Ристић: Украјински рат је дио процеса који је почео падом Берлинског зида и наставио се разбијањем Југославије и претварањем Космета у америчку колонију у Европи!

Украјински рат је само фаза процеса који је почео падом Берлинског зида, наставио се разбијањем Југославије, оснивањем Европске уније са амбицијом да постане самостална империјална економска и војна сила, агресијом на Југославију, претварањем Космета у америчку колонију у Европи – слично Панами између двије Америке, и трајаће и даље, изјавио је у интервју за Новости позоришни редитељ Љубиша Ристић.

Европа је, кажете, милитаризована и нацификована. Како је довела себе на ивицу пропасти?

– Није Европа на ивици пропасти, не још. Засада је на рубу памети, како би рекао Мирослав Крлежа. О пропасти и спасавању биће могуће говорити можда у октобру, када НАТО војске почну да гуше социјалне немире у пријестоницама и предграђима ЕУ. До свега у чему се Европа сада налази довела је неутемељена илузија да се економска снага може преточити једнострано у политичку моћ… Они који су окупирану Западну Европу после 50 година пустили да се уљуљкује у слатком сну нацификације, сада је милитаризују и тјерају да троши своје богатство на куповину машина за убијање на даљину које ће убрзано испоручивати њихова, донедавно посрнула у беспослици, војна индустрија.

Они који су своје „трабанте“ и окупиране клијенте после 50 година препустили бившим савезницима у фарси која се звала „пад Берлинског зида“ и „пад комунизма“, да би промјеном политичког и економског система уз нуклеарни адут сачували своје прерогативе велике силе, овог су прољећа објавили да је двеста година погрешне историје Русије, од Петра Великог донедавно, коначно завршено и да је будућност Нове Русије тамо гдје је будућност свијета – на Истоку. Тако је Европа постала остављена љубавница, вјероватно и зато што постоји у суровом свијету мачо-силеџија који се не обазиру много на крокодилске сузе миришљавих госпођица. Уосталом, једини совјетски-руски филм којем је Академија у Холивуду дала Оскар звао се „Москва сузама не вјерује“.

Може ли се са тог руба пропасти уопште вратити?

– Није немогуће да ће, након милитаризације Европе, њену денацификацију опет спроводити они који су наговорили Садама да нападне Кувајт, да би му, због тога, срушили Багдад и околину, тако да још дуго неће повратити своју способност да произведе онолико нафте колико може да утиче на цијену барела нафте, која је обрнуто пропорционална цијени проливене крви у демократизацији и борби за људска права. Изгледа да је, као 1945, само демилитаризација и денацификација Европе једини начин да се она врати са руба пропасти. Уосталом, исто као после Шарлемања, после Наполеона, после Хитлера и друштва… Као после сваког покушаја да се на рачун свих осталих створи Прва, Друга и Трећа Европа. Ова, чије невоље посматрамо и са чијом спољном политиком треба, ваљда, да се усаглашавамо – четврти је такав покушај. Изгледа да је таква спољна политика и узрок невоља.

А све је почело од распада Југославије?

– Нјемачка и Совјетски Савез су кроз своје новооткривено савезништво, у рушењу Берлинског зида и елиминисању Америке из Европе, исправно разумјели да је неопходно елиминисати Југославију као америчку тачку ослонца у Европи, успут реализујући слатки реванш Нјемачке за два изгубљена свјетска рата на Југоистоку и Совјетског Савеза за 1948, када се показало Кини и остатку комунистичког света да је могуће искочити из Стаљиновог авиона. Наравно, ако се има падобран. Амерички, у конкретном случају.

Нестанак Варшавског пакта био је нужан предуслов за такав сценарио?

– Укидање Варшавског пакта учинило је бесмисленим опстанак НАТО и Америке као предоминантне европске силе. Признање отцјепљења Хрватске и Словеније, спонзорисано од стране Нјемачке, са Русијом иза леђа, изазвало је одговор САД признавањем отцјепљења Босне и Херцеговине. Са јасном идејом да то треба да изазове грађански рат који ће логистички, наоружањем и кадровима обезбиједити ЈНА као НАТО армија, која оперативно дјелује у својој оперативној зони – обезбјеђујући на све три амбициозне националне стране мали, прљави рат који ће заузврат обезбиједити миротворни мандат НАТО-а под маском УН и опстанак ове злочиначке организације у европским пословима, до даљег.

Тако се десио опасан преседан, са далекосежним последицама?

– То је даље, редом, значило дугогодишње политичке, економске, културне и спортске санкције уз сагласност Русије у Савјету безбједности, подршку свим следећим отцјепљењима, његовање и потпору свим супротстављеним национализмима. Али, и историјску ревизију и ослонац пораженим идеологијама и покретима у Југославији из времена Другог свјетског рата. Затим, значило је протјеривање српског становништва из БиХ и Хрватске уз директно америчко планирање и логистичко руковођење, преузимање албанског сепаратизма из њемачке контроле, формирање терористичке ОВК, промјену статуса ове групације у борце за слободу и фаворита администрације у Вашингтону и Бриселу, активирање оружане побуне на Косову и Метохији. А онда, бомбардовање СР Југославије, протјеривање српског народа и окупацију дијела суверене територије чланице УН, без сагласности Савјета безбједности у свим фазама тог рата – под изговором хуманитарне интервенције.

На нашем малом „узорку“ заправо се мењала геополитичка слика свијета?

– Совјетски Савез и касније Русија били су у илузији да ће их Запад прихватити као равноправног учесника у подјели плијена новог свјетског поретка, са својим Горбачовима, Јељцинима, догматама и реформаторима, корумпираним и наивним, тајкунима и политичарима. Нису схватали да мрцварење и убиство Југославије није ништа друго него показна вјежба за оно што се њима спрема. Кад су схватили, ни десетак година после подршке пучу 5. октобра 2000, било је касно: НАТО је почео да се шири и окружује, за почетак Европу и, прије свега, Нјемачку. Превара и заборављање обавеза које је Америка имала према Југославији, поновила се и у случају Русије, којој се спремао исти сценарио. Улогу Хрватске сада је добила Украјина, улогу усташког покрета сада су добили укронацисти Бандере и компаније…

Јесу ли из југословенског случаја Руси накнадно извукли неке поуке?

– Оно у чему је Југославија била беспомоћна, Русија, поучена очигледностима, није одмах била спремна да спријечи. Морала је да се оспособи за одговор економски, војно, спољнополитичким савезништвима, унутрашњим политикама умањења хаоса, издаје и злоупотреба у војном, цивилном и безбједносном апарату. Тај процес потрајао је скоро десет година откако је постало јасно какав је план НАТО-а са Украјином и свим осталим земљама Источне Европе, угураним милом или силом у НАТО и Европску унију. Тако, сада имамо то што имамо у Европи, звали то специјалном војном операцијом или агресијом, свеједно.

Све је очигледније да Европа постаје талац овог рата, несвјесна да ће и сама постати жртва наметнутих санкција?

– Фантазмагорија о томе да Европа може да се осамостали и своју империјалну кандидатуру лансира према империјалним силама које су је 1945. демилитаризовале и денацификовале (али и према конфучијанском царству комунистичког капитализма које ће их све заједно на крају помирити и смирити), урушила се овог прољећа, за неколико недеља, на линији Харков-Бјелгород-Курск-Орел. Тачно тамо гдје је нацистичка Нова Европа нестала у огњу највеће тенковске битке која је ријешила исход Другог свјетског рата. Америка и Русија, свака на свој начин и свака из својих супротстављених али сагласних интереса, збрисале су Европу са политичке карте свијета и оставиле је на милост и немилост обнове Украјине и будућих „Украјина“ кроз програм који се зове „Појас“ и „Пут“. У будућем свијету блаженог хладног рата и гвоздених завјеса, у којем разни будући интернети раде беспрекорно, а нафта и гас цуре: без обзира на то да ли се плаћају доларима, рубљама, јуанима, еврима или рупијама.

Где је радничка класа данас, је ли дефинитивно (и заувек) утопија могућност њиховог класног уједињења?

– Сви напори да се радничка класа освијести и постане класа за себе (умјесто класа по себи), завршили су се ових дана уписивањем радничке класе у средњу класу, уписивањем комуниста у социјалдемократске конвертите и НАТО зеленим и Давос ЛГБТ активизмом као заменом за класну борбу, компромитовану револуцијама које су, тобож, појеле сопствену дјецу. Ипак ће бити да су револуционарне државе појеле револуције, а не обрнуто. Пролетери су данас само гладне избјеглице без посла и незапослени које су на радном мјесту замијенили роботи или гладна дјеца Трећег свијета која још нису избјегла. Нјима треба честитати Празник рада 1. мај, без ироније и са повјерењем да ће једног дана успјети да постану класа за себе.

(Новости онлине)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: