Резултати пописа на кашичицу и на парче

Пише: Никола Трифић

Све док не буду објављени резултати пописа везани за етничку структуру становништва и заступљеност матерњих језика, Срби и српске странке у Црној Гори немају луксуз да буду опуштени и безбрижни. Српски језик је апсолутно већински, али није званичан. Нема ни „д“ од демократије док се то не промени.

Колико год да је тешко и непопуларно у тренуцима економске кризе говорити о темама које се тичу националног идентитета, поготово у држави и региону у којем народ објективно не живи довољно добро и чија су леђа прилично савијена, ако ни због чега другог, онда због багажа политичког терета последњих 30 година, толико је неопходно и нужно да те теме буду стално на столу, све док се једном не реше у складу са тековинама међународног права. Лаж која се често потура, поготово из евроатлантистичких центара, да су идентитетска питања периферна и да се решавају сама од себе у тренутку када држава достигне довољан ниво стандарда и економског развоја не сме да буде жаба која ће се поново олако прогутати, али ни параван за наставак гушења српског идентитета у Црној Гори.

Мантра „стандарди пре статуса“ која се односила на питање Косова и Метохије, наизглед лепо звучи и одаје утисак фино упаковане политике грађанске провенијенције, али пракса је показала да ниједна држава и ниједна територија не могу да напредују док идентитетска и статусна питања попут Дамокловог мача висе над главама грађана. Није тешко закључити да идентитетска питања са читавим спектром потенцијалних проблема која она носе нису кровна ствар у једној држави већ темељна. До тога се не долази већ се од тога полази у покушају да се направи једно модерно и просперитетно друштво. Решење тих проблема нигде није дошло као последица напретка, напротив, то је увек и свуда био предуслов да би било какав напредак био могућ. Зато је за Црну Гору круцијално важна одбрана пописа у целини и свих резултата које ће попис показати. Уједно то је и обавеза владајућег Покрета Европа сад и свих странака које са њима партиципирају у власти.

Попис становништва је можда у Холандији и Норвешкој искључиво статистичка ствар. Ипак, у Црној Гори његови резултати су потенцијал да се исправе многе криве Дрине, а зашто не рећи и тешка неправда нанета српском народу и српском језику, али уопште и појму грађанског друштва које почива на темељима своје реалне и праве историје, али и на темељима реалног стања ствари у датом тренутку. Попис је у целини рендген слика једног друштва и даје најбољи приказ тога каква је једна држава у идентитетском смислу и у ком смеру треба да иде у погледу економије, друштвеног развоја, хуманог развоја и популационе политике.

Оспораван, саботиран и често по свим основама довођен у питање, други по реду попис у Црној Гори у 21. веку, уједно и други од независности, спроведен је од 3. до 28. децембра прошле године. За сада познати резултати, односно први објављени резултати, односе се на број становника на нивоу државе и засебно на нивоу општина, и кажу да у ЦГ живи 633.158 становника у укупно 25 општина које генеришу 1.462 насеља. Број становника је за два и по процената већи него на прошлом попису из 2011, што је посебан феномен, с обзиром на то да је број домицилног становништва смањен за око 80.000, али је он компензован са нешто више од 90.000 досељеника, највише из Русије и Украјине, а онда и из Албаније и Турске. Подаци који се тичу етницитета, вере и језика биће објављени сукцесивно до краја године.

Из владе и Монстата, надлежног тела за спровођење пописа, као и из Европске комисије која је медијатор процеса, истичу да нема бојазни да ће неки резултати бити прећутани или кривотворени. Имајући у виду колики је улог и шта све попис може да промени, питање које се здраворазумски поставља гласи: Да ли ће заиста тако бити?

КОГА СУ ЗМИЈЕ УЈЕДАЛЕ И ГУШТЕРА СЕ ПЛАШИ

Постоје реалне и оправдане сумње да ће оне политичке и друштвене струје које су месецима врло агресивно промовисале идеју бојкота и које су од исте одустале непосредно пред сам попис, уз помоћ Вашингтона и Брисела, учинити све или да се резултати пописа који се тичу нације и језика не објаве, или да држава Црна Гора, уколико ти резултати буду објављени, не предузме кораке измене устава које би по међународном праву морала да предузме ако би попис показао да Срби чине најмање трећину становништва, односно да је српски језик најзаступљенији у Црној Гори. Наравно, постоји и трећа опција – да се резултати кривотворе, односно да се поново примени пракса фабриковања пописа, већ виђена 2011. године.

Симптоматично је то да је позив на бојкот трајао током читаве 2023, да је био прилично интензиван, чак и представљан као борба на живот и смрт, а онда се прилично волшебно и ноншалантно, чак и смирено од свега одустало. Као да је неко бојкоташима обећао да немају разлога за бригу и да се ништа фундаментално неће променити. Треба подсетити да су све анализе и анкете рађене пре пописа указивале на то да Срби чине најмање 35 одсто становништва у Црној Гори и да најмање половина популације говори српским језиком као матерњим. Ако попис то званично потврди, Црна Гора је по међународном праву, али и по статуту ЕУ, дужна да измени устав, тако да Срби добију статус конститутивног народа, и пре свега да српски језик добије статус званичног.

По том принципу, ако говоримо о Европи, својевремено је Кипар, баш под патронатом Брисела, изједначио статус грчког и турског народа и језика, док је недавно Северна Македонија, поред македонског, усвојила и албански језик за званичан у држави, такође, уз мониторинг Брисела, иако је проценат говорника албанског као матерњег у С. Македонији далеко мањи од процентуалне заступљености српског језика као матерњег у Црној Гори. Ипак, добри познаваоци Запада истичу да Вашингтон и Брисел неће лако одустати од политике националног и идентитетског инжењеринга, и да ће покренути све доступне механизме како би спречили промену устава.

Попис је, између осталог, био потребан и Бриселу, како би ЦГ штриклирала и то техничко поглавље у процесу наставка евроинтеграције. Но уколико би Запад пристао на промену устава, на тај начин би не само индиректно признао свој пораз већ би и прихватио победу Срба као недвосмислено себи мрског народа, али и победу институције којој Запад немилосрдно и немилице, чак и на нивоу званичне дипломатске комуникације, лепи етикету реметилачког фактора и клерофашистичке организације, а то је Српска православна црква.

Буђење српског идентитета у Црној Гори покренула је управо СПЦ литијама 2020. године, и Темељни уговор који је са њом нешто касније потписала влада Дритана Абазовића, и којим се гарантују положај и имовина СПЦ као историјске верске организације, можда је нешто највише што је Запад спреман да прихвати, и то тек као предах пред наставак антисрпске кампање и кампање брисања значаја српског историјског и културног наслеђа у Црној Гори. Не треба заборавити да за такву политику Вашингтон и Брисел имају подршку у једном, свакако не малом делу грађанства, као и у добром делу политичких партија, и то не само у ЦГ него и у Србији и у остатку региона.

Питање српског идентитета у Црној Гори, а самим тим и питање језика, колико год звучало као национално, заправо је пар екселанс пример грађанског и демократског питања. Један историјски народ тражи да апсолутно већински језик постане и званични језик. Тешко ћете наћи демократскији пример било чега. Проблем је у томе што Запад три деценије изводи Србе из корпуса међународног права, као и из корпуса људских и грађанских права, представљајући идеју, да је бити Србин, антипод појму бити грађанин и демократа. Свако настојање Срба да њима буде омогућено, само оно што свима другима јесте, и свака подршка било кога тој тежњи, осуђује се као демократски јерес. Зато је врло могућ сценарио у којем се премијер Спајић и председник Милатовић подржавају или чак, мимо своје воље приморавају, да стопирају објављивање кључних резултата пописа, или да саботирају процес измене устава и да на тај начин купе време до неког новог пописа и до неке нове прилике за национално-језички инжењеринг.

ЛЕПОТА ПОРОКА

Заједнички именитељ за све грађане Црне Горе, али у битној мери и за све грађане Европе, јесте врло лоша економска слика и још гора економска перспектива, једног у суштини деиндустријализованог континента, све старијег становништва и све слабије квалификоване радне снаге. Европска економска стварност се у великој мери свела на сектор услуга и на хонорарна занимања, док традиционално добростојеће индустрије: аутомобилска, металска и хемијска, бележе пад. Ако највеће државе Европе имају акумулиране ресурсе уз помоћ којих евентуално могу да преживе туробно доба, питање је какве шансе за економско преживљавање има ЦГ, у којој је процес деиндустријализације, праћен наглом приватизацијом и ликвидацијом некадашњих привредних субјеката, произвео фаталне последице.

Истина, последњих 20 година у Црној Гори је уложено доста, али искључиво у хотелијерство и сектор туризма, а тек онда у секторе банкарства и телекомуникација, уз релативно солидно улагање у путну инфраструктуру. Црна Гора има неке од најлуксузнијих европских хотела, казина, места за одмор, забаву и трошење новца. Црногорске марине су пуне јахти, богатих, углавном страних држављана, али нема фабрика, озбиљне индустријске производње, извоза, као ни иоле озбиљног улагања у пољопривреду. Сви у се слажу да је живот ван Подгорице и приморја изузетно тежак.

Први резултати пописа говоре да Црна Гора има за два и по одсто више становника него 2011. године. Вреди рећи да је то једина држава у овом делу Европе са порастом популације између два пописа, што је само по себи добро, али је тај резултат остварен искључиво насељавањем око 90.000 странаца, и то углавном оних са дубљим џепом, док је број домаћих становника за скоро 80.000 мањи. Подгорица бележи пораст броја становника за око 10 одсто, Будва за чак рекордних 40 одсто, док остале приморске општине имају раст популације у распону од пет до 17 процената. Ипак, чак 11 од 12 општина на северу Црне Горе, изузев општине Плав, доживело је велико биолошко пражњење. Најгоре су прошле општине Цетиње, Никшић и пре свега општина Пљевља, где је забележен упола мањи број становника него пре пола века. Далеке 1971. у општини
Пљевља живело је 46.856 становника, а данас свега 24.542. Проблем севера је и велика просечна старосна доб, мало студената и ђака, и велики удео пензионера у укупној популацији.

Текућа 2024. биће година великих истина за Црну Гору. Једна од највећи, ако не и највећа, везана је за способност ПЕС-а да направи економску прекретницу, односно да омогући економски раст и раст стандарда. Можда треба почети уз следеће податке: у односу на 2006. ЦГ данас има шест пута већи јавни дуг, три пута већи удео БДП-а у јавном дугу, шест одсто већу стопу незапослености, готово идентичан паритет куповне моћи, док је индустријска производња данас, на тек 54 одсто оне из 2006. године. Ако је и од Европе, много је. Заправо, за пристојан живот, премало.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: