Режим у замишљеном рингу, бори се против „непријатеља“: А Црква ће побиједити јер је народ уз њу!

Пише: Коста Ненезић

Власт која не разумије државне симболе, у 21. вијеку тражи од цркве да савије кичму и да јој се потчини. У том случају морала би још једном да ревидира своје симболе и то не само промјеном боје и позлаћивањем бијелог двоглавог орла, већ да га сведе на једноглавог.

Ко је год ишао на часове учитељице живота зна да је црногорски двоглави орао преузет од бијелог Душановог( силног државника и законодавца, рођеног у Црној Гори), а овај од црног византијског.

А хералдика нам појашњава да је двоглави орао настао под утицајем доктрине симфоније, или међусагласја цркве и државе. Од Христоса се зна: „Цару царево, Богу Божије“. Можда тривијално звучи, али главе орла нису окренуте на супротне стране зато што се не подносе, већ зато што свако гледа своја посла. И то је историјски компромис и баланс. Двије главе једног тијела.

Али кормиларима државе је лакше да једну главу окрену ка другој, да поглед усмјере ка цркви, а не ка економским и социјалним вратоломијама које су створили, а за вријеме епидемије својим медицинско-политичким одлукама, продубили.

Сегмент из раније припремљеног саопштења премијера који други дио уцјењивачких преговора са експертским тимом митрополије назива „рундом“, на јасан начин демаскира перцепцију државе која дијалог са црквом види као бокс меч. У замишљеном рингу грогирани боксер-државна власт, грозничаво покушава да зада силовит аперкат и баци на под супериорнијег противника. Тај противник је супериорнији и због тога што на вријеме прозире замахнуте ударце испод појаса, али не смије да га потцјењује јер уздрмани боксер увијек иде на све или ништа. Или на подигнуту руку у вис од стране судије или лицем приљубљеним уз под.

Изграђена на Исусовој бесједи на гори и базирана на етичком принципу: „Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“, црква је дала шансу разговору. Међутим, убрзо је прозрела намјеру предлагача закона да ће сваки следећи позив до изборне клептоманије 30. августа, бити „позив у лов“, на магловито ловиште са криволовцима. Сјетимо се чувене реплике из Балканског шпијуна: „Код нас у селу, кад неко некога мрзи, само га позове у лов и дрм!“ Управо је то манир владајуће елите, чији позиви подсјећају на овај стари начин решавања спорова, најчешће имовинскоправних. У таквим авантурама би обично залутали метак нашао свој пут у леђа другог ловца.

Неке методе никада неће бити искорјењене. Могу бити само софистицираније. Али црква је у својој повијести преживјела разна страдања. Прогоне, укидања, рушења, спаљивања моштију, крваве литије, претварање светиња у јавне клозете. Преживјеће и ово. Зато што је народ уз цркву, а Vox populi, vox Dei.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: