Родитељи убијених гардиста траже правду у Стразбуру
1 min readАдвокати породица гардиста Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића, који су 5. октобра 2004. пронађени мртви у близини војног подземног склоништа „Караш“ у београдској Улици Теодора Драјзера, поднели су тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру, јер истражни и правосудни органи Србије, нису спровели одлуку Уставног суда, донету још 2013. године. Том одлуком, тужилаштву је наложено да због повреде уставног права на живот, у најкраћем року оконча предистражни поступак у случају „Топчидер“, али то, ни после седам година, није учињено.
Како је за портал Нова.рс објаснио адвокат Предраг Савић, породице Јаковљевић и Миловановић принуђене су да траже заштиту од Европског суда, с обзиром на то да су сви могући правни лекови у држави Србији исцрпљени.
“Тражимо заштиту права на живот, а затим и да се држава Србија казни због непоштовања одлуке Уставног суда. Више тужилаштво у Београду до данас се није изјаснило о случају “Топчидер” упркос налогу Уставног суда. Предмет је и даље у предистражној фази, заједно са кривичним пријавама које су, против НН извршиоца, из више наврата, подносиле моја и адвокатска канцеларија Олгице Батић. У тим пријавама предлагали смо и доказне радње које би требало спровести, али до данас, изузев неких саслушања, већих помака у случају није било”, казао је Савић за Нова.рс.
Он додаје да очекује да ће се Европски суд прогласити надлежним за овај случај и прихватити тужбу.
Адвокат Предраг Савић, Фото:Медија центар Београд
“Одлука Уставног суда која је донета у корист породица убијених гардиста изучава се у свету као пример заштите људских права, а погледајте како се ми опходимо према њој. Очигледно је да држава нема воље да покрене овај поступак и коначно расветли шта се заиста догодило Дражену и Драгану, а потом и казни кривце” додаје Савић.
Подсетимо, тела гардиста Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића пронађена су 5. октобра 2004. око 9 сати испред војног бункера “Караш”, који се налази у оквиру касарне Топчидер. Истрагу су најпре водили војни истражни органи, односно тадашњи војни истражни судија Вук Туфегџић. Већ у првим сатима истраге случај је окарактерисан као убиство и самоубиство, што је потом утврђено и обдукцијом коју је водио данас покојни професор судске медицине Бранимир Александрић. У ову верзију догађаја никада нису поверовале породице несрећних гардиста, као ни знатан део стручне ни лаичке јавности. У наредним годинама вођене су и приватне истраге које су утврдиле да је на основу расположивих трагова и прикупљених доказа било немогуће закључити да се ради о убиству и самоубиству, већ да је обојицу гардиста убила трећа особа.
Случај “Топчидер” је до данас остао једна од највећих мистерија, коју прате бројна нагађања и спекулације о томе ко је, односно зашто, убио двојицу гардиста на стражи пред војним бункером. Због свега тога, ова трагедија се често користи и у политичко пропагандне сврхе, па се Драганово и Драженово име најчешће може чути у јавности у време предизборних кампања. Актуелни председник Алекснадар Вучић је такође у више наврата, уочи избора и сопствене промоције, обећавао унесрећеним породицама да ће коначно ставити тачку на случај “Топчидер”.
Тако је Влада Србије још 8. децембра 2016. године одлучила да формира комисију за разматрање чињеница и околности везаних за смрт гардиста. Комисију су чинили представници Министарства одбране, Војно-безбедносне агенције, Министарства унутрашњих послова, Безбедносно-информативне агенције, Вишег јавног тужилаштва, Тужилаштва за организовани криминал, као и адвокати Предраг Савић, Александар Ђурић, Александар Ђорђевић и Олгица Батић.
“Немам никакву информацију о томе да ли и шта ради та комисија. Иако је у то време изгледало да коначно постоји политичка воља да се случај реши, године које су у међувремену прошле су то демантовале”, казао је адвокат Савић.
Непосредно пре формирања комисије, полиција је по налогу тужилаштва саслушала председника Народне странке Вука Јеремића, који је 2004. био саветник председника Србије Бориса Тадића. Јеремић је након тог саслушања изјавио да се ради о политичком застрашивању јер је у том тренутку планирао да се политички ангажује, а након њега саслушан је и Тадић.
О мотивима убиства гардиста такође се спекулисало у јавности: од тога да се у “Карашу” скривао ратни злочинац Ратко Младић, ког су обојица случајно видели, до тога да су гардисти на вратима бункера затекли стране шпијуне, који су уз благослов државног и војног врха по први пут ушли у ово склониште, изграђено још за потребе ЈНА. Овој верзији кумовала је и одлука Врховног савета одбране Државне заједнице СЦГ , који је наредне године донео одлуку да отвори “Караш” за јавност. Тадашњи министар одбране Првослав Давинић изјавио је да су “НАТО и ЦИА имали комплетну документацију о “Карашу” и да није имало шта да се скрива”. Међутим, “Караш” је после краткотрајног отварања поново затворен за јавност уз натпис “Војна тајна”.
Једна од последњих верзија која се појавила у јавности, била је наводна изјава пензионисаног официра Војске Србије и Црне Горе који живи у Русији. Он је наводно тврдио да се у “Карашу” у време убиства гардиста, налазила тона и по скривеног кокаина.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: