Режимски интелектуалац – опозиција сваке власти. Претходне

Пише: М. Р.

Најбоље су интелигенције, већ и по природи својој, увијек и свуда противници власти, бунтовници, непослушни.

Имамо ми, у Црној Гори, и таквих интелектуалаца. Страшно мало. Поготову се страшно мало чују. Јер, бесконачни су путеви цензуре…

Али зато имамо широку лепезу режимских интелектуалаца (“широка лепеза” је израз прилично јадан али некако баш зато иде уз “режимски интелектуалац”).

Ја разумијем: не може се читавог живота бавити интелектуалним радом подераних гаћа (да се поетично изразим), када некакве аветиње зарађују милионе. Па ипак… код нас се толико тога окотило…

(Има већих злочина од спаљивања књига: један је од њих – читати неке књиге.)

„Снага неке политичке партије не састоји се у великој и аутономној интелектуалној снази појединих њених чланова, већ у дисциплинованој послушности коју су ти чланови дали интелектуалном правцу у оквиру партије.“ (Хитлер, ко би други.)

Интелектуалац је властима значајнији него политичар: убједљивији је, њему се више вјерује.

Ми ту интелектуалну активност која није слободна, односно ону која је подређена интересима политике, не смијемо обавезно (заправо, углавном не смијемо, можда чак никад не смијемо) доживљавати као науку, нити као умјетност: она је само наставак, перфиднијим средствима, те политике; сваки је интелектуални импулс који је у спрези с властима тешко оштећен.

…

Двије су врсте режимских интелектуалаца: прва је елегантна, има добре приходе и заобљене ноктиће. Друга је боемска, има добре приходе и изгрицкане ноктиће. (Јер, народу треба угодити – неки више вјерују сталоженом интелектуалцу, господину, неки пак оном нервозном, у ком врију знање и истина.)

Свакако, режимски се интелектуалац, независно од тога којој врсти припада, одмах примијети: има, изговарајући ствари, ту посебност, ту резервисаност, одвојеност од обичног човјека, која га оплемењује.

Режимски интелектуалац умије да свакакве ништавности обради у неком стилу не сваком приступачном (што, јесте, засмијава образоване, али зато одушевљава незналице којих је огрооомно, а као што сви знамо «наша снага је у мноштву и бруталности»).

Режимски је интелектуалац увијек у праву: он је складиште истина свих врста – по потреби за једну те исту ствар може да изгнијезди 2-3 истине. Скроз различите, разумије се. Истина, у Црној Гори, има ограничен рок трајања. Кварљива је роба.

Режимски је интелектуалац опозиција сваке власти. Претходне.

Режимски интелектуалац познаје људе попут својих џепова, увијек пуних. (Он их посматра са свог балкончића, док залива цвијеће, током демонстрација.)

Није то, како неки мисле, спрдајући се на његов рачун, фригидни мислилац са његовом lapis philosophorum, његовим апстракцијама и менталним мастурбацијама, који искоришћава нашу потребу да дамо неки смисао нашим животима. Таман посла – мислилац. Режимски интелектуалац не мисли. Он зна. Зна тачно колико му треба за трећи стан у пријестоници.

Да, режимски интелектуалац све зна; и то је, најчешће, све што зна.

Режимски интелектуалац често није уопште интелектуалац, него просто човјек коме је режим додијелио функцију интелектуалца: нешто као човјек који је у неком тренутку испржио пар јаја или зашио какву подеротину на јакни па га прогласили за кувара или модног креатора.

(Видјех овај текст црногорскијех интелектуалацах са оснивања “Црногорског покрета” – текст тужан, неписмен, вапај некаквих још неупотребљених мозгова који су се су се “суочили са чудном чињеницом” да не знају ко су (ахахаха), те моле да их режим усвоји и ријеши тај несавладиви проблем идентитета. Зато ово писаније.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: