Резолуција о геноциду као подметање кукавичјег јаја у гнијездо орлова (1)

Пише: Светислав Шестовић

Свједоци смо последњих деценија, а нарочито у последње вријеме (у Бога се надам да није и потоње!), дегутантне злоупотребе једне крупне ријечи – геноцид! (У најкраћем, геноцид се дефинише као злочин почињен у циљу истребљења одређене групе становништва на расној, вјерској или националној основи). Паралелно са све интензивнијом и све бестиднијом ревизијом историје, нарочито оне која се односи на Други свјетски рат, уз волешбну замјену теза и извртање чињеница, све очигледније је у ту сврху банализована и та крупна и страшна ријеч, сведена на средство пропаганде која треба да закумфлира злочиначку неоколонијалну политику и оружје у психолошком рату против неподобних и непокорних. И како то већ бива, што је лаж очигледнија, то је и пропаганда све јача и отровнија, али и глупља. Тако нас ево скоро три деценије убјеђују да је признање једног народа да је извршио геноцид над другим једини пут ка заједничкој свијетлој будућности тих народа и једини начин за њихово помирење и суживот у миру?! Иако вјерујемо да многи спонзори и конспонзори таквих иницијатива добро знају шта је геноцид, јер су их и више од неколико и сами починили, тешко нам је да повјерујемо да иза тога стоје њихове добре намјере, а не њихови геополитички интереси, који се најбоље остварују по оној старој перфидној методи „завади па владај“.

И ми Срби добро знамо шта је геноцид из сасви другачијих разлога – јер смо га више пута у историји доживјели. Само у 20. вијеку четири пута (Први и Други свјетски рат, 1995. у Хрватској и 1999. на Косову и Метохији. Овај последњи је имао и свој погромашки наставак 2004. године, а и данас траје пред очима читавог свијета и под покровитељством водећих НАТО држава). А да не говоримо о пет вјекова турске окупације!
Ја ћу у овом излагању говорити о страдањима српског народа у Вранешу и Затарју управо у том периоду, са фокусом на крај 19. и прве деценије 20. вијека, из разлога што је и нас данас запало да се са својим комшијама Бошњацима-Муслиманима миримо преко резолуције о геноциду који је над њима наводно почињен у Шаховићима, данашњем Томашеву, 1924. године. Истина, та резолуција још није доспјела до Уједињених нација, али је треба крајње озбиљно схватити јер иза ње стоји крајње нечасна намјера да се на петовјековну борбу за слободу наших предака баци љага, а да се нама и нашем потомству, злоупотребом једног изолованог трагичног догађаја, током којег су сигурно почињени злочини, али не и геноцид, удари звјерски жиг. То се не може тумачити никако другачије него као очит покушај ревизије историје и далекосежно злонамјеран наум, који, ако се оствари, у првој повољној прилици може згодно послужити као повод за реваншизам.

Према историјским документима, жупа Љубовиђа потпала је под отоманску окупацију 1465. године. Од тада се патње и страдања српског народа на овом простору, као и у свим другим српским областима које су окупирали Турци, не броје годинама, већ вјековима. Окупатори, наравно, никада не доносе добро окупираном народу, али искуства српског народа са окупаторима, било са оним варварским и деспотским азијатским, било са оним „цивилизованим“ и „просвијећеним“ европским, толико су трагична и страдалничка да се окупација у нашем језику слободно може узети као синоним за сатирање, да не кажемо геноцид. Након петовјековне турске окупације, свеопштег страдања и назадовања на сваком пољу, и много краћих, али ништа мање сурових и бруталних окупација од стране „цивилизованих“ Европљана (покличи из Беча 1914. да „Србија мора умријети“, нацистичка стријељања „сто за једнога“ по Србији у Другом свјетском рату, засипање српских крајева у Босни осиромашеним уранијумом 1995, а Србије и Црне Горе 1999. године…) заиста је право чудо како смо се одржали као народ са својом вјером, културом и традицијом. Још је веће чудо одакле је тај народ, без икакве заштите изложен свакој муци и злу у тако дугом периоду, црпио снагу да се надљудским напорима бори и избори за слободу. Неки нам, изгледа, и данас то узимају као неопростив гријех, скоро па злочин. И наумили су да то печатирају некаквим резолуцијама.

Муке и патње српскога народа под османском окупацијом просто је немогуће цјеловито описати; то се може учинити само дјелимично. Па ипак су и ти документовани фрагменти и сачувана свједочанства петовјековне муке и крвавог страдања поробљеног српског народа довољни да сваки објективни тумач тог за наш народ мрачног историјског периода стекне слику о ужасним, неподношљивим условима живота и да се запита како је тај народ за дугог турскога земана успио да сачува свој идентитет и биолошку супстанцу. Османски тирани и поробљивачи од почетка су ставили до знања поробљеном народу да је стављен ван сваког реда и поретка. Живот и имовина потпуно обесправљеног народа зависили су од ћеифа локалних кабадахија, чија су непочинства и зулумћарство почели да се множе до размјера организованог терора. Уз сваковрсно насиље и понижавање поробљене раје, посебно перфидан метод турског окупатора било је нуђење привилегија и повластица онима који се одрекну своје вјере и пређу у ислам, а „плахих и лакомих”, нажалост, ни тада, као ни данас, није било баш мало. То се показало можда и као најтрагичнија последица вишевјековне турске окупације, јер је међу српски народ тада бачено сјеме раздора и крваве смутње чије се негативно дејство осјећало кроз цијелу даљу историју, а, нажалост, осјећа се и данас.

Исламизирани Срби су задржали своје привилегије и посједе и стекли нове (на рачун своје протјеране браће), а њихови сународници који су били истрајни у чувању аманета заједничких предака почели су да се повлаче из питомих жупних предјела у планине како би очували своју вјеру и традицију, али и голи живот. Њих су најсуровије прогањала и понижавала управо њихова исламизирана браћа, дијелом да би показали и доказали оданост турској власти и ”правој вјери”, а дијелом из патолошке мржње, која је временом само нарастала, према онима који су се, уз велике жртве и страдања, показали као достојнији потомци заједничких предака. Како се повећавао број исламизираних Срба, тако су расле и размјере терора над православним живљем.

Људи су убијани на сваком кораку, често и на веома свиреп начин, њихове богомоље и куће су паљене, а имовина отимана. Мушку дјецу су узимали за јаничаре, а женску отимали и обешчашћивали, неријетко и насилно исламизирали. И то свакодневно страдање и трпљење злочина и неправде, нагласимо још једном, није трајало неколико година, већ неколико вјекова.

Историјских свједочанстава о томе има напретек, а ја ћу се за ову прилику осврнути на страдања српскога народа Вранеша и Затарја као једног нераскидивог дијела Рашке области, с краја 19. и у првом кварталу 20. вијека, уз напомену да је ми форма овог излагања допушта да предочим само мали дио голготе кроз коју су наши преци и тада пролазили. Намјера ми је да кроз један слијед историјских чињеница понудим објективан одговор на питање шта је довело до трагичног догађаја 1924. године у Вранешу, када се на овдашња муслиманска села, након сахране народног првака убијеног из засједе, сручила осветничка стихија.

С краја 19. вијека, о злочинима турских власти и локалних пустахија и зликоваца над српским народом на подручју Затарја, о њиховом крајње тегобном и мучном животу и тешком страдању, извјештавали су дописници листова Црногорац и Глас Црногорца, а ја ћу овдје навести само неколико тих потресних свједочанстава.

Колашински Турци су ухапсили Милована Бабчића и окованог га спровели у Сјеницу, гдје су га пред Мутесариф-пашом насилно потурчили, а потом регрутовали у низам. Ухапсили су игумана Манастира Добриловина Добрицу Живковића, којег су претукли, опљачкали и бацили у тамницу. Према једном новинском извјештају из маја 1871, група Колашинаца отела је тек доведену снаху Србина Глише Кривог из Пљеваљског кадилука, коју су потурчили. Колашински насилници су одвели и ћерку неког Стевана из села Водног. Отац несрећне дјевојке пође на суд турски да се жали, а кад чују Колашинци да је Стеван ишао на суд , дођу другу ноћ и узму му све што је имао. Турци Лидићи су у Краљевој Гори 6. јуна 1871. године (по старом календару) из засједе упуцали Васа Робовића. Погодила су га зрна из двије пушке. Даље се наводи да су Колашинци зашли по кућама јадних хришћана да их сијеку, убијају, пљачкају и свако друго зло да раде. Оно што су Колашинци чинили по селима, Пљевљаци су чинили у самој вароши. Сели-бег кајмакам и меџилиси се на ово нијесу освртали; чак су хапсили и затварали људе који су се од муке бранили. Приликом одласка на пазар, Турци су се прикрали српским кириџијама и њиховој ватри на Краљевој Гори, гдје су ноћили, убили Николу Абазовића, а Мини Шамшалу сломили ногу и одвели пет дробњачких коња. У пероду од маја до јула убијени су Антоније Јануш, Богдан Бујак из Маоча и син Риста Џанџула. На путу од чаршије према кући, колашински Турци убили су сина Ћира Шестовића. Разбојничке банде крстариле су по Рашкој области, од Колашина до Пљеваља, до Бијелог Поља и Пријепоља, па чак и до Прибоја. По злу се истицала дружина Авди Бока, Мехмеда Корјенића, званог Ђерђелез, и Пор Гана Мицановића. Насртали су и на имовину Манастира Свете Тројице код Пљеваља. Колашински Турци су 7. септембра убили браћу Богдана и Григорија из Братосавине док су косили ливаду. На прилазу Пљевљима, 2. августа 1871, премлатили су Павла, унука попа Вида из Шарана. Пошто су га премлатили, казали су му своја имена и рекли му: „Бре, ти си Карадаг Павле, учини давију код Сели-бега кајмакама“. Не зна се је ли Павле учинио давију, али се зна да су сва та убиства и недјела остајала некажњена. Напротив, имали су прећутну или отворену подршку власти. Кажу да је кајмакам говорио кад би убили хришћанина „бир ћопек ексек“ (у преводу са турског, једно псето мање). Са друге стране, хришћани су ревносно кажњавани и глобљени и за оно што нису урадили. Турским зулумћарима на путу није стајао никакав закон, па су без страха од казне могли да наставе да тероришу српски живаљ. Ђока Зорића су убили у кући, а Мићу Ћосовићу провалили у кућу и пребили га насмрт; у Маочу су у воденици убили Риста Чанчула; у воденици у истом селу, усред дана, унук Фате Мицановић убио је Богдана Бујака. На једној дјевојачкој свадби, гдје су сватови дошли по дјевојку Илије Ћатића, током весеља, прикрали су се султанови јарамази и убили Павла Поповића и тешко ранили Риста Поповића. Сјутрадан на суду кајмакам пред кадијом оптужи сватове да су се међу собом побили, ухапси их и оковане баци у тамницу, гдје су остали дуже времена. Почетком јуна 1872. године, у селу Бистрица, Турци Каљевићи убили су Лазара Драгутинова Марковића док је орао своју њиву. Иза Лазара је остало петоро дјеце, жена и стара мајка, у сиромаштву, без игдје ичега. Једне ноћи ударе Турци на стоку неког Чабаркапе из Крупица, он их опази и уби једнога Турчина, а заптије одведу Чабаркапу у тамницу у Сјеницу, опљачкају му кућу и стоку отјерају.

Страдању српскога народа између Таре и Лима није било краја, а злодјела су се из године у годину повећавала.

Наставиће се…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: