Рођендан

Пише: Мишо Вујовић

“Ко издао Радована, не дочеко Видовдана”, певало се деведесет шесте, када је Радован, први председник Републике Српске поднео оставку уз договор и гаранције америчке администрације оличене, у тада свемоћном, Ричарду Холбруку.
А папир трпи све. И лаж и срамоту. Само што је уметност силу ухватити у лажи и моћног застидети. Слагали су по ко зна који пут, потврдивши ону Кисинџерову тврдњу:
“Није добро бити амерички непријатељ, горе од тога је бити амерички пријатељ”.
Стигли смо на Јахорину, дан уочи његовог рођендана, Драгош Калајић, Смиља Аврамов, Драган Алорић и ја.
Срео сам ћутљивог и потиштеног професора Николу Кољевића. Развој догађаја му се није допадао, настојао је да сакрије узнемиреност: “ Време које долази неће нам бити наклоњено, као ни до сада”, рекао је тихо и помало бојажљиво, увлачећи главу у рамена.
Калајић је као рођендански поклон, председнику, урамио једну своју слику.
Већ тада, у Караџићевом кабинетуу Фамосу, на Палама није било гужве. Да разлаз почиње и пре фајронта, знао је и Радован, чија се поетска разбарушеност савршено уклапала у матрицу клиничког психијатра, увек надахнутог и спремног да духовито одреагује на одређени догађај.
Професорка Смиља Аврамов одевена у плави костим, уредно неговане фризуре, усправног држања, на прагу девете деценије корачала је као да је тек загребала педесете.
Драгош у елегантном ланеном, летњем оделу окер боје, на плавој кошуљи са цветном краватом, изгледао је као да је тек сишао са неке од својих експресивних слика.
“Где ти је одело?”, питао ме прекорним тоном.
“Морамо поштовати протокол и дрес код”, наставио је овај свестрани интелектуалац, инсистирајући да свој кежуал стил уозбиљим краватом.
“Идите ви у кабинет ја вас чекам код секретарице, без одела и кравате. Ни Џон Рид ни Хемингвеј у рату нису носили кравату”, дадох себи на значају овом аналогијом.
Сместисмо се код љупке секретарице, отварају се врата, Радован прати госте. Поздрављамо се.
“Изволите”, љубазно нас позива у свој кабинет први председник Републике Српске.
“Могу ли без кравате?”, питам уз осмех.
“Упадај, боље би било да нам је што мање долазило упарађено – укочених носилаца кравата”, одговори лежерно, песник који је могао бити штошта у животу, али ратни злочинац свакако није.

Цртеж : Момо Капор

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: