Ретровизија петооктобарског ламента

Пише: Батрић Бабовић

Давна 2000. година броји своју двадесет другу одступницу од очекивања, вјеровања, надања и изневјерности прве постјугословенске револуције од 1945.године. Пети октобар је статусни симбол храбрости, постојаности, (не) мудрости и (не) памети. Из угла данашње визуре све изгледа некако другачије, невјероватније, непремостивије,(не) реалније…

Вјеровање у боље сјутра није умрло, али су одливци политичких процеса оставили неизбисиве ожиљке на душама актера и утописта, као малобројних вјерника у трансформацију и реконструкцију никад разореног царства служби таме. Редитељским језиком без пародије и глуме сиже једне историје би могао гласити управо овако: Године су прошле- остале су ране.
Једноставним набрајањем српском ћирилицом од петог октобра тада до истог датума данас, десило се пуно тога. Нестала је Савезна Република Југославија а настала Државна Заједница Србије и Црне Горе.

Мило Ђукановић није желио заједничку државу са Србијом и савез са ДОС-ом, СНП је „морао у пакт“ са формацијом којој ниједним словом политичког духа није припадао,а Народна Странка и Либерални Савез су активностима сопствених руководстава, дубоке државе утемељене на удбашком промислу, надолазећим процесима за које су били неспремни постали мете за све врсте политичких одстрела и маргинализација. Премијер Србије Зоран Ђинђић убијен је на пољу косовско-метохијске одбране, Војислав Коштуница је био последња реалполитичка одбрана косовско-метохијског чвора а Слободан Милошевић је у Хашком Трибуналу бранио Газиместан из 1989.године и декаду сопствених политичких пројекција усмјерених у опстанак народа на чијем је челу био.

Са сигурношћу се може рећи да су политички ривали и идеолошки неистомишљеници на различите начине платили политичко битисање и косовско-метохијску метафизичку спојницу. Око ове три личности, круцијалних ставова њихових политичких визија, остале су милијарде српских подјела, различитих погледа у односу на неистражену прошлост, магловиту данашњицу и на крају мисаоног опуса предоминантно бесциљну будућност. Референдумом у Црној Гори настале су независне државе Србија и Црна Гора, воља референдумског духа грађана Србије није дошла до изражаја, излио се дводржавотворни шампањац у Подгорици, а руске милијерда пошле су у рано прољећно купање на пар стотина километара дугу црногорску морску обалу.

Приче уставног зависника и непрактичног политичког зналца Војислава Коштунице о спонама Јадранског Мора и три Мораве, остале су мртво слово на папиру. У Београду су се рађале прва и друга Србија, друга Србија је модулирала и обликовала дукљанску Црну Гору,истој давала духове за живот и погонско гориво за покретање никад дезинтегрисаних комунистичко-ловћенских процеса из раних седамдесетих година прошлог вијека. Прва Србије била је и остала у кругу двојке, Косово и Метохија у Бриселском Споразуму заједно са другосрбијанским духовним концептом, Резолуција 1244 УН у новим геополитичким шаховским партијама, а народ у Србији и Црној Гори постао је талац никад изведеног дисконтинуитета са бољшевизмом, његовим мрачним подрумима, са садржајима строго архивираних тајни које су засноване на јасним правилима ћутања.

Из тога произилази да се српски свијет базира на несрпском становишту, а српско становиште има све мање српског свијета. Одлив мозгова је непрекидан, етноинжињеринг непрекидно мијења оперативне форме, а српски језик се конвертује у лошије комунистичке деривате нових поставнојевских национа. О слојевима и структури политичких позорница у двије петооктобарске државе данас неком другом приликом.
Аутобиографско приповиједање „Ожиљци живота“ Вука Драшковића пуно казује, а још више крије и нагони на размишљање.Извјесно је да постоје двије стране исте медаље са обје стране Добракова, њихов бастионски комплекс „ Коначног Решења „по имену нетакнута Удбина земља. Узроци и последице тог давног петооктобарског дана проговориће кад многи промијене свијет и оду Богу на истину. Његов дух са преносом на данашњицу и директним утицајем на будућу историју, данас се описује на основу личних интерпретација, са мало доступних чињеница, готово без мотива да се тајна тог процеса до краја расвијетли.
Можда је пророчка реченица Михаила Лалића нашла своју утјеху у овом датуму, да је за многе ствари најбоље да остану неказане. Олакшица је што су многе недоступне и непознате. Неизвјесној будућности са затрпаним архивима служби остаје на милост и немилост завјетна Лалићева реченица, или кршење правила ћутања као мосту да нам се петоктобарски синдроми никад више не понове.
Заиста су прошле двадесет двије дуге и хладне године, а ране су још увијек предубоке и крваве. Како изаћи из њих показаће вријеме, паметни и храбри људи.
Наравно, само онда ако их буде на видику и политичким аренама неупокојеног вампира по имену неразорени Удбаленд.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: