквим пригодама, редуковано је овај пут на дискретне покрете горе – доље да не би спале најлонске капице и заштитне маске. На генералној проби, одржаној у котларници истоимене болнице, ноћ раније, установљено је да гумене рукавице амортизују звук аплауза цирка 76%. Стога је императивно „сугерисано“ да кад се предсједник помоли из мајбаха, закопча горње дугме на сакоу – отпочне с ударањем изараменица – е да би се неутралисали нежељени нусефекти гуменијех рукавица.

Човјек у одијелу окренут пут усхићене групе медицинских радница је диригент који је прерушен у припадника предсједниковог обезбјеђења. То се види по његовом ауторитативном ставу и одлучном покрету десном руком а ла Радован Паповић.

Присутним радницама, све су биле особе нежнијег спола, (нимало случајно) * је речено да ће предсједников поглед боравити на њима између 17 и 19 секунди и да у том интервалу груну из свих оружја, другим ријечима да дају све од себе.

Само да пазе да им се не сазују костими. На руку им је ишло и то што је никшићко сунце штедро огријало, па су се под најлоном потпариле и сасма ознојиле, а то је ефектуирало тим да су капице и маске биле улијепљене и скоро сједињене са њиховим главама и озареним лицима.

И небо се осмјехнуло и на тренутак погурало њихов племенити напор.

Једна од присутних радница је високо у вис подигла руку желећи да на традиционалан начин искаже своју добродошлицу.

Понесена атмосфером, испод тек олисталог зеленог дрвета, једнообразно обучена као и њене другарице у дискретно зелену, држећи подигнуту руку хтјела је на своју руку (то није писало у синопсису) да подврисне E VIVA!!!

У превеликој жељи је помијешала редослед корака па је, умјесто да дуне у маску, она прво отворила уста, затим појмила ваздух, тј удахнула.

И ту је платила цијену неувјежбаности.

Како је зинула – маска је кренула унутра пут ресице и није успјела да произведе жељени поклич. Само се зачуло пластично – гумено шшклапп, али су га надјачали пластифицирани аплаузи осталих.

Од упада маске унутра у секунди су јој грунуле сузе.
Једино је диригент провалио да се не ради о радосницама због предсједниковог доласка.

Али то су ствари о којим се диригентски ћути.
Поменута рука јој је остала у ваздуху десетак секунди. И још би је тако држала да није директор болнице др Ашанин, у маниру вјештог саобраћајца отресито показао предсједнику да је вријеме да уиђе у објекат.

Камере су вјерно, али штуро забиљежиле овај перформанс. И ту се завршава документарни дио приче.

Умјетнички дојам, тежишни дио приче је, по предсједниковом одласку у оближњу зграду општине, анализиран и добио је високе оцјене.

Уочене су и неке мањкавости, али забога, то је жив програм у њему су живи људи, склони грешкама.
То читавој представи даје становит шарм и мирис непосредности тј животности..

Госпођа која је имала незгоду са маском се завјетовала да више неће предузимати никакве самоиницијативне покрете.
Одрекла се симболичне надокнаде за учешће у перформансу у корист локалног ДПС- а, али је кроз сузе (овај пут праве)
инсистирала да кад предсједник следећи пут дође у свој родни град по цијену живота ( ништа мање) буде дио свечаног дочека. До тад ће, по свим процјенама , проћи корона вирус, престати потреба за ношењем маске која је коштала непланираних суза.

Помоћник редитеља се, видевши је уплакану, тронуто обавезао да ће са њом индивидуално радити на техници дисања.

Узео је биљежницу од које се не раздваја и уставном латиницом нотирао :

Респираторни тракт под гуменим маскама у зависности од времена вађења (из ресице)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: