Рушење и бомбардовање Југославије из културно-историјске перспективе

Пише: Матија Малешевић

Распадом Југославије и падом Берлинског зида Балкан постаје „плацдарм“ Новог светског поретка, то јест одскочна даска, додатни импулс и стратешка дубина НАТО савезника приликом будућих интервенција у осталим деловима света. Не треба заборавити да је Балкан, не рачунајући непрегледне руске степе које се продужавају у централно азијске пустиње, најнепосреднија копнена веза Азије и Европе. Стављање под контролу геостратешки важног региона како би се наставило са политиком „продирања на Исток“ било је могуће само након рушења Југославије. Одмах након успешно обављене мисије, у периоду од 2001 до 2011 насилно су смењени режими у Авганистану, Ираку, Либији док се у државама бившег Совјетског Савеза, Украјини и Грузији спроводе обојене револуције. Балкан је био место одакле је све кренуло, експериментална лабораторија за испробавање нових метода ратовања. Медијска сатанизација, економске санкције, војна интервенција, обојене револуције касније ће бити уврштене у редовни арсенал Запада у борби против отпадника „међународне заједнице“. Први народи који су на својој кожи симултано и у пуном капацитету осетили нове методе ратовања били су Срби. Међутим, у складу са „законом бумеранга“ можемо закључити да место одакле је све почело мора бити и место где ће се све завршити. Народи који су највише страдали у временима униполаризма имаће највише користи од његовог коначног слома. Срби већ сада треба да почну припрему терена за такав сценарио. Пре тога, од круцијалног је значаја разоткрити узроке ратова деведесетих и наводну главну кривицу Срба у рушењу Југославије.

За почетак потребно је разумети праву природу Југославије и место које је она заузимала у међународној политици. Од њеног оснивања Југославија је била прожета српским националним карактером, извојевана српском крвљу и његовим слободарским идејама. Чврсте српске основе, културно и бројчано обогатили су „братски словенски“ народи и тако омогућили Југославији да после Првог и Другог светског рата буде једна од ретких истински самосталних држава у међународној политици. Друга Југославија не само да је самостално деловала у односима са другим државама, већ је била лидер и оснивач Покрета несврстаних, економски и политички предводник земаља трећег света, скоро па трећи пол у биполарној подели света. Био је то период када је приликом гласања у парламенту УН половина чланица дизала руке само уколико би то учинили и представници Југославије. Имиџ и престиж Југославије у свету био је у рангу супер државе. Међутим, не треба губити из вида да је тај имиџ изграђен на анти-империјалној и антизападној политици упркос повлашћеном статус који је Југославија уживала на Западу. Државе „слободног света“ мудро су ћутале, толерисале политику Југославије и давале кредите чекајући прави тренутак за наплату.

Након дезинтеграције Совјетског Савеза и рушења равнотеже снага у Европи дошло је време за коначан обрачун. Југославија и њена политика почетком деведесетих година прошлог века стајали су на путу утопији коју су амерички председници називали Нови светски поредак, а интелектуалци „крај историје“. Истовремено, на унутрашњем плану наступа пост-титоистички период у коме деценијама потиснут српски фактор из демократских и историјских побуда легитимно претендује на главну улогу унутар Југославије. У очима Запада Срби постају персонификација и настављачи Титове независне и антизападне политике. На ову чињеницу званични Београд и политика Слободана Милошевића нису могли да утичу. Србима је још пре почетка рата у Југославији додељена улога дежурног кривца и изречена казна „доживотне робије“ унутар евроатлантске заједнице.

Из ове перспективе заправо не изгледа ни мало чудно зашто се Запад обрушио на Југославију и распарчао је на ситне делове који данас преживљавају искључиво путем продаје националне имовине стечене у заједничкој држави. Преконфигурацијом стања на терену и променом односа снага у региону желело се ефикасно угушити слободарски дух српског народа који је красио спољну политику Југославије. Рат у Босни и Бадентерова комисија зацементирали су темеље нове балканске конструкције у којој је српски народ практично сведен на границе из времена фашистичке окупације. Како би темељи нове конструкције изгледали реалније, они се изграђују у мору крви и мржњи, на вештачким језицима и измишљеним националним идентитетима, све по унапред написаном сценарију Великог архитекте. Београд и даље због традиционалног значаја и географског положаја остаје регионални центар, али не више јединствене централизоване државе већ распарчаног региона огрезлог у међусобним сукобима. Београд се и даље труди да очува своје спољнополитичко наслеђе и остане посредник између Запада и Истока. Међутим, десеткован он једноставно нема довољно капацитета да спроводи независну политику.

За оне којима геополитички мотив није довољан индикатор о идентитету „Великог архитекте“ одговорног за конструкцију региона под називом Западни Балкан нека погледају ко су нови власници приватизованих предузећа, правац емиграције наших младих и школованих људи и које амбасаде данас воде главну реч у региону и без чије сагласности се не може решити ни једно питање на Балкану. Велики архитекта постјугословенског пространства је колективни Запад, 19 држава које су учествовале у бомбардовању Србије, војно политички савез под називом НАТО, геополитичка стратегија евроатлантизма којом се руководи цела Европа са Сједињеним Државама на челу. Његова црква је римокатоличка и протестантска. Канцеларије се налазе у Вашингтону, Бриселу, Лондону, Риму и Берлину. То није имагинарни непријатељ – он је реалан, стваран и опипљив, он је цивилизацијски.

Запад, као и свака цивилизација према покореним народима наступа заједнички, у складу са својим „супериорним“ погледом на свет. У Европи без обзира на унутрашње размирице током историје одувек је постојала свест о припадности европској (романско-германској) породици народа, та породица је проширена и на Словене, али само на оне које су прихватили католичанство. Остали народи једноставно нису могли да постану пуноправни чланови „клуба изабраних“. У те „остале“ спадају и балкански народи, и зато се према њима спроводи колонијална стратегија идентична оној на Блиском истоку и у Африци током 19. и 20. века. Заједничка политика Запада према другим незападним народима све више долази до изражаја. Тренутно, она се манифестује у Венецуели и Сирији, а током распада Југославије и бомбардовања Срба 1999. године она је била демонстрирана и на Балкану. Немојте да вас заварава непризнавање Косова од стране пет чланица ЕУ. Ова чињеница не повлачи за собом никакве последице на успостављену конструкцију Западног Балкана. Реч је само о нијанси око статуса једне мале територије како би се оставио простор за маневрисање и уцене. НАТО ће увек наћи оправдање за своје интервенције и присуство на Балкану, образлажући их на следећи начин. Балкан је сфера утицаја Европе, на исти начин на који је Јужна Америка сфера утицаја Сједињених Држава, чак је и менталитет народа сличан. У очима Запада, Балканци су агресивни примитивци, заостали услед вишевековне окупације османског и византијског царства. Они су неспособни самостално да организују миран суживот и константно морају живети под нечијим патронатом.

Од момента ослобођења Балкана од турског ига Запад води једну константну политику поробљавања, прокламовану под називом „продирање на исток“(Drang nach Osten). Скоро цео 20. век европски националисти су клали, палили и убијали балканске народе (углавном Србе), а либерали крајем века само су наставили истом линијом. Историјска искуство нам говори да је за судбину Балкана ирелевантно ко се налази на челу Сједињених Држава, Велике Британије или Немачке. Да ли је у питању либерал Клинтон или конзервативац Трамп, кајзер Вилхелм, фирер Хитлер или канцелар Герхард Шредер, либерал Тони Блер или конзервативац Борис Џонсон, потпуно је све једно. Политика према Балкану остаје константна без обзира на смену идеолошке парадигме. Неке ствари, шта год да се деси, не могу се изменити. За западног просвећеног конзервативца ми смо источни народ, део Оријента. За католика и протестанта ми смо јеретици које би најбоље било преобратити. За либерале смо непросвећени примитивци који још увек нису на довољно високом степену цивилизације да признају геј бракове. Балкански интелектуалац и политичар може себе сматрати за истинског представника либералне или конзервативне Европе, међутим истина је да је то самообмана и да га Европљани никад неће прихватити као део своје културно-историјске традиције.

Уједињењем Срба са западним народима (покатоличеним Словенима) у једну државу био је покушај вестернизације Балкана. Нешто слично што се сада покушава са интеграцијом Западног Балкана у ЕУ. За Србе, у то време Словенци и Хрвати били су ВИП пропусница за чланство у клубу изабраних. Српска елита више није морала да се плаши „комплекса бивше колоније“, већ је аутоматски постала најмлађи члан европске породице народа. Био је то покушај ублажавања европског хегемонизма на Балкану (тачније германског), цивилизацијско венчање династије Карађорђевић са Западом. Међутим, географија Балкана показала се као непремостиви бедем у тежњама наше елите да полуострво цивилизацијски прикључи Европи. Упркос Југословенском председнику Титу који је био хрватског порекла, а самим тим и припадник западне цивилизације Београд излази из орбите Западног утицаја и у оквирима Покрета несврстаних почиње да гравитира ка будућим глобалним центрима моћи Индији, Југоисточној Азији, Египту. Није то била никаква генијална замисао „друга Тита“ већ утицај географског положаја државе на њену спољну политику. Након окретања Југославије будућим евроазијским центрима моћи Запад нас одбацује, схватајући да се геостратешке визије Европе и Балкана на дуги рок не поклапају. Ако Срби као Југословени нису могли да постану део Запада, самостална и већински православна Србија у било којим границама нема никакве шансе.

На време је балкански сеизмограф регистровао тектонски успон земаља несврстаних који нико у том тренутку није могао ни да замисли. Тај исти сеизмограф данас Београду јасно сигнализира да не треба мењати спољнополитички курс усмерен на евроазијске државе у успону. Посматрајући тренд померања тежишта глобалне моћи са Запада на Исток, коначан развод са Западом и није тако лоша опција. Распад Југославије и „српска кривица“ омогућила нам је да боље сагледамо наше место у свету и коначно одбацимо вишевековне илузија о европској Србији. Судбину Балкана и његову будућност не треба тражити у евроатлантским структурама и концепцијама. Упркос великом притиску и потпуној изолацији у којој се Србија налази потребно је понудити алтернативу и радити на рушењу успостављене конструкције Западног Балкана. То значи: 1. Не тежити разграничењу са Македонцима, Босанцима, Црногорцима, а најмање са Албанцима, већ тежити разграничењу са Западом 2. Држати широм отворена врата источним народима како би евроазијски карактер полуострва све више долазио до изражаја. У таквом случају Србија има шансе у митској борби против евроатлантског Голијата.

Инсистирати на позицији заснованој на геополитичкој стварности не би требало да нас забрињава, тим пре што се некадашња улога и значај Истока из доколумбовске епохе поново обнавља.

Извор: стањествари

Прочитајте још:

Румија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: