ИН4С

ИН4С портал

Ретроспектива: Забрана „народних боја: црвене, плаветне и бијеле“

1 min read

Уставом за Књажевину Црну Гору (1905), чланом 39. установљена је црвено-плаво-бијела српска тробојка за државну заставу Црне Горе.

ustav-kralj-nikola

ustav-crna-gora-zastava

Међутим, аустроугарски окупатор забрањује употребу српске црвено-плаво-бијеле тробојке у Црној Гори и ту одлуку објављује у Цетињским новинама 26. априла 1917. Напротив, истицање крсташ-барјака је дозвољено, као и аустријских, мађарских, хрватских и албанских застава.

zastava-crna-gora

Италијански окупатор проглашава војну заставу (не прецизирајући да ли се ради о алај-барјаку или крсташ-барјаку) за државну заставу Црне Горе и одлуку објављује у Гласу Црногорца од 2. јула 1941.

italijanska-ambasada-crnogorska-zastava

Црногорска влада 8. јула 2004. утврђује предлог закона о државним симболима којим ће се алај-барјак или застава налик њој прогласити за државну заставу Црне Горе након сљедећег скупштинског засједања 12. јула.

zastava-objava-vijesti-pobjeda
(факсимили насловних страна Побједе и Вијести од 9. јула 2004. са изгледом заставе која ће постати званична)

(Извор: www.njegos.org)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

7 thoughts on “Ретроспектива: Забрана „народних боја: црвене, плаветне и бијеле“

  1. Милане,
    не можете Ви ничија осећања да увредите, јер за садашњу новокомпоновану заставу нико не може да веже никаква људска осећања, нити иста може изазвати било какву реакцију, сем евентуалну збланутост над тим хибридом.

    Из горњег текста може се извући следећи закључак:

    Ово и овакво кукавно „montenegro“, ни суштински ,а ни симболички, нема ама баш никакве везе за било каквом државноправном творевином која је самостојно постојала на простору од Пљеваља до Бојане. Нема никакве везе ни са Дукљом ни са Зетом, а понајмаље са Црном Гором. На симболичкој равни, ово има везе само са периодом аустроугарске окупације Црне Горе у Првом светском рату и периодом италијанске окупације у Другом светском рату. Заједничко за обе окупације и садашњим стањем је следеће:

    1. Прогања се црногорска тробојка и намеће фелерични војни барјак као „застава“;
    2. Прогања се ћирилица а намеће страна, хрватска латиница;
    3. Прогања се и све друго што је исконско црногорско, а то је управо оно што је српско: језик, књижевност, историја…
    4. Фалсификују се научне чињенице;
    5. Форсирају се западне, латинско-германске вредности, стране источно-православно-словенском културном кругу, којем Црна Гора, ноторно, одувек припада;
    6. Кидају се све исконске братске везе са Србијом и Русијом, а форсира веза са исконским непријатељима, или земљама са којима није било никаквих контаката (Нас и Исланђана – скоро милион!);
    7. Улази се у војне „савезе“ са непријатељским војним савезима;
    8. Продаје се „вјера за вечеру“, односно „образ за тањир макарона“.

    Закључак: Ми смо, баш као и 1916. и 1941. године,и сада окупирани! Затвор у којем смо, од стране НАТО окупатора овога пута смештени, зове се: „montenegro“. То што сууправа затвора, тамничари, (капои) и помоћно особље – „наши“ људи (по пореклу), не мења карактер окупације. Напротив! Околност што наш затвор глуми „независну“ државу, а наши тамничари „државнике“, као и чињеница да се хибридни барјак нашег затвора налази на Ист-Риверу, не мења суштински ништа.

  2. Хајде да разумемо привремене интересе, али не разумем како неко тако лако пристаје на незнање. Ако се кријеш иза незнања, ваљда су ти и твоји интереси сумњиви. Садашња црногорска застава је потпуни хералдички нонсенс. Она комбинује елементе личног и породичног династичког стега с заставом црногорске монархије.

    Сад, неки данашњи историчари и хералдичари куну се да је наука узнапредовала, али ово доказује сасвим супротно. Брак између књегиње Милене и књаза Николе био је донекле и политичке природе јер је ујединио књажевско достојанство Петровића (кућа руског орла) са гувернадурским достојанством Вукотића (кућа млетачког лава) . Заједно са српском тробојком (веза која с Цетињем иде преко Пећке патријаршије и њеног егзарха, Митрополита) то су три конституента црногорске традиције. Ваљда су тада добро знали за какве се идеје залажу, зашто тробојка, орао и лав, нешто је иза тога стајало, нека обједињујућа идеја на каквој може (макар и привремено) да почива држава.

    Шта стоји иза садашње црногорске заставе? Орао сувише жут да би био бео (руски) , премало жут да би био црн (албански) . Црвено поље које потиче од Петровића и усред њега млетачки лав на штиту, без породичног знамења, чијој је објави алај-барјак био намењен.

    Потпуна слика данашње Црне Горе, недовршене, недоречене, изгубљене и понижене!

    Најгоре што та застава стварно доста добро делује на психу (да будем крајње циничан, можда ју је, у време стицања „независности“ дизајнирао неки маркетиншки стручњак из „Лаки Страјка“, јер по сличном принципу даје жути фокус на црвеном пољу) и може да распламса емоције, без да каже ка чему су те емоције заиста усмерене, за шта се боримо и шта ће преостати после тога. Бојим се да ће иза сваке борбе под овом заставом остати оно што се иза ње крије – ништа!

    (Не желим да увредим ничија осећања према овој застави, али ја имам осећања према старој црногорској застави и она су овом заставом донекле повређена.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *