Рихардов прстен

Пише: Томаш Дамјановић

“У блатњавим рововима Фландрије, Рихард разматра узалудност рата. На истом том терену, вековима се водила битка за битком, све из веома важних разлога, којих се више нико не сећа. Ко је имао користи?”

Изврсном књигом чувеног новинара, Роберта Вајманта (“Стаљинов шпијун: Рихард Зорге и шпијунски круг из Токија”) направљен је хвале вриједан помак у ширењу интересовања за живот и дјело Рихарда Зоргеа, једног од најчувенијих совјетских и свјетских агената прве половине ХХ вијека. Биографија овог интригантног човјека је преплављена честим ломовима – што у дословном, што у пренесеном значењу – контрадикцијама, неочекиваним промјенама интересовања, идеологија, сарадника, непријатеља, а све то уз константан и разумљив страх “корисника услуга” да им неће бити довољно одан. Ријеч је, дакле, о каријери спрам које чак и Конеријева интерпретација Флеминговог Џејмса Бонда изгледа као стерилна, недовољно маштовита, одвећ блиједа представа нечега што, у стварном животу, учили су нас, не бива.

А бивало је. Дјетету из мјешовитог брака – отац Њемац, мајка Рускиња – рођеном у азербејџанском дијелу Рускога царства, од самог почетка се указивао пут којим се, јелте, рјеђе иде. Упркос разумљивим жељама његове породице. На почетку Првог свјетског рата – увода у тридесетогодишњу кланицу којом је Европа себе, као дар, принијела на олтар интереса својих конкурената – Рихард Зорге се, као и толики други прије и послије њега, јавља као фанатични њемачки националиста, жељан славе и освајања. Није му, баш као ни многим његовим саборцима, било посве јасно – шта чинити ако план “А”, један и једини ког су на уму имали младићи што су лакомислено похитали на фронт, пропадне. Нико их, признаће и сам Зорге, у осврту на своје, како их зове, дјечачке заблуде, није ни подстицао на размишљање о било чему што не служи на ползу “несаломивог германског духа”, осуђеног на успјех.

И онда – крах.

“Нико од мојих пријатеља међу обичним војницима није пожелео анексију нити окупацију. Ником од њих није био јасан смисао наших напора. Нико није знао који је прави циљ рата, а камоли његов дубоко прикривени значај.

Велики број војника били су средовечни људи, физички радници или занатлије. Скоро сви су припадали радничким синдикатима, а већина је била социјалдемократске оријентације. Био је само један прави левичар међу њима, стари зидар из Хамбурга, који је одбијао да са било ким прича о својим политичким убеђењима.

Постали смо блиски пријатељи и он ми је причао о свом животу у Хамбургу, о прогонима и незапослености кроз које је прошао. Он је био први пацифиста кога сам срео. Погинуо је у акцији на самом почетку 1915.”

Три рањавања, болна преиспитивања, цио свијет се, попут стакла, разбио у парампарчад. Рихарду је, након таквог пораза – личног, породичног, идеолошког – преостало тек толико да покуша да изнова осмисли свој живот. Премда је његова импулсивност нужно наводила на опрез сваког ко је са њим имао посла – сумњајући у постојаност његовог опредјељења – постајало је, каже Вајмант, јасно да Зорге мора пронаћи своје ново “вјерују”, или га неће бити. Шта би то, забога, на концу онаквог покоља, названог Великим ратом, могло да се усади у његов ум, као идеја већа од живота коме даје дашак смисла, а да, истовремено, не ограничава његову чулност?

Одговор је стигао са Истока. Октобарска револуција и побједа “црвених” у руском грађанском рату, уз позиционирање новонасталог СССР-а као државе са свјетском мисијом, омогућавала је мноштву авантуриста, амбициозних, али и дезоријентисаних или зомбираних људи да, попут Христових апостола, пронађу свој изгубљени и обесмишљени живот и учине га вриједним трајања. Потврђивање те вриједности, наизглед парадоксално, каткад је укључивало смрт као conditio sine qua non.

“По свом старом обичају, једва да сам слушао ове (левичарске) расправе или постављао питања, још нисам имао никаквих убеђења ни одлука. Било како било, био је прави моменат да пређем из фазе неодлучности у фазу доношења коначне одлуке.”

Након почетних, уобичајено безуспјешних и бесмислених, лутања са њемачким синдикалцима, Рихард ступа у контакт са совјетским агентима који су се, дакако послом, нашли у Берлину. Није им дуго требало да препознају социјално интелигентног човјека, којег је, уз све то, управо раније поменута дезоријентисаност и грозничава потрага за новим путем, чинила савршеним за улогу агента. Али, не било каквог. Иако му новац није био мрзак, Рихарда је, као човјека из добростојеће породице, Москви привукло првенствено осјећање – макар и неутемељено у стварности – да свом животу даје трачак смисла кроз учешће у реализацији “свјетске револуције”.

Има нечег врашки ироничног у томе што је Зоргеов кључни период живота – рад за совјетску обавјештајну службу – и мјесто у историји које је својим прегорним радом несумњиво заслужио, омогућено тиме што је држава чије је интересе бранио у Првом свјетском рату – царска Њемачка – допустила његовим будућим, назовимо их тако, послодавцима да се возом, без икаквих проблема, домогну Русије, такође царске, гдје ће започети борбу за власт.

Једна тако филмична сцена: укрштање путева. Служите њемачкој војсци, ишчекујући то Нешто, што вас, као изузетног појединца, издваја из масе, даје вам оквир античког хероја, за сва времена, док је људи и књига, а поред вас пролази будућа историја, накнадно вам пружајући шансу да, ако је препознате као своју религију, будете битан дио њеног тока. Скупина њемачких војника (Рихарда комотно можемо, филмичности ради, замислити као једног од тих, за посматраче заштићене временско-просторном и емоционалном дистанцом, безимених момака, пуких бројева) ајхмановски извршава наређења, “гледа свога посла” и пропушта воз, не питајући ко иде нити куда се запутио, још мање слутећи да се у том путовању налази њихово потенцијално откровење, и да им славу за којом чезну и пуноћу живота за којом жуде неће донијети униформа коју је свако од њих 1914. поносно задужио.

Живот се, отрцана је фраза, одвија и мимо великих, макар и добро разрађених, планова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: