Роб – Алекса Шантић
Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај
Алекса Шантић
У тврдом стегу ланца обје му руке стоје;
У густи мрак је бачен, не види свјетлости зрака,
Около њега гује и акрепи се роје,
Мемла га бије јака.
Али му ипак лицем по која радост сине:
У небо поглед шаље, молитву богу пјева,
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине
У нади срце згријева.
Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„… Puknuce lanac kleti
i ropstvu bice kraj…“
Hvala za ove okrepljujuce stihove.
Mirise na Kajmakčelan !
Бог се увијек пише великим словом!
Milose, zar samo to znas da kazes na ove divne stihove ?!