Руковања

Пише: Горан Шћекић

Након појаве пандемије корона вируса, сви физички контакти међу људима су смањени или потпуно прекинути.
Тако је чин руковања приликом сваког сусрета потпуно изостављен.

Чак је и додир лактовима нестао у сусретима пријатеља.
По нашем обичајима, ако се ниси руковао са пријатељем, рачунај да га уопште ниси срео.

Због овакве ситуације у којој смо запали због корона вируса, не може се више честитати ни побједа, положени испит или договор.

Нема више оног стиска руке који се памти и који нас веже. Руковање је постало симбол части и превара.
Држање за ријеч је част а издаја превара.

Руковање има веома дугу традицију у људској цивилизацији. Настанком људске врсте, на почетку је било само њушкање приликом сваког поздрава, као и код свих животиња.

Послије њушкања настало је руковање као напредак људске цивилизовације и начин поздрава међу људима.

Поред сусрета у којима је до сада било неизбјежно руковање, тај чин представља коначни договор и одлуку послије успјешног састанка.

Руковање је заступљено свугдје у свијету, у свим цивилизацијама и у свим културама.

Рукују се државници, рукују се политичари, пословни партнери, чак и непријатељи знају да се рукују, када потписују примирје.

Када су озбиљни договори међу пријатељима, пословним партнерима, руковање постаје свечани чин који се углавном овјековјечи фотографијом, и који се памти.

„Договор је договор“, овај слоган се често користи као подсјетник на разне договоре, обећања и руковања.

Циго када продаје коња послије дугог цјенкања, лијепо бачи руку купцу као коначни договор, и то се поштује.
У Црној Гори, кад падне договор и руковање, то је бетон, то је камен темељац који нико не може срушити.
Руковање и стисак руке је јачи од свих докумената, уговора и потписа.

Договор и руковање је обавеза, закон, част и образ.
Слично је свуђе у свијету. Потписивали се и руковали у Подгорици, Београду, Вашингтону, Бриселу или у Сарајеву, свугдје важе иста правила.

Они који то не испоштују, они су нико и ништа, они не постоје, њих више нико не види и не чује.

Њихова ријеч више не важи, њихов глас је тих, он је у кавезу, не одјекује слободно црногорским планинама.
Њихове руке више нису за руковање, оне су прљаве, оне више не постоје.

Остало им је само њушкање.

На све ово нас може подсјетити стари хит групе Зана:

„Рукују се рукују они који путују“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: