Ријеч

Пише: Горан Даниловић

Успомена на Кошаре не чува се редовним присјећањем на 9. април.

Требало нам је петнаестак година да их повратимо из намјерног заборава, али се надам да то нијесмо урадили само да би опрали савјест.

Жртва бранилаца са Кошара жртва је војника који бране своју земљу, беспоштедни отпор покушају да нам се отме држава и згази држани понос.
У последњих десет година написано је и отпјевано много лијепих косовских пјесама; и најтврђе срце погоде епске „слике“ саткане од притрпаних емоција које подстакну несвјесно и сјећања на давна времена, али и новије епопеје страдања и мучеништва.

Живи смо људи па је и свадбарско обиљежавање тих термопилских времена откривање себе – емоције се излију из неке врсте колективног осјећања.

Ипак, неће бити довољно.

Живимо своје животе, тако је дато, али не заборавимо да смо дужни каткад и да сведочимо.

Не тражи се од нас Обилићево или Лазарево херојство, не припада нам из мноштва разлога ни њихова част, али каткад је и ријеч доста; ријеч која обавезује и која се чува – завјетна лозинка по којој ће нас препознати они до којих нам је стало.

Та ријеч никада није пријетња него исповиједање вјере, потврђивање свог најдубљег бића;

Догодине у Призрену!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: