Рупе на путу

Путујем Црном Гором. Пролазим југом и сјевером. Не прескачем ни централни дио. Ми Никшићани како пређемо Пандурицу сматрамо да смо успјели у животу. Самим тим и ја иако се неким успјесима не могу похвалити волим да путујем по Црној Гори.

Нијесам ја као ови који су кад су Пандурицу прешли постали предсједници, министри, премијери, посланици, директори полиције или замјеници, командири САЈ-а и специјалне јединице и директори највећих државних предузећа. Ја путујем пута ради. Није велика земља па ми је лако. Што каже наш народ: Каменом би је човјек пребацио. Има она лијепих крајолика. Има природу на којој би јој позавидјеле и веће земље. Има лијепо море и обалу, планине од којих путнику застаје дах а писцу надолазе емоције па је о тој држави испјевано и неколико пјесама. Једна од најпознатијих а и мени најмилија је да ниђе није небо плаво као изнад Црне Горе. Тако се нешто потрефило па је у читавој васиони на овом малом парчету најплавље. Има она све али се не види.

Има марионетску власт коју представља премијер без парламента, извјесни крадљивац радијатора Душко Марковић. Премијер који удбашким методама и подржан од страних амбасада чува власт коју никад није освојио. Власт коју је отео опозицији тако што је инсценирао лажни државни удар. Има и Катнића и Вељовића, људе од повјерења којима нико ништа не вјерује. Да би био увјерљивији Катнић се куне у црногорске талике и када не може да докаже неку своју неистину од нервозе се чупа за косу.

Има и десетак година историје у којој је све епохално па и гол против Мађара у првој фудбалској утакмици и пречка против Енглеске. Има и представника или представницу на Евросонгу која је право оличење државе, друштва и минулих десет година. Има ветрењаче и концесије на све електране које требају да се направе по Црној Гори и све су у власништву Миловог сина Блажа. Оно што није Блажово то је Анино или Ацово. Велика је јагма за остатком плијена па се око њега черупају Мојковачки и остали кланови ко ће бити ексклузивни шверцер цигарета и оружја.

Има и хиљаде застава којима су окићени сви црногорски градови и села. Али нема пута. Или нема путева. Путеви су нешто што путнику највише треба. Кренем на југ, бих мало до мора, не могу да прођем. Разорена дионица Цетиње-Будва. Пошто журим молим човјека који регулише саобраћај да ме пушти а он каже: Што ти је боље да те ја пуштим кад Лапчиће проћи не можеш? Кренем ка сјеверу а тамо сваки пут блокиран. Преко Жабљака до Пљеваља само птица може. Нема метра пута да неко од оних радника не маше палицом и показује куда и кад да кренем. Кроз Морачу је посебна прича. Рупа на једном мосту је таква да се види ријека и све њене љепоте. За доброг пјесника идеално да направи још коју оду Црној Гори. Али за путника мука. Рупа је покривена само лимом, тек толико да се може прећи и једва домоћи друге стране. Чуди ме шта се дешава и зашто су путеви у оваквом стању. Питам људе, не умију ми одговорити. Кажу само: Ради се. Чу ради се а нигдје пута нема.

Питам се и размишљам па дођох до скромног закључка и решења моје дилеме. Ми смо људи тајно бомбардовани. Оволико рупа по путевима је само НАТО могао направити. После срамне скупштине на Цетињу и највеће издаје у историји Црне Горе, НАТО је почео са извођењем војних вјежби по Црној Гори. Тајно да нико не зна и не види. Другог објашњења за оволике рупе нема. Некад су нас бомбардовали јавно а сад тајно праве рупе које нико никад неће закрпити. Власт која је издала државу Црну Гору прави рупе међу народима у Црној Гори које ће кад тад имати несагледиве последице. Овакав морални и људски суноврат не може проћи без последица.

Једно је сигурно, да би се негдје на вријеме стигло у Црној Гори, човјеку треба хеликоптер. Говорио је један мудри Пивљанин да је хеликоптер страшна ствар и да би свака кућа требала да га има. Е пало ми је напамет колико је био у праву и да се надао оваквом епилогу независне и међународно признате државе.

Црна Гора нема будућност. И нема свог пута. Ко нема пута има рупе и то оне које се шире и праве гротло из којега нико не може изаћи. Као из живога блата. Ко нема пута има рупе. А ми пута немамо. Нити се назире неки нови и бољи пут. Него да сачекамо. Можда ће се некад нешто и промјенити. До тада нека сваки Црногорац задужи по једну рупу. Да има успомену на ових десетак година нове црногорске историје и да му уливају наду у неки нови и љепши пут. У неку нову и љепшу државу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: