Револуција

Пише: Милан Ружић

Револуција је једна од речи која је највише страдала током историје, а на крају се окрунила, истрошила и погинула у Србији у 21. веку.

Данашње револуције су свакодневне у нашој земљи. Сви који су против нечега носе се мишљу да покрену револуцију. Револуција је одувек на овим просторима била нешто што ће можда преокренути ситуацију уз велике жртве, а најчешће од бољег на лошије. Говорим о свим револуцијама.

Овдашње револуције крећу полако говоркањима за кафанским столовима, па се те речи шире међу пријатеље оних који су тамо нешто испијали. Затим, ти пријатељи онако стидљиво испитују окружење код својих познаника да ли су они личности које подржавају револуцију. Када виде да јесу, онда преносе идеју и њима. То је једна од првих грешака српске револуције – сви за њу сазнају и пре него што се покрене.

Када се истомишљеници или боље речено они који би се окористили о добробити револуције, ако их у нашим револуцијама има, сакупе, онда смишљају лого своје револуције, јер знају да се без доброг маркетинга ништа не може урадити, иако маркетинг мора штетити нечему што се не би смело најављивати. Израђује се лого, кроје се револуционе заставе, склапају се савези, формирају савети, истичу Че Гевара и Кастро, а онда се набављају делови одеће који ће прикрити лица „револуционара“, па човек који се нађе испред те руље види само Кастра и Че Гевару, па стане да услика.

Ако неки од српских револуционара и ово успешно приведу крају, онда следи она ствар око које се Срби никада не могу договорити – бирање вође! Уколико се незапочета револуција не прекине раније, овде ће се зауставити сасвим сигурно. Нема међу српским револуционарима никога ко не би био онај главни, али ни онога ко би трпео последице неуспеле револуције када га ухвате, обраде и затворе. Сви би да буду вође, али нико страдалник, што револуција мора имати. Српски револуционари би волели да учествују у револуцији, али да неко други страда. Најчешће онај који са том револуцијом нема ништа.

Због тога, те наше свакодневне савремене револуције почињу тако што се револуционари окупе у мање скупове, па се скупови слију у једну велику групу. Затим следе размишљања о слоганима револуције која још увек није почела. Ужаре се млади и стари, усијају им се главе, из њихових вијуга кроз уста бије пламен за који тврде да се види са небеса. Сваки револуционар понаособ представља страх за оне који су против њега. За пасом им се свило оружје, а на реверима онај давно смишљени лого. Бакље и ланци им красе руке. Свака песма леди душу онога против кога се пева. Сваки покрет је значајан. Свака њихова реч сече као мач… на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Пинтересту, Гугл плусу и осталим бојним пољима.

Тастатуре су замениле пушке, куцање је постало борба, интернет је бојно поље, лајкови су мерило успешности, шерови су проширивање револуционарног пламена, прегледи на Јутјубу су преношење револуције на цео свет, а хаковање профила на друштвеним мрежама оних против којих су се толики дигли су пораз свега и највећи тријумф савремене српске револуције.

Међутим, ако би се ико и дрзнуо да направи праву револуцију у Србији, а у глави имао ону од 5. октобра, онда боље да је диже на интернету, па да тамо барем остане велика, него да опет одуши у чабар српске и светске револуције.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: