Римљанин Машан

Пише: Петар Драшковић

Римско царство је било сила која је толико дуго трајала да је оставила трагове у свим сегментима модерне цивилизације. Донедавно се мислило да је пропашћу ове империје изгубљен сваки траг њене славе диљем Европе. Међутим, многи нису свјесни да се романизам одржао у генима дијела становништва динарских предјела Балкана, а који се данас називају Монтенегринима или, неко би рекао, Црногорцима. Просто је запањујуће како су Монтенегрини сачували своју етничку и културолошку посебност, имајући у виду да словенски утицај, српска окупација и православно хришћанство нису успјели да затру монтенегринску специфичност.

О тој различитости је посебно говорио Јово Капичић, који је и сам био, свакако, поносни син Рима. Није се либио то истаћи када је у позним годинама свима јасно ставио до знања да Монтенегрини немају везе са Србима и да су Римљани. Чињенице за такве тврдње су, и на инсистирање Капичића, утврђене на редовним голооточким научним симпозијумима, пресудним за освјешћење Монтенегрина који би некад посумњали у своје коријене.

Зато никога не треба да чуди зашто су Италијани били прихваћени као браћа, током Другог свјетског рата, у тзв. Долини богова, малом мјесту које су Монтенегрини назвали по својим древним божанствима. Понеки су знали бити заведени и српским хришћанским враџбинама, док је изворна монтенегринска, тј. римска, вјера одувијек била паганска. Зато се Капичић чудио откуд сад то да неки православни владика Амфилохије „влада црногорском вјером“, када се јасно зна да то нема везе са римским култовима, као што је култ Тита, врховног бога монтенегринске митологије.

Језик којим говоре Монтенегрини нема јужнословенско поријекло, већ има своју посебност и један је од чвршћих доказа римског европеизма, а не локалсрпског примитивизма. Неизмјерна захвалност за откривање ових злата вриједних чињеница се дугује римском сину Аднану Чиргићу, човјеку који је свој живот посветио монтенегристици. Практични показатељ језичких разлика са осталим народима у окружењу је и то да се Монтенегрини уопште не разумију са сусједним етничким скупинама, док им је језик задржао очигледне сличности са Римљанима.

Озбиљни случај отуђења Монтенегрина је био примјер једног Машана, прије историјског референдума 2006. године, када је ослобођење од српског империјализма и словенског хегемонизма било комплетирано. Машан је мислио да има везе са словенским и српским елементом, али ће његов идентитетски „лом“ услиједити брзином трептаја ока и брзопотезног сторнирања рачуна за струју када је неки друид староставне римске религије изговорио магичне ријечи: „Машане, ‘oћу да си Црногорац (Римљанин)!“

Заблудјели Монтенегрин је осјећао јак притисак магијског ритуала, али му је настраност православне враџбине толико била затровала ум да се није опаметио. Машан није ни слутио да ће његова борба бити историјска и представљати потврду моћи вјере монтенегринских предака, која је различита од оне која потиче од „византијских националиста“, како би то сјајно рекао знаменити Римљанин, легионар ДАНУ-а, Младен Ломпар. Иако неки псеудоисторичари покушавају Византију прогласити наследницом Римског царства, задња монтенегристичка истраживања показују да је то производ јефтине српске пропаганде.

Монтенегринска наука, књижевност, спорт и просветитељство трпе константне ударе српских окупатора, потпомогнути православним свештеницима, али се одбрана Монтенегра и римске припадности све више уздиже као света дужност. То је показала и грчевита борба за спас Машанове римске душе.

Због Машановог јединственог случаја, монтенегринска војска је, како и приличи наследници славне римске армије, своја борна кола назвала његовим именом. Ако се Машан, на крају обреда, није вратио свом римском поријеклу, макар ће чудо војне индустрије, ради урока, носити његово име. Тиме ће Римљанин Машан живјети вјечно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: