Резолуција о геноциду као подметање кукавичјег јаја у гнијездо орлова (2)

Пише: Светислав Шестовић

…Турски злочинци и зулумћари утркивали су се ко ће убити више хришћана и направити више злочина. По писању листа Глас Црногорца, зулумћар Авди Боко са својом дружином од 20 Усовића истакао се са седам убистава у Колашину, сјечом браће Бошковић, више убистава по Маочу, два убиства на Краљевој Гори, убиством Колџије у Крњачи и многим другим убиствима и другим непочинствима по Затарју и Доњем Колашину. Поред убистава, разбојници су радо отимали српске жене и дјевојке и насилно их превјеравали. Као што сам већ истакао, турске власти су ова свакодневна злодјела или прећутно одобравале и отворено подстрекавале. По томе је посебно остао упамћен тада нови кајмакам у Пљевљима, за чијег вакта православци нијесу могли рачунати ни на минимум правде. Умјесто пандура, он је држао разбојнике и најљуће злице, које је тако малтене овластио да наставе са насиљем над обесправљеном и незаштићеном рајом. Познати зулумћари тог доба били су Нушко и Амет Адемов, Мујо Мамутов Раповић, Селим Раповић, Суљо Мердовић и многи други. Њихове разбојничке дружине претукле су и осакатиле Васа Радовића, некажњено убијале, премлаћивале, крале и отимале и велика звјерства над хришћанским народом чиниле.

По злу су биле познате и разбојничке дружине Каљића, Каљевића, Малиновића, Мицановића и Диздаревића. Нека од ових крволочних дружина направила је засједу Јовану Лалевићу и тешко га ранила када је пошао да крсти дијете. У Вранешу су убили Петра Влаховића, а жену му одвели, одвојили је од троје мале дјеце и на силу је потурчили. Код оваца су ухватили Јелену, кћер попа Лазара Ципуровића, дјевојчицу од тринаест година. Када је видјела да је у опасности, почела је дозива оца у помоћ. Разбојници су попа тешко ранили, а дјевојчицу одвели.
Бећир Малиновић са дружином ухватио је свог чифчију Јована Вандупа из села Велинићи док је копао своју њиву, а потом су га живог одрали и бацили низ једно брдо у Тару. Међу Колашинцима је за једног од највећих злотвора и крволока важио Адем Раповић, за којег се говорило да је до прољећа 1875. својом руком убио тридесет и шест људи.

Краљева Гора је била погодна за бусије и засједе, па је ту много народа страдало од турских зулумћара. У повратку из пљеваљске чаршије у септембру 1874. године, ту је убијен Никола Башовић, а тих дана су на истом мјесту претукли трудну жену Сава Жугића, која је због тога побацила мушко дијете. Почетком јула на Краљевој Гори је погинуо и познати јунак – барјактар Рашо Спасојев из Лукова.
Турски злочинци су код извора Вранешевац на Жуберу убили Перка Маринкова Марковића из Слатке; Аго Синановић убио је на Слаткој Ћирка Васова Марковића; кћерку Млађена Лековића из Водног отели су и одвели у Азију. У Блишкову су у кућеру код оваца убили Вукоја Кљајевића. На Горицама су убијени Секулић Лаза Дамјан и Секулић Сима Ратко, стар 16 година. Око 1900. године, у Стричини поред Таре убијени су Ђуро Видаковић и Радоња Медојевић. У кућеру код оваца, у Барицама, убили су и Радојицу Мијатовог Радовића.

У нашем народу са овог подручја по злу су посебно остале упамћене 1905. и 1906. година. У рано прољеће 1905. године, Турци су кренули да попале и опљачкају затарско село Крупице. У одбрани села погинули су Божо Шестовић и Мирко Бошковић, а тешко су рањени Радоје Бошковић, Млађен Чабаркапа, Милован Чабаркапа и Перко Перуничић.

У затарским селима у том периоду Турци су убили и Радосава Влаховића, Шабана Ћоровића, Вукојицу Ћоровића, Милету Морачанина, Пера Кнежевића, снаху калуђера Дамјана, дјецу од 12 година Милосава Бошковића, а Перку, кћерку Мила Ровчанина, бацили у Тару. Убили су и Перишу Бошковића, Мића Жујовића, Риста Бошковића, Тадишу Зејака, Малишу Бујака и Ивана Бујишића. Рањени су: учитељ Нешо Јоксимовић, Јово Бабић, Урош Цвијовић, Милан Петрић и жена Стевана Грбовића. Претучени су: Петар Филиповић, Милован Морачанин, Недељко Медојевић, Гаврило Јокић, Петар Вујичић, Милун Смоловић, Милосав Брђо, Спасоје Јакшић, Саво Смоловић, Јаков Брђо, Јоко Шутовић, Бећо Зејак, Михаило Смоловић, Томо Јовановић, Аћим Брђо, Стеван Медојевић, Митар Вујичић, поп Перо Радовић Ципор, кмет Јаков Мрдак, пољак Милош Бошковић, Добрија Бошковић, Петар Леко, Радоје, Тодор, Грубан, Милун и Јаков Бошковић, Станислав Ципор, Илија Мрдак, Димитрије Крговић, Василије Зејак, Милинко Крговић, Шабан Вуковић, Ферат Човић, Перо Шестовић, кмет Шупад Грбовић, Никола Цвијовић, Перко Бујишић, Добрица Перуничић, Мијат Перуничић, Урош Чабаркапа, Михајило Бабић, Новица Бабић, Вук Петрић, Ђорђе Ћосовић, Милинко Зиндовић, Гиле Потпара, Никола Ристановић, Илија Војиновић, Дмитар Војиновић, Раде, Секуле и Никола Џамбић, Милосав Нововић, Јово Перовић, Филип Чуровић, Новица Брајковић, Коста Вуковић, Спасоје Рондовић, Стеван Вуковић, Нешо Дамљановић, Ћиро Дамљановић, Миливоје Кљајевић, Милосав Перуничић, Алекса Бојовић, Грубан и Бошко Кнежевић, Мато Копилица, Бећо, Миливоје и Јаков Кнежевић, Јеврем Човић, Крсто Кнежевић, Периша Ћинћур, Јован Чечовић, Гледо Вуковић, Рашо Морачанин и многи други.

Крвави печат на вишевјековни злочиначки континуитет у вршењу насиља над српским народом у Затарју ударио је Шемси-паша Бишевац, који је са својом војском и локалним башибозуком злогласне 1906. године, која се и до данас у народу памти као Шемси-пашина година, на овом подручју починио бројне злочине, који се, узети скупа, не могу дефинисати никако другачије него као геноцид. Спасавајући главу од острвљене турске солдатеске, која је убијала, без разлике, и оне који су могли држати пушку и оне који се нијесу могли сами кретати (старце и нејач), народ је већим дијелом пребјегао преко Таре, а једним дијелом и у Србију. Сва вранешко-затарска села предата су огњу и мачу. Шемси-паша је примијенио тактику спржене земље. Спаљене су куће и све друго што је могло да гори. Српска села су претворена у згаришта, до те мјере да није остао ни пасји колац. Они који нијесу успјели да побјегну постали су жртве најсвирепијих злочина. Жене и дјевојке су силоване, а потом убијане на садистички и бестијалан начин. Од сабљи и ножева турских „газија“ нису били поштеђени ни дјеца ни старци. Без трунке витештва и етике, јунаштво су, изгледа, мјерили бројем силованих жена и заклане дјеце и стараца. Двије жене из Стожера убили су камењем. Кћер Бошка Фуртуле из Стожера и једну жену из куће Новаковића измасакрирали су бајонетима. У Стожеру су убили жену Ферата Човића. Једној жени су просјекли дојке и кроз њих јој провукли руке. Мајку Малише Лека (Лековића), Санду, немоћну старицу, запалили су у амбару заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица. Том приликом је рањено и дијете у колијевци са којим је бјежала, а које је касније, само и напуштено, умрло. У Стожеру, испод Врхова, заробили су два малољетна младића, један је био Дико, син Мила Шестовића, а други Илија, син Мирка Војиновића, оба из Стожера. Прво су их живе одрли, а онда им је Рагиб Каљић одсјекао главе. У мукама су душу испустила и три брата Марковића из Водног које су Турци заробили.

У љето те за српски народ Затарја посебно злосретне године, Турци Синановићи на Равној Гори, без икаквог повода, након мучења убијају Божа и Благоја, синове Мата Марковића.

У Драшковини код Павина Поља, у породичној кући, убили су два сина Вука Томашевића – Уроша и Спасоја. Жену Тодора Томашевића (Паву) преотели су и удали у Биоковац. Милош Јелић заклан је код оваца у Цуриној долини (у Пониквицама).

Форма овог излагања је таква да у њему могу да поменем само мали дио звјерстава која су Турци тада починили над српским народом, иако је докумената и вјеродостојних свједочења очевидаца о голготи кроз коју су тада прошли наши преци толико да се томе могу написати томови. Овдје треба напоменути да су и у крвавом походу Шемси-паше у злочинима предњачили потурчењаци, који су и овом приликом испољили патолошку мржњу према својој некадашњој браћи.

План је очигледно био да се српски живаљ са ових простора протјера, затре и уништи, а да се умјесто њега населе муслиманске породице које су бјежале из ослобођених крајева Црне Горе, као и мухаџири из Босне и Херцеговине.

Тај наум је донекле спријечен дипломатским напорима Србије и Црне Горе, које су код турске владе издејствовале гаранције да избјегли народ може безбједно да се врати на своја спаљена огњишта. Потписан је и мировни споразум између Црне Горе и Турске. Међутим, турске власти су одмах прекршиле споразум и похватале народне прваке, који су потом осуђени на дугогодишње робијање. У турске казамате тада су спроведени народни прваци Лазар Кнежевић из Вашкова, Јанко Човић, Илија Шестовић, Никола Човић, Шабан Вуковић, Милентије Варага (Варагић), Петар Јоксимовић, Лале Јоксимовић, Малиша Леко (Лековић), Ћосо Фуртула, Мићо Леко (Лековић) и Крсто Човић, сви из Стожера, учитељ Нешо Јоксимовић из Горица и Маринко Маџгаљ из Писане Јеле, а вјероватно је било и других. Сигурно би и кости оставили у тамницама, гдје су живјели у крајње нехуманим условима, да 1908. године није избила Младотурска револуција, када су општом амнестијом ослобођени. Ипак, слободу нијесу дочекали Никола Човић и Ћосо Фуртула, који су убијени. Илија Шестовић је умро одмах по повратку кући од последица тешких услова у којима је тамновао.

Након повратка српског народа из збјега, турске власти су наредиле да се од свих одузме оружје. Међутим, оружје је одузимано само од српског становништва. Уз то, под изговором да траже сакривено оружје, турски војници и пандури су пљачкали српска домаћинства по Затарју и Вранешу и на све начине злостављали народ који је покушавао да се поново скући. Одмах су почели да примјењују свој стари неписани закон, који се сводио на то да за рају никаквог закона нема. И из тог периода остало је више забиљежених примјера „турског закона и правице“, а ја ћу овдје навести неке карактеристичне.
Голуба Лековића, сина Илије из Стожера, убили су на шљемену колибе коју је правио за себе и своју будућу супругу. Вук Фуртула, син Стефанов, из Стожера убијен је на спавању. Радула Милинкова Јоксимовића из Стожера убили су 1907. године из засједе.

У Крупицама су 1907. године убили брата Танасија Бабића, другог брата су батинали, а Танасије је успио да побјегне преко Таре. Реџовићи и Алиловићи убили су 1911. године у Маочу Јована Цвијовића и Јола Бабића, а Милоша Бујака убио је Ибрахим Феловић. Мемићи и Синановићи су отели козе Урошу Чабаркапи, а чобаницу силовали.

Турске власти нијесу уважавале чак ни жалбе муслимана који су се жалили да њихове православне чифчије трпе зулум од локалних кабадахија. Тако се Абдул Ардић из околине Мојковца 17. новембра 1909. године жалио обласном управитељу у Колашину да је са својим чифчијом Обрадом Ћорићем из Жари имао велике невоља са својом „по вјери браћом – Турцима“ јер је „од великог зулума и насиља од стране појединих Турака“ бранио своје чифчије српске националности. Како је тада предочио властима, Турци су му убили чифчију Вукојицу Ћорића, а његовог рођака, извјесног Војина Ћорића, лани испребијали, због чега је „побјегао у црногорску границу у Бјелојевиће“. Ардић даље наводи да се његове чифчије нијесу нарочито окористиле од мукотрпног рада на његовом имању, јер „све што су имали све су им одузели, као коња, вола, мрс и друго“. Уз то, како је посвједочио, „Алија Бандулић узео је ђевојку Арсенија Ћорића, а Даут Џамадов сестру Обрада Ћорића“. Ардић се жалио и да су му прије двије године Мушовићи убили чифчије Добрицу и Милована Ћорића, „а све по наговору Наила Ајдиновића с Мојковца“. Међутим, Ардић се узалуд жалио турским властима, због чега је био принуђен да са својим чифчијом Обрадом Ћорићем побјегне „под скут Господарев“. Као главне кривце за несносно стање Ардић је означио вранешког кајмакама и мојковачког мудира, „који све ово раде, а преко горе именованих хајдука, које држе уз кољено и наговарају да тучу, гоне и прште сиротињу рају Србе, а тако и оне Турке који заштићују Србе (рају)“. Он их је оптужио и „за све што се за ове двије године догађало нереда на граници“. Они су и њега наговарали да туче и пршти своје чифчије, али он то није желио јер његову фамилију поштено служе „има 150 година“. Међутим, због таквог односа је и сам прилично пострадао од својих. То је био разлог да се са својим чифчијом обрати обласном управитељу у Колашину, војводи Лакићу Војводићу, да посредује код надлежних како би могао да настави са својим чифчијом нормалан живот на свом посједу.

Кад нормалан живот у турском вилајету на периферији империје у опадању нијесу могли имати ни мирни и чињењу зла несклони муслимани, шта је тек могао очекивати незаштићени и разоружани српски живаљ? Стожерани су тражили од црногорске владе да их заштити од муслиманског башибозука, који се окупља у чете и напада српска села. Ти напади били су кобни за двојицу Срба, док су тројица њихових сународника рањена. „Ране јуначке“ тада је задобио и учитељ Нешо Јоксимовић, коме је сломљена нога „поводом отварања стожерске школе“.

Чињеница да је једном учитељу сломљена нога зато што је отворио школу даје нам повод да се осврнемо на бестидне покушаје појединих данашњих бошњачких политичких првака и истакнутих интелектуалаца, од којих су неки чак и академици, да турску окупацију ових простора представе, малтене, као некакво просвјетитељство, скоро па ренесансу, уз подразумијевани закључак да вјерски и национално затуцаним Србима треба да буде част што је једна таква сила, у свом сјају и зорту, пет вјекова и силом и милом (исламизација) покушавала да их еманципује!? У фалсификовању и кривотворењу историјских чињеница иде се толико далеко да се и данак у крви, немилосрдно отимање наочитих дјечака из наручја очајних мајки, тумачи као својеврсна стипендија турске Порте обдареним српским младићима, како би могли да наставе школовање, које им, како видимо из горе наведене чињенице, нијесу ни дозвољавали! Неко неупућен, слушајући и читајући ове умне главе, могао би закључити да су овдашњи муслимани пет вјекова били под српском окупацијом, да су Срби дојахали овамо однекуд из Азије и свом силом насрнули на њихов голи живот, вјеру, културу и традицију! На нама је, ако смо одговорни према својим прецима и према својим потомцима, да, колико год смо у моћи, спријечимо да своје кукавичије јаје потуре у гнијездо орлова који су се вјековима борили за част, име, вјеру и слободу. То је наш вјечити дуг према сјенима тих знаних и незнаних мученика и хероја.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Прочитајте први дио:

Резолуција о геноциду као подметање кукавичјег јаја у гнијездо орлова (1)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: