Револуција почиње паљењем аутомобила!

Пише: Сибин

Тренутно читам сјајну књигу: Мишел Фуко – Биографија – аутор, Дидје Ерибон. (О, да!, и теби је топло препоручујем…).

Дакле, мај је, 1969., и оснива се експериментални универзитетски центар Венсен, директор је Фуко, ријеч је – ако мене питате – о интелектуалној институцији из снова.

За циљ има: рађање и развијање радикално друкчије, модерније политичке мисли, која се темељи на суштинском разумијевању да се, дођавола, држави никад ништа не дугује. Напротив!

Предавања су (треба ли рећи), крајње слободна и импровизаторска, плурдисциплинарска са обавезним учешћем слушалаца. Говори се о идентитету и политици код Грка, о дискурсу и сексуалности, о култури револуције, итд., итд.
Укратко је препричавам пријатељу и, на његову иницијативу, једне вечери износим у шетњу.

Вели: ух, ал` је дебела! Готово пет стотина (бројком 500) стр., језика који носи, прије свега информише, и увијек, на свакој страници, освјежава и забавља. Неко је већ умио рећи: Оно си што читаш.

Кад затворим књигу, касно, ноћу, осјетим дубок стид… Питам се гдје је ово друштво које још није искусило политику, питање идентитета и разлике, Историјуприхватило као процес а не фиксиран догађај?

Гдје је ово друштво које још није освијестило да живи у 21.вијеку, и да је, како се год узело – слобода услов бивања?

Напросто, срамно је и ову годину почети на челу са ДПС-ом, том посткомунистичком кантом која нас уцјењује државом, разарајући нам и исељавајући друштво.
Несхватљиво је, и никако се не може прихватити чињеница да ми нисмо – друштво које припада Европи. Да ово друштво не може као Француско обући жути прслук слободе, и политичарима богатих рећи – НЕ!

Прије двије године, што је такође поразно, постао сам први члан пан европског покрета DIEM25, пошто сам се дубље упознао са дубоко аналитичним и маестрално написаним књигама Срећка Хорвата, чија слобода инфицира, под условом да имаш потребу бити – грађанин свијета.

Међутим, опет падам у „интелектуални скептицизам“, и морам признати да овдје не видим онај неопходни импулс, а некмоли потенцијал, из којег би букнуо – културни покрет револуције.

Коначно, зар није дошло вријеме да се окушамо и у слободи? Зар није дошло вријеме да прихватимо дух разлике, историју као процес, политику као структуру у којој се не може згрушати моћ?

Није ли дошло вријеме да се усудимо бити креативни, слободни, модерни, свакако и – анархистични, у оном смислу пошто разумијемо: конструктивност је основа на којој се темељи политика као – сервис и простор слободе и воље већинског дијела грађана!

Али, све док и један буде незадовољан и буде на улици, демократија није успјела.

Христос се роди!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: