Ријеч

Пише: Емило Лабудовић 

У почетку бијаше Ријеч и Ријеч бијаше у Бога, и Бог бијаше Ријеч. Она бијаше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало“! (Јован, глава прва)
„Ријеч је најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вриједност“, гласи дефиниција овог појма, темељне јединице сваког језика. Јединице којом се све дефинише и објашњава, цигле којом су зидане највеће умотворине једног народа, његове историје и трајања.
Ријеч је све, и све је ријеч, могло би се на савременији начин „превести“ и сажети прво поглавље Јеванђеља по Светом Јовану. Или закључити да је ријеч, од Бога човјеку дарована, оно што га је издвојило из животињског стада и учинило пастиром. Стога је ријеч, која је његована, украшавана и чувана, најдрагоцјеније бисерје у ризницама свих цивилизација.
Ријечи има оваквих и онаквих, а и свакаквих, и није у све њих удахнута доброта, љепота, поштовање изговореног и самопоштовање оног који говори. Отуда и она народна да није свака ријеч за свакога и да за ријеч није свако мјесто и свако вријеме. Осим само у једној ситуацији: кад је ријеч – ИСТИНА. Јер, истини је мјесто увијек и на сваком мјесту, без обзира на последице које собом носи. А често је горчија од чемера, отровнија од уједа поскока, опаснија од снајпера, али једина је која ослобађа. Споља и изнутра. Али, није свакоме дато да носи и говори ријечи истине, да буде њена жртва и, неријетко, њен трагичар.
Постоје мјеста и постоји вријеме када је ријеч свеприсутна, громогласна и обавезујућа. Ових дана то мјесто и то вријеме била је зграда Уједињених нација и редовна Годишња скупштина ове заједнице светских држава. Са говорнице, у аулама, на банкетим, тајним састанцима, пред камерама и иза њих, просуто је толико ријечи да би се њима могла исписати годишња продукција свјетске књижевности. Али, један број њих није достојан литературе, друге су извјетриле тек што су изговорене, треће су остале и задуго ће бити тајна… и само ријетка обраћања и изјаве завриједиле су да буду памћене и препричаване. У Њујорку се том приликом чула и ријеч са ових простора. Јавно, и иза кулиса. И обје су изговорене са врха, са адресе која обавезује. Изговорили су их предсједници Србије и Црне Горе.
Оно што је јавно, директно и без увијања, у лице лицемјерима, изговорио предсједник Србије је, по општој оцјени, ИСТИНА која се одавно није чула са те говорнице и у оној пленарној сали. Била је то ИСТИНА о лажи којом моћници крију и правдају невиђени притисак и неправду према једној слободној земљи и њеном народу. „Попу поп, а бобу боб“, рекао би наш народ. Мислим да је предсједник Србије тог момента био свјестан да та ријеч неће промијенити ни свијет ни олакшати положај, његов, његове земље и његовог народа, али је био још свјеснији тежине ријечи које изговара и дубине истине коју су носиле. И обавезе да чува и свој и углед земље у чије је име бесједио. И рекао је ријечи за памћење.
Предсједник Црне Горе је, ако се рачуна само оно што је изрекао јавно, са говорнице, био у равнотежи типа: изговори пуно, а не кажи ништа. Али, ако је вјеровати његовим домаћинима, он је, иза затворених врата, изговорио само једну: „схватио сам“! А то, „схватио сам“ било је апсолутно супротно ономе што је предсједник Црне Горе рекао са говорнице и ономе што данима говори за потребе домаће јавности. А ријеч, макар са те адресе, не би смјела да има два лица. У супротном није она на којој је „саздано све што је саздано“.
Вјероватно ће неки рећи да је овај осврт политички и навијачки, али, ово је само омаж оном гласу који сам, мада с огромном дозом сумње, ипак придодао избору „нашега“ предсједника. Омаж ИСТИНИ, која нас једино може избавити. И РИЈЕЧИ која је од Бога дата, и Богу је равна. Али, очигледно, није дата свакоме и није за свакога. Штета, јер наш народ каже да се човјек, за разлику од вола, веже за ријеч.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: