Насловна Насловна Рука му се позлатила: Четник из Црне Горе пресудио Анту Павелићу

Рука му се позлатила: Четник из Црне Горе пресудио Анту Павелићу

Послије 55 година Благоје Јововић је 1999. посјетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посјетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића

39
Благоје Јововић

Благоје Јововић, човјек који је извршио атентат на Анта Павелића, кога је озлоглашени усташки вођа молио за милост, био је припадник бјелопавлићке четничке бригаде.

Атентат је извршио да би осветио све жртве које су страдале од усташке руке.

Рођен је 1922. у селу Косићу у близини Даниловграда, а био је борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади. Управо он је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.

Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје, јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи.

Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре с Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић.

Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.

Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За вријеме рада у Интелиџенс сервису упознао је и неке Јевреје који су га обавијестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. Подаци нијесу садржали информацију о правом идентитету Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје.

Касније им се придружио Мило Кривокапић. Донијета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, гдје је Павелић дуже живео.

У сриједу, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.

Paveliću
Злочинац, поглавник НДХ Анте Павелић

Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи “Два метка за Павелића”:

Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!

Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај – сликовито је дочарао Јововић.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ”. Између осталог, осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:

Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност…”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.

Послије 55 година Благоје Јововић је 1999. посјетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посјетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.

Послије тога шира јавност је сазнала прави идентитет човјека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посјетио је родно село Косић и гробље својих предака.

Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико мјесеци послије посјете, прве и последње, свом родном крају.

Извор: ФБ страница – Извор четништва

39 КОМЕНТАРИ

    • 3
      2

      U MNE sve Srbe smatraju nepodobnim narodom. Mozes zamisliti kako im se dopada pisanje, pominjanje i sjecanje na jednog heroja- Blagoja Jovovica. E, kada se dozovemo pameti, mi koji zivimo u CRNOJ GORI, mozda dozivimo da nam bude blizi i uzorniji pok. Gospodin Jovovic nego Pavelic(evci).
      I zamislite, uspio je da umakne i zavara trag. Ruku mu je pruzio ( prespavao je) kod mog najrodjenijeg ( po pisanju- auyora pok. B. J.), a onda, za baksuza uvalio se u brod koji je bio krcat posade ustasa. Bas na tom brodu, od njih da je njegova meta umrla- od njegove ruke. Bog mu je obezbjedio posebno mjesyo u Carstvu nebeskom. Bog potomstvu svako dobro dao!

    • 1
      2

      A ne ka tranja koja lazhe sebe i druge …

      Nece Blagoje nachin mjesta u Crnoj Gori je nije Crnogorski Heroj. Ako je Srpski mjesto ce mu nac u Srbiji….toliko za toga junaka…

  1. 11
    60

    Znaci, po sopstvenom priznanju, dezertirao je iz partizana da bi se pridruzio cetnicima pa je onda, vidjevsi slom kvislinga u Crnoj Gori, pobjega u Italiju da se vise nikad ne vrati i pridruzio se Britancima.
    I kada se prvi put vratio u CG 1999 godine, odmah ga je primio Amfilohije…

  2. 49
    2

    Е да освијетли мало образ мојим Бјелопавлићима,који су се на жалост срозали задњих 20 година од када су узели учешће у срамну владавину дпс-а.Већина старих Бјелопавлића,укључујући мог пок.дједа који је био предратни дугогодишњи предсједник Даниловградске општине би се у гроб превртали од не-људи и њихове анти Српске хистерије.Нека ти је слава и хвала јуначе!!!

    • 7
      29

      Pal Bard – iz tvoje pisanije je jasno da zalis za vremenima kada su srpski okupatori Crne Gore nagradjivali sljedbenike svoje politike i dinastije pozicijama u Banovini te tako i tvoga pretka zapade ova nagrada.
      Moj pradjed nije imao takvijeh briga do kako na porodicnom grobu na Gorevicu u kamenom frizu da uklese sve medalje (i nije uspio) koje dobismo kroz svoje junastvo i ponasanje tokom brojnih bitaka koje Crnogorci i Brdjani vodise.
      Zato je Gospodar na svojim putovanjima iz Niksica i svraca u nasu kucu da odmori od puta (iako je to djedu predstavljalo glavobolju jer mu nije imao sto iznijet, da ga kao gosta doceka…) i zato je djed – tako smo ga u familiji zvali – znao punih usta vrcat neke senatore iz Radovica Kraja a predstavnike politike Karadjordjevica, i to s ljese rijecima: „Jesi li to dosa da te glasam? Ako jesi, nemas sto ovamo dolazit no se vrci“!
      Eto, i zbog ove uspomene na mog pretka moja Domovina je vjecna.

    • 4
      21

      Zašto bi Crnogorci primali „sućut“ ?
      Nas ne interesuju međusobni obračuni fašističkih slugu ustaša i četnika , isti su na Ante i Draža , to je vaš problem koji nas ne interesuje .

      • 20
        1

        Ivane, retardirano je porediti Dražu i Pavelića.Pavelića nisu odlikovali De Gol, Truman i Sikorski niti su za njim Nemci raspisivali poternice.

      • 6
        0

        Ivane jel tebi drazi komunjare koji su mucki ubili Krsta Zrnova i proglasili crnogorsku naciju kao poseban narod „srpskog porijekla“?

  3. 23
    2

    Bolje bi nam bilo da je ubijo Engleskebagente,lazne komuniste-Trockiste TITA I KARDELJA! ONI su PUSTILI DA USTASE POBJEGNU IZ JUGOSLAVIJE, TAKODJE JASENOVAC JE MNOGO RANIJE MOGAO BITI OSLOBODJEN. 80 000 USTASA JE OBUKLO PARTIZANSKU UNIFORMU PRED KRAJ RATA. PRICALA MI JE BABA U TREBINJU, 1946,USTASKI KOLJAC KAO PARTIZAN ZIVI U GRADU NAZIVA LJUDIMA DOBRO JUTRO! ZAMISLITE UZASA LJUDI KOJI SU GA PREPOZNALI STA IM JE DONIJELO TAKOZVANO PARTIZANSKO OSLOBODJENJE. NARAVNO, POJELA GA JE NOC, A LJUDI SU SHVATILI DA SU DOSLA KVARNA VREMENA….

    • 2
      10

      Atentan na Pavelica organizovala je Titova obavjestajna sluzba a ne cetnicka emigracija u Argentini. U Argentini su zivjeli tada Jakov Jovovic i Vlado Ivanisevic Kokotan pa im na pamet nije padalo da ubiju ili organizuju ubistvo Pavelica. Blagoje Jovovic je izmislio da je on bio atentator. Istoricar Bogdan Krizman u knjizi “ Pavelic u bjekstvu“ na skoro hiljadu stanica nidje ne pominjenda je Blagoje Jovovic atentator.

      • 1
        2

        Prevario si se Green i taj tvoj istoricar: Tacno je da je ta.o bio i rodjak Blagojev, Jakov i Vladimir Vlado Ivanisevic ( Vladimiro)-/zivio je sa zenom Georginom i kcerkom…dalje ne znam/. Imam njegovu sliku i neka pisma- dakle, ja ne lazem. Bio je osvjedoceni Srbin. Jedina greska sto Blagoju je malo ko pomogao pri sakrivanju i bjegu sa mjesta ubistva, od dotadasnjih nerazdvojnih prijatelja. To je istina.
        Nazalost, mislim da nema zivih( J. Kuveljic, advokat Vukotic…) da posvjedoce. Mada imam saznanje da postoje jos 2-3 njih koji su sada blizi 100 god. Ali su zivi. I to su svjedoci.
        Posle i oypravnik poslova gosp. DOMINKOVIC UPOZNAT JE BIO SA MNOGO TOGA.
        PITAJ STO TI NIJE JASNO, BOTE.

  4. 8
    0

    Мислим да је на већој фотографији Звонимир Звонко Вучковић звани Феликс, до рата поручник ВКЈ, за време рата командант Првог равногорског корпуса. Под његовом командом спашено је око 500 америчких пилота и са аеродрома у с.Прањани пребачени у Италију. Обзиром да се добро котирао код Драже Михајловића, био је послат у Италију 1944. г. да ступи у непосредни контакт са Енглезима. Није се враћао из Италије и после рата је остао на Западу. Умро је 2004.

    • 4
      0

      Да, а ја нисам сигуран ни ко је овај десно.По униформи ми личи на неког Пећанчевог.

    • 1
      1

      Из ове визуре: А, што их је спашавао………………….(500)!

  5. 16
    1

    Нека је вечна слава и хвала, србском витезу из јуначке Ц. Горе Благоју Јововићу. Бог нека му душу прости и лака му црна земља.

  6. 4
    1

    Ах, траљаво је то обавио. Требао га је убити а не рањавати кад је већ имао прилику.

  7. 0
    1

    Emigracija i sta se sve nije radilo od nej,ali takava namje sudbina,da je bilo vise ovakvih hrabrih pametnih i nepoverljivijih prema SFRJ i Titu druge bi nam pjesme pjevale.nasu emigraciju salece UDBA sedamdeset godina ,prije kao neprijatelje drzave a danas kao objekat rovarenja u emigraciji za dobijanje politickih poena a nadasve novca.
    Tako najnovija blamaza koju je emigracija dozivjel aje izvjesni Karaganovic koji je trebao da kaze istinu o Srebrenici a kga je angazova niko drugi do Doika.Postvalja se naravno pitanje ko je Dodiku predlozio ovog muzeloznika i kakao je taj udbin muzeloznik na pocetku uspio da prevari i Milosava Samardzica ,koji se posle odmah odbio od njega ,madase nigdje javno nije distancirao,da li da bi se to sto prije zaboravilo ,zvuci dosta normalno i vjerovatno,ili je nesto drugo u pitanje?

    KO JE DOPISNIK „POGLEDA“ DR PETAR PAVLOVIĆ?
    Ko je dopisnik „Pogleda“ dr Petar Pavlović?
    U Americi smo znali sve i svašta o muželožniku Karagnoviću ali vremena su bila takva da niko nije mogao da učini ništa.

    Da bi na međusrpskoj svađi gospodin Milisav Samardžić mogao da poboljša prodaju svog lista „Pogledi“ nekako je naleteo na Karganovića koji mu se ponudio da pod lažnim imenom (dr. Petar Pavlović) da blati Dimitrija Ljotića. Gospodin Samardžić je muželožniku otvorio stranicu u Pogledima. U prvo vreme uredništvo „Iskre“ (iseljenički list u Engleskoj
    >> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV <<
    koji su vodili pobornici Dimitrija Ljotića) nije znalo ko je taj „dr. Petar Pavlović“ te se upustilo u raspravu sa muželožnikom. To je još i više uticalo na prodaju lista i prihod gospodinu Samardžiću.

    Da bi se to zamajavanje naroda srpskog prekinulo ja sam napisao pismo uredništvu Iskre, koja je deo tog pisma i objavila u svom listu od 1 veljače 1994 godine. To pismo je zatim objavljeno i u „Novoj Iskri“ od travnja 1994 godine.

    Kako se ljubav između gospodina Samardžića i muželožnika Karganovića završila nepoznato je, ali dr. Petar Pavlović je nestao sa stranica Pogleda.

    Mnogo godina kasnije javio se Karganović, sada pod punim i pravim imenom, u Beogradu i Banja Luci. Predstavljao se kao američki advokat, bez adrese svog advokatskog ureda i bez bilo kakvog dokumenta koji bi ukazao na to da je on zaista američki advokat.

    Pošlo mu je za rukom da ubedi gospodina Milorada Dodika da će on celom svetu prikazati „istinu“ o Srebrnici. Uslov za taj poduhvat je bio da mu se plate troškovi. Prikazati nešto Beogradu ili Banja Luci je jedno, a prikazati Evropi i Americi je nešto sasvim drugo. Najveća svetska preduzeća muku muće da bi iznele na tržite svoju robu, a sada će sa nešto para iz Banja Luke jedan drveni advokat da celom čovečanstvu prikaže nešto o Srebrnici.

    Postoje istoriski primeri koji ukazuju da je bilo skoro nemoguće svetu objasniti istinu. Mnogi znaju ko je bio Edison, ali malo ih zna ko je bio Nikola Tesla. Hrvati kradu Teslino ime i Srbi nemoćno gledaju na tu krađu. Svi znaju za Dahau i Aušvic, ali koliko ih u svetu zna za Jasenovac? Nisu u pitanju zavere protiv bilo koga nego je u pitanju opsta apatija, društvena inercija, pospanost, nezainteresovanost svetske javnosti.

    Karganović je obaveštavao Srbe onome što su oni odavno već znali, ali na način koji su mnogi voleli da čuju. Ako se naučno analizira njegovo izlaganje vidi se da je u pitanju bila obična magla. Svetsku javnost on nije nikada ni o čemu obavestio.

    Karganović nije jedina varalica koja živi od naivnosti odgovornih ličnosti. Nataša Kandić i njena koleginica Vedrana Rudan rade isti posao sa dve strane tarabe.

    Kada neko radi sa muželožnikom on mora da ima u vidu da muželožnik nema stida i u tome je njegova prednost nad poštenim ljudima. Gospodin Dodik nije mogao da zna da je Karganović kriminalni elemenat, ali je morao da zna da je Karganović varalica. Kao politička ličnost na tom položaju on nije sakupio obaveštenja o Karganoviću nego mu je na lepe oči ili na vest govor dao novac.

    Gospodin Dodik je dužan da tu varalicu izvede pred pravdu te svoje i srpsko ime opere od njegove delatnosti.

    Karganović će u tom slučaju pobeći u Ameriku. To je još i bolje jer to daje mogućnost vlastima u Banja Luci da traže njegovo izručenje. Takav postupak će mnogo bolje obavestiti svetsku javnost o Srebrenici. Da ne govorimo da će porasti autoritet državnika i građana Republike Srpske.

    Sledi moje pismo upućeno uredništvu Iskre 31. prosinca 1993 godine.

    KO JE DOPISNIK „POGLEDA“ DR. PETAR PAVLOVIĆ?

  8. 0
    1

    KO JE DOPISNIK „POGLEDA“ DR. PETAR PAVLOVIĆ?

    C I N K A R O Š – T O J E O N!

    Niti je on doktor, niti je on Petar, niti je on Pavlović, niti je on advokat iz Njujorka, niti je on novinar.

    U pitanju je Stefan Karganović – Cecika, Cecilija, Cecilicika, Cicicika, Cecko-Pesko, student prava (možda upola, možda propali) i muželožnik bez određenog mesta boravka.

    Reč „pederast“ nije jedina koja se danas upotrebljava za naziv uglednih građana jednog određenog shavatanja načina života. Neki kazu „homoseksualac“, neki „pešak“, neki „topli brat“, neki „gej“, neki „peškir“, neki „pedal“, neki „homika“, neki „buzer“, neki „eidsovac“, neki „sidinka“.

    Vuk Karadžić osobu tih naklonosti naziva na čistom srpskom jeziku „muželožnik“.

    Molim vas da imate u vidu da ni u kom slučaju nemam nameru da vređam časnog gospodina Karganovića, ako ga nazivam muželožnikom. To je njegov slobodan izbor i prema njegovom shvatanju sasvim časan izbor načina života. On se tim ponosi, što je svakako vrlo lepo od njega.

    Na mali broj Srba smatra da je to sve na svom mestu, jer to, misle oni, rade svi Amerikanci i Englezi i ceo ostali svet. Bivši Brozovci kažu da su svi bili u brozopartiji, nacisti kažu da su svi bili za Hitlera, svi su tukli na Golom, svi su terali narod u Jasenovac, svi siluju žene, svi napastvuju decu. Šta se sada tu neko trsi, pravi se kao da on nije bio u brozopartiji i traži krivce? Ko mu je kriv što nije bio? Ako je išao u zatvor sam je kriv. Ako nije muželožnik onda ne ide u korak sa vremenom.

    – Svi su to radili, a sada krive nas. – Kažu Ante Pavelić i Josip Broz govoreći 10% istinu.

    Ja nisam nikada gledao šta taj gospodin radi iza zatvorenih vrata i sa kim, ali znam da ono što se radi iza zatvorenih vrata i uz odobrenje punoletnih osoba iza zatvorenih vrata, nije ni u kom slučaju protivzakonito. Iza zatvorenih vrata.

    To što muželožnici rade iza zatvorenih vrata je već pokazano u mnogim filmovima. Oni stavljaju ud jedan drugom u čmar, a potom ga stavljaju jedan drugom u usta, ližu jedan drugom čmar i trljaju

    rukom ud i u tom poslu se osećaju uzvišeno i razdragano.

    Molim vas da taj deo života gospodina Karganovića – Cecike, Cecilije, Cecilicike, Cicicike ni u kom slučaju ne uzmete u obzir kao nesto loše. To je njemu u prirodi stvari, a američkom društvu poslednja briga.

    Cecilicika je sin gospođe Bebe Paljić, udate Karganović, udate Žižić i konačno iz braka izvedene i razvedene, dok mu je prema izvodima matičnih knjiga otac neki Mihailo Karganović, fotograf iz Beograda. Gospođa mama je ćerka Božidara Paljića, brata Vojislava Paljića, sudije Kasacionog suda Kraljevine Jugoslavije i masona trideset i trećeg reda, jednog od najuglednijih pravnika Jugoslavije, dok je obitelj Paljić svakako jedna od najuglednijh obitelji Beograda.

    Kada je dr. Đura Đurović, sekretar nacionalnog centralnog (ravnogorskog) komiteta posle 16 godina provedenih u Brozovoj tamnici bio na poluslobodi on se obrati svom prijatelju Vojislavu Paljiću sa molbom da se jedan spis koji je Đura Đurović sastavio, a koji se odnosi na loš postupak brozovaca prema masonima nekako dostavi masonskoj lozi u Vašington. Tačnije rečeno gospodinu Luteru Smitu (Luther Smith), jednom od vodećih masona Amerike.

    Kako je muželožnik Karganović, kao osamnaestogodišnji dečak putovao iz Amerike u Beograd i natrag, to mu Vojislav Paljić, brat njegovog dede, sa punim poverenjem da rukopis da ga preda masonskoj loži u Vašingtonu.

    Nešto po tom su Brozovci uhapsili Đuru Đurovića i na suđenju pokazali njegovo pismo upućeno Luteru Smitu. Ne kopiju tog pisma, nego baš izvornik, taj isti koji je Đurović dao Vojislavu Paljiću.

    Brozovci su rekli da su im taj spis dali američki masoni koji vole i cene jugo-socijalizam i najvećeg genija svih vremena i svih prostora gospodina Josipa Broza, a ne tog i takvog nenarodnog čoveka koji piše paskvile protiv takvih nadnaravnih veličina. „Eto vidiš ti tvoji masoni su sa nama, a ne sa tobom.“

    Pet godina tamnice Đuri Đuroviću i tri godine Zagorki Ković koja je na pisanjem stroju taj spis otkucala.

    Istraga koja se u vezi toga kasnije povela u Americi (pitalo se ko je mogao da prodre u arhiv masonske loze u Vašingtonu) je pokazala da masonska loža taj spis nije nikada ni dobila i da je Luter Smit u to vreme bio u Alabami, a ne u Vašingtonu.

    Cecilija je posle toga dobila posao u jugoslavenskom (Brozovom) konzulatu u Čikagu. To je bilo u vreme kada su neki emigranti počeli da se razračunavaju sa brozodiplomatima i kada je sigurnost u Brozovim uredima bila takva da niko nije mogao ni da im priđe bez i te kakve preporuke.

    Međutim Cecilija je ne samo ušla nego je i dobila posao. Muželožnik Karganović još nije nikome u svojim člancima u „Pogledima“ objasnio kako je tamo dospeo, šta je tamo radio, za koga je tamo radio, ko ga je plaćao i koliko.

    Izgleda njegov način života (stavljanje uda u čmar i lizanje istog po tom) nisu mogli ni brozovci da svare te su ga najurili sa posla. Da im ne bi ostao dužan on pre nego što napusti tu važnu i poverljivu službu ponese sa sobom (nisam rekao da je „ukrao“) papir i koverte sa zaglavljem tog Brozovog nazovimo ga konzulata. Sa tim trofejima ode do Dragiše Kašikovića. Za Dragišu je jedino mogao da dozna od „drugova“ iz brozokonzulata.

    Ponudi Dragiši svoje srpske nacionalne usluge u cilju rušenja Nezavisne Države Hrvatske, osvete Kosova i oslobođenja napaćene majke Srbije. Nije poznato da li mu je ponudio svoj čmar, odnosno ud, i šta je Dragiša od te ponude prihvatio, ali baš ako volite da čujete šta se priča i to se priča. Ne priča se da je Dragiša prihvatio njegov ud, nego da je obuhvatio njegov čmar. Čmarna borba za srpstvo. Čmarno srpstvo.

    Dragiša koristeći ta zaglavlja napise pozivnice kao u ime brozokonzulata, kojima saopšti da će u hotel Dreku biti svečani prijem u čast osamdesete jubilarne godišnjice najvećeg genija svih vremena i prostora. Te pozivnice pošalju najviđenijim osobama u Čikagu. Bilo je negiranja od strane brozovaca i negiranja negiranja od strane organizatora svečanosti. Od bala nije bilo ništa, iako su mnogi očekivali da je bal siguran. Međutim sigurno je bilo da je FBI pozvao ta dva borca za slobodu srpstva i rekao im da im je ovo prošlo, ali da se ne usude da to ponove. Kraj te priče.

    Cecilija oseti da od srpstva može da padne i neka para, te im se ponudi kao neustrašivi borac za srpstvo i dolare, i još kao i prevodilac sa srpskog na engleski. Starcima koji su zaboravili srpski, a nisu naučili engleski Cecilija je dobro došla. Ali oni su još i bolje došli njemu, to jest njoj. Za pare bi ponekad ponekom nešto i prevela, ali počešće i ne bi. Tako se Đura Radojević žalio da mu je Cecilija cucnula hiljadarku (tisuću dolara, ne tisuću triliona dinara) i da mu slatki dečko nije nikada ništa preveo. Nezgodno se proveo.

    Đura Radojević je sebi dopustio da bude još jednom gadno opečen od Cecilije. Cecilijin zvanični otac bio po zanimanju fotograf. On Ceciliji izradi fotomontažu streljanja Draže Mihailovića.

  9. 0
    1

    otomontaža je bila detinjasto očigledna. Cecilija donese tu fotomontažu u Ameriku i objasni Đuri Radojeviću da je ona, Cecilija, to uspela da dobije iz neke duboke udbaške arhive i da je za to platila udbašima ni manje ni više nego hiljadarku zelenih. To naravno traži da joj Đura Radojević vrati. Đura presretan što ima tako važan dokumenat da Ceciliji hijadarku, te sa tom slikom krene među Srbe. Ubrzo shvati da je bio jeftino pređen, ali kada je već jednom platio tako mnogo za tako nešto on nije hteo da prihvati istinu.

    Starci takođe nisu mogli da shvate kako jeftino su izigrani. Slika je stigla i do Samardžića u Kragujevac. U zemlji gde pored Srba žive i vanzemaljci ta fotografija je imala prođu. Cecilija je imala hiljadarku.

    Da pokaže još više da ona nije mačji kašalj, nego pravi borac za srpstvo i odgovarajući honorar, počne po „Slobodi“ da piše članke pod potpisom „Profesor Jovanka Ilić“ ili „Dr. Rada Milosavljević“. Hrabro se sa ponosom zaklanjao iza ženskog imena. U člancima se obruši na Hrvate. Hrvati se uzrujaju i pomisle da im je došao kraj državnosti, te u svojim novinama redovno odgovoraju protivudarcima na te strašne udarce.

    Međutim i Hrvati su za tu trku kobilu imali. Radio čas „Nezavisna Država Hrvatska“ je vodio Cecilijin jednomišljenik po shvatanju načina života neki Franjo Masić – Franciska. Pred svetom oni se nisu podnosili. Međutim šta su njih dvojica radili jedan drugom iza zatvorenih vrata to samo oni znaju. Ispred tih vrata Ceciliju su plaćali Srbi, a Francisku Hrvati.

    U to vreme Cecilija je našla nekog Američkog dečka po imenu „Smit“. Posle toga je svoje članke potpisivala sa „Dr. Rada Milosavljević – Smit“ najavljujući razdraganom i raspevanom srpstvu sa jedne strane i u očajanju preplašenom i uzbuđenom hrvatstvu sa druge strane svoju sretnu udaju. Kojima sa koje strane nije poznato.

    A dečko je bio slatka mala devojčica, šteta što ga nije video Pera Džudža (Petar Stambolić). On mnogo voli takve stvari.

    Franciska se nije udao. Imao je neke prijatelje o kojima je ostavio trag u svom dnevniku. Za jednog je napisao: „Ima lijepe brčiće“, za drugog: „Ima slatku guzicu.“ Ti prijatelji posete jednom Francisku i posto im ovaj nije dao ono što su tražili, to oni sami to uzmu, a njega u kupatilu izbodu noževima. Među Hrvatima je bilo dovoljno poštenih ljudi da tu stvar rasčiste i da svoje hrvatsko ime od toga operu. Srbi se još nisu oprali od Cecilije.

    Slično je prošao i Dragiša Kašiković. Jedno jutro je nađen razbijene glave i izboden nozem. I on i devetogodišnja devojčica Ivanka Milosević. Cecilija toga dana nije bio u Čikagu. Nije bio u Čikagu ni Stojiljko Kajevski. Ali u Čikagu su bili Uroš Sefer, Đorđe Nikolić, Miomir Radovanović i naravno Zoran Zečević. Za razliku od Hrvata koji su u Masićevom slučaju priskočili u pomoć američkim detektivima, Srbi su odbili da daju američkim vlastima bilo kakvu pomoć, bilo kakva obaveštenja. Hrvati su dobili ugled pred Amerikancima, a Srbi su ga izgubili.

    Nekoliko meseci kasnije Seferov urednik „Slobode“, Mihailo Naumović izvrši samoubistvo. U Jugoslaviji je bio član brozopartije, a ovde preko noći postao najantihrvatskiji (nikako ne antibrozovski!) srpski nacionalista. Pored toga bio je i prezadužen, a ispit za lekarsku dozvolu nije nikako mogao da položi.

    Posle nekoliko godina neki tipovi uteraju Sefera u bankrotstvo i on umre pod sumnjivim okolnostima.

    Stojiljka Kajevskog nagradi američki federalni sud sa dvanaest godina besplatnog stana i hrane, od kojih on iskoristi samo šest. To je onaj koji sada iz Čikaga vodi Srbe u Republici Vardarskoj Banovini. Samo se ne zna tačno odakle ih vodi i u kom pravcu ih vodi.

    Cecilija se sprijatelji sa jednim Amerikancem neodređene polnosti i sa njim stupi u vezu. Bračnu, vanbračnu, nebračnu ne može sa sigurnošću da se kaže. Oni bi sami mogli da to kažu, ili još bolje pokažu fotografije svojih delovanja iza zatvorenih vrata. To bi im donelo više para nego sva pisanja za „Poglede“.

    Ta osoba (seksulni partner Cecilije) je u uskim odnosima sa Lionelom Steimbergom, američkim finasijerom, koji je opet u nekim nezgodnim odnosima sa Miletom Virazolom, biciklistom, alhemičarem i povremeno predsednikom vlade.

    Kako je Ceciliji tast ili svekar, zavisi sa koje strane gledano, da li spreda ili odostraga, bio u sukobu sa Virazolom to se Cecilija obori u „Pogledima“ na njega, na jadnog Virazola. U odbranu srpstva od Virazola, pozove seni Svetoga Save i oca Justina. Virazol nema pojma ko ga to secka u rezance i zašto. Kao nekad Hrvati kada su od muke podilejisali što ih je sekla neka profesorica Jovanka Ilić odnosno dr. Rada Milosavljević udata Smit.

    Cecilija je znao da je Dobrica došao u vezu sa Virazolom preko Žike Bambusa u čijem društvu je bila i Rada Rupa. Sa tim podzemljem se nije igrati, a para nema, „Pogledi“ plaćaju, te se Cecilija preobrazi u dr. Petra Pavlovića. Kao da se Vlasi ne sete, te da ni on ne prođe kao Franciska i Kašiković. Virazol ima pare, može da plati nekom, a ni cena danas nije velika. Metkom u potiljak. Ono, Cecilija bi radije udom u čmar, ali Virazol to no može više kao nekad.

  10. 0
    1

    Može samo prstom. Prstom o obarac. Dvadeset grama olova u potiljak. Tu su i drugi, Sloba I kralj Stradije, Il Capo Arkan, Voja Arijevac, Kurjak Rukoseča, Danica Flaša (ono bolje flašom nego maljem), Dragan Kapetan, pa oni na Palama, u Banja Luci, u Kninu. Da nema Slobe ne bi se znalo ko je gori od koga. Svi oni imaju svoje tigrove, lavove, hijene, pacove. A i Hrvati i Muslimani imaju svoje Arkane, Virazole, Rupe, Arijevce, Flaše, pa ako se prisete Jovanke Ilić….. Franciske nema da ga zaštiti, a ta „Kaza Nostra“ nema nikoga ko bi imao razumevanje za Cecilijin čmar. Može samo da traži seksualni azil kod Drnovseka.

    Ipak nije jasno čega se Cecilija boji? On je najhrabriji Srbin. Što rekao Jovan Dučić za Hrvate, oni su najhrabriji narod jer nemaju stida.

    Prošlo mu je sa Đurom Đurovićem, prošlo mu je sa hotel Drekom, prošlo mu je sa Đurom Radojevićem, prošlo mu je sa Miletom Virazolom, ali podzemlje je i dublje i brze i mračnije nego Cecilicikin čmar.

    Bambus je sada kapitalista. Proušavao je Marksa i zna kako da otme radniku koru hleba iz usta. Bezdušno eksploatiše radničku klasu. U radničkom Kragujevcu. Iako su politički mrtvi još se kreću i pare imaju Virazol i Rupa. A da ne spominjemo sve druge. Hrvate, Muslimane. Cene padaju. Za sto nemačkih maraka može da se najmi dvanaestogodišnji dečko koji je odličan nišandžija.

    Samo ko će da da tolike pare za bilo koga od njih?

    Ni oni koji su ostali ne znaju kako će dugo ostati.

    Neke čeka metak, neke nož, neke virus (virazol im neće pomoći), neke naprosto pomračina, ali nažalost izgleda da pravdu ni jedan od njih neće dočekati.

    PET GODINA ĐURI ĐUROVIĆU I TRI GODINE ZAGORKI KOJIĆ, TO JE OSAM GODINA ZA STEFANA KARGANOVIĆA – DR. PETRA PAVLOVIĆA. NE U MUŠKOJ, NEGO U ŽENSKOJ KAZNIONI.

    Nije se čuditi što dečki koji vode „Poglede“ ne znaju šta je Cecilija imao sa Brozovcima, ali oni su videli da je u pitanju muželožnik, pa su mu dopustili da se u njihovom listu poziva na Svetog Savu. Međutim gospoda oko Srpskog Kulturnog Kluba (Draškovićevog) dobro znaju sve o Ceciliji, pa su ga ipak preporučili uredniku „Pogleda“. Da su g. Samardžić i g. Srećković izbacili muželožnika isto onako kako su ga svojevremeno izbacili Brozovci, ne bi muželožnik mogao da prosipa gadost po narodu srpskom.

    AKO SAMI SRBI NE SVRŠE SA TIM DRUŠTVOM PRE NEGO ŠTO NEKO DRUGI NE SVRŠI SA TIM DRUŠTVOM, ONDA ĆE TO DRUŠTVO SVRŠITI SA SRPSTVOM, PRE NEKO STO NEKO DRUGI NE SVRŠI SA SRPSTVOM.

    Srpstvo je dužno da se sada opere od tog gada.

    Na Ravnogorcima je da rasprave ono što je muželožnik uradio sekretaru Draže Mihailovića. Draža je simbol srpstva. Taj zločin ne sme da se ostavi nekažnjen i zaboravljen.

    Na Srpskoj Narodnoj odbrani u Americi je da otvoreno iznese svu delatnost muželožnika Karganovića.

    Na vlastima Republike Srpske je da muželožnika izvedu pred pravdu i da ga stave iza brave. Time će mu pomoći jer će iza brave biti zaštićen od mnogih koji mu duguju mnogo više nego što mu duguje Republika Srpska. Da ne govorimo o novcu koji muželožnik duguje Republici Srpskoj.

  11. 0
    1

    Izvori:

    Politika od 23. svibnja 1993, strana 19

    Iskra, Birmingham od 1. veljače 1994

    Nova Iskra, Beograd od travnja 1994

    Napomena o piscu.

    Rođen 25. siječnja 1929. u Dubrovniku u domu dubrovačkih plemića Gračićevih od oca Vladimira, častnika Ratne mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca i majke Smiljke Karamata. Vladimir Šaškijević je bio u činu kapetana bojnog broda komandant vojno pomorske oblasti Jugoslavnske vojske u otadžbini pod komandom jugoslavenskog armijskog đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Njegov deda, Stevan Karamata, je bio jedan od direktora Srpske banke u Zagrebu i generalni direktor Jadransko-podunavske banke u Beogradu.

    Pisac je bio kao petnaestogodišnji dečak dobrovoljac JVuO. Učestvovao je u okršajima sa Nemcima i brozovcima tokon jeseni 1944. godine. Bio je oko godinu i šest meseci u Brozovim tamnicama. Školovanje mu je bilo zabranjeno. Napustio je Brozovo vlasničko područje bez Brozove dozvole 1958. godine. Živi u Americi, gde se školovao. Do sada je izdao deset knjiga koje se mogu naći na internetu.

    Oženjen, otac petoro dece.

    Mihailo Šaškijević

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here