Рубикон страха Црне Горе
Пише: Владимир Божовић
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.“
Овај често помињани цитат Ива Андрића је вјероватно најистанчанији израз друштвеног стања Црне Горе. Након више од четврт вијека „рђаве управе“, осјећа се задах труљења обољелог друштва. Земља распродата, а њом тумарају уморни, депресивни људи. Чини се да је мало остало од оне Црне Горе која се дуго посматрала романтичном историјском оптиком.
Црна Гора болује од трагичне располућености. Живот се провлачи између тврдих, непомирљивих идентитетских страна истог имена и презимена, а неријетко и истих родитеља. На вријеме заједништва нас подсјећају обрасли путељци и сипљиви мостови којима скоро нико не пролази. Идентитетски инжењеринг заснован на смјелим лажима, запјењени медији убризгавају у друштвену стварност. Потамниле су традиционалне норме и вриједности. Па, ипак… Није се баш све разградило. Дух отпора није згаснуо. Избјегавајући пословичну динарску склоност ка преувеличавању, извјесно је да је у темељима Црне Горе жилав и борбен човјек. Стога, и данас свједочимо да озбиљан дио народа пружа снажан отпор и пркоси свим статистикама. Примјера је сијасет, али осврнућу се на један, свјеж и упечатљив.
Таман када су жреци новог црногорског идентитетског поретка помислили да се прича о „пресвлачењу“ Црне Горе успјешно запатила у генерацији рођеној и одраслој у вријеме њихове власти, појављују се неки „детаљи“ који протресају зомбирану сцену. Таква је, на примјер, слика јуниорске кошаркашке репрезентације Црне Горе која своје побједе прославља блиставим осмјехом, високо подижући три прста. Тој слици се „голим оком“ не види извор. Необјашњива је, али је утолико љепша и упечатљивија. Не, није акценат на малом тријумфу сузбијаног идентитета. Овдје је суштина у племенитом отпору који је исклијао из карактерне, историјске дубине. Еколошке.
Ријетко се гдје тако упорно и осмишљено радило на обезвређивању херојске традиције као у Црној Гори – пркоса, побуне, мушкости у свом изворном, витешком формату. Затрпавали су се културолошки обрасци отпора, све у заградама такозване „политичке коректности“, а усађивао ропски менталитет. Зато је некима, између осталог, и Његош проблем. У његовом поетическом универзуму, „лудаци“ побуне и отпора бујно клијају. То су они који смију да поставе право питање, да смјело и неријетко сами провјетре тешку „оморину“ равнодушности. Има их, на срећу, још увијек.
Како је могуће да се таква, по свему рђава власт одржава толико дуго? Најприје, овај тип владања се храни општим пропадањем и безнађем. Што је тога више, власт је чвршћа и сигурнија. Зато, коме није довољан само Андрићев цитат у схватању овог феномена, мора погледати у очи чињеницама. Црна Гора је земља чији су сви становници „утефтерени“ у скромнију ексел датотеку, а у којој тајна политичка полиција са именом увезује досије личних потреба, страхова, неостварених амбиција, ситних и крупних преступа… На основу тога, лако се поставља и контролише политичка сцена. На дјелу је садејство старе, голооточке суровости, „профињене“ сицилијанском подлошћу. За те „новотарије“ у раду службе, углавном су задужени „стратешки“ инвеститори из бјелосвјетског криминалног миљеа. Дакле, овдје је систематски гушена слобода било ког избора, а посебно политичког. Избори у суштинском смислу не постоје, па не можемо говорити ни о њиховим резултатима. Заправо, ради се о једном орвеловском поступку заснованом на насиљу, уцјенама, преварама, крађи… И свака изборна фарса последњих деценија, аминована је, чак и директно потпомогнута од стране утицајних „међународних“ адреса.
Међутим, стање се мијења. Почело је да се жестоко ковитла, не само на политичкој површини, већ и у метафизичкој утроби човјечанства. Импулси тих промјена се и овдје осјећају. Ближе се, али су утолико пријетње за мир у Црној Гори веће. Јасно је, та подрхтавања тла највише брину оног ко одавно живи по формули „секунд без власти, секунд без живота“. И извјесно је спреман да у тај лични, психотични суноврат сручи много невине крви како би наставио да „плива“. Виде то грађани Црне Горе. Ипак, већи дио њих, прешао је рубикон страха. Они данас храбро и радосно стреме ка оном што бити мора.
Извор: Новости
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
@ Pleme Katunjani
“ Oli poć’ Janko i Bogdane!
Poći ćemo, vladika Danile,
No ni daj i druga trećega,
Golemoga Raslapčević Vuka,
Tursku zemlju jeste pohodio,
Znade truski, znade arbanaški!
E, taj Raslapčević Vuče, što je jednaku snagu nosio u junačkim mišicama i divotnoj muškoj glavi, baš on jednom reče : Ako je ikom da nam može prić’, onda su to planinski zmajevi, srpski Drobnjaci!!!
A kome vjerovati, ako ne Vuku Raslapčeviću, svakom Vuku, jadi nas znali!
Kako nikad grješili nijesmo, kako se nama Katunjanima, eto, vala može, bez da trepnemo može … Može nam se i ova bratska : Ako ti zmajevitii srpski Drobnjaci nijesu bolji, ama gori od nas nijesu, tako mi dobri Bog pomogao!
Drobnjaci su to!!!
A ovo … ? Ovo srpske Drobnjake gledalo nije! Još ga onomad preko reda primih u Crnogorca, jadi me znali! … Pa me ono bruka, nos mi okinu!
Ако је, како ти кажеш, Београд неодољив за Црногорце, онда се ти држи подаље од Београда.
Дробњаци су били одувијек Срби. Они су рода Његошева и Вукова. Јеси ли чуо за њих, ако их већ ниси разумио ? Од њих си могао да се описмениш и прогледаш. Још ти није касно. Читај Вука и Његоша да разбијеш дилеме ти што се лажно представљаш ка’ “Дробњачко племе“. А све нешто имам осјећај да си ти неки “лоши Катуњанин“.
Drobnjaci nijesu nikada bili srbi !
Tek su od 92 poceli poneki uglavnom iz cetnickih porodica da srbuju , posle su bili za Momira i danas su to veliki srbi .
Mi smo vecinski nacionalni crnogorci vjerni Crnoj Gori , a vi katunjani ima vas svakakvih vidim .
Katunjani su uglavnom dobri i casni ljudi kao i svi crnogorci , ali svuda ima kukolja .
Neka je vjecna Crna Gora .
Замисли, недавно сам сазнао да је војвода Мишић – Дробњак. Ето имају Дробњаци да се поносе са највећим ратним командантом из Првог свјетског рата који је командовао српском војском, не само у Колубарској битки која је примјер побједе једне већ отписане и поражене војске, већ по мени још величанственијим пробојем Солунског фронта и незадрживим јуришем српске пјешадије која је практично ријешила исход тог рата. Зар то не потврђују ријечи њемачког цара Вилхелма. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: „62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”.
Rece kralj Nikola : koga god sam Crnogorca poslao u svijet na školovanje vratio mi se još viši Crnogorac, koga god sam poslao u Beograd izgubio sam u njega i čovjeka i crnogorca !