Rusija i Kina protiv NATO-a

Piše: Igor Damjanović

Antagonizmi oko Severnog pola dovode i do oružanih tenzija, pre nekoliko dana je nad Aljaskom američki lovac F-16 presreo ruskog Su-35

Moskva – Kanada pokušava da formira koaliciju država sa ciljem da se „suprotstave osovini Rusije i Kine na Arktiku”. Pored Danske i Norveške, u koaliciju su uključene Finska i Švedska, koje ne učestvuju u deobi Arktika, ali Severnomorski put prolazi kroz njihove teritorijalne vode. Za sada u ovoj koaliciji ne pominju se Sjedinjene Države. Ipak, nema nikakve sumnje, imajući u vidu da su sve pomenute zemlje stare i novopečene članice NATO-a, da su Amerikanci ovo aminovali, ako ne i sami inspirisali. U julu je objavljeno da je Kanada, zajedno sa SAD i Finskom, inicirala stvaranje zajedničkog konzorcijuma s ciljem izgradnje ledolomaca.

Antagonizmi velikih sila oko Severnog pola dovode i do oružanih tenzija. Pre nekoliko dana je nad Aljaskom američki lovac F-16 presreo ruskog Su-35. Incident je okončan bez većih posledica, a na direktan boj ova dva aviona čekaće se po svoj prilici neka dramatična situacija na nebu Ukrajine. Krajem jula u zoni američke PVO nad Aljaskom našla su se četiri strateška bombardera, dva ruska Tu-95 i dva kineska ksian H-6, modernizovana kopija sovjetskog Tu-16 za koga su Kinezi pedesetih godina prošlog veka kupili licencu. U njihovo presretanje, pored američke, bila je uključena i kanadska avijacija. Tenzije na Artkiku sigurno neće dovesti do trećeg svetskog rata, bez obzira na to što pored Rusije tamo SAD i Norveška grade vojne baze. Međutim, u ovaj region se lako može preneti sukob iz Ukrajine, ukoliko se u njega uključi NATO ili, recimo, neko sa Tajvana u slučaju šire konfrontacije.

Bilo kakva borbena dejstva na Arktiku, imajući u vidu krhkost i ranjivost tamošnjeg ekosistema, imala bi nesagledive posledice po celu planetu. Da se politička napetost iz Ukrajine prenosi i na ovaj region najbolje ilustruje prošlogodišnji potpuni prekid saradnje u oblasti ekologije arktičkih članica NATO-a sa Rusijom.

Potrebe svetskog stanovništva za novim resursima konstantno rastu. Poslednjih godina potraga kreće se ka Severnom polu i sve otvorenije se govori se o početku njegove kolonizacije. Pored rizika od novih antagonizama velikih sila, koji su pratili i kolonizaciju Novog sveta, eksploatacija resursa Arktika nosi sa sobom i druge izazove, pre svega u vezi sa ekologijom.
Procene iz SAD govore da se u regionu Arktika nalazi oko 22 odsto svetskih rezervi nafte i prirodnog gasa, od čega je čak 17 procenata u zaleđenim prostranstvima Severnog ledenog okeana, a samo pet odsto na teritoriji država koje se nalaze unutar polarnog kruga. Po paritetima uspostavljenim u međunarodnom pravu mora, Rusiji pripada oko polovine vodenog prostranstva Arktika, dok ostatak dele Kanada, Danska (na osnovu suvereniteta nad Grenlandom), SAD i Norveška.

Nafta koju Rusija plasira svetu velikim delom se crpi iz prostranstava iza polarnog kruga, onih delova teritorije nad kojima je njen suverenitet nesporan. Region Arktika je i značajan izvor ruda boksita i gvožđa. Ovde se kopaju i dijamanti, kao i retki metali poput nikla i paladijuma. Najveća arktička nalazišta dijamanata nalaze se takođe u Rusiji, u regionu Jakutije, dok je većina svetskih rezervi nikla i paladijuma pod kontrolom ruskog koncerna „Nornikelj”.

Na teritoriji Ruske Federacije smeštene oko polarnog kruga živi oko 2,5 miliona ljudi. Tamo su i gradovi Murmansk, Arhangelsk, Noriljsk i Severodvinsk sa populacijom većom od 150.000 stanovnika. Rusi su u poslednjih nekoliko godina formirali specijalnu artkičku brigadu i izgradili najmanje tri strateški važne vojne baze u regionu, gde su između ostalog smešteni i PVO sistemi, avijacija i delovi Severne flote. Stoga, nećemo preterati ako kažemo da Rusija iskustvom, ljudskim resursima, infrastrukturno i vojno najspremnija ulazi u proces kolonizacije Arktika, to jest širenja svog suvereniteta na do pre tridesetak godina nedostupna zaleđena mora i predele. Pre samo 157 godina ruski car Aleksandar Drugi prodao je Sjedinjenim Državama Aljasku. Nedugo kasnije na Aljasci će biti otkriveno zlato i druga prirodna bogatstva poput, recimo, nafte. Početkom devedesetih godina prošlog veka Amerikanci su sa Aljaske izvlačili čak dva miliona barela nafte dnevno.

Pored prirodnih resursa, kroz region Arktika prolazi i najkraći plovni put, pa je zbog toga posebno važan za Rusiju. Daleke 1959. godine SSSR je porinuo prvi ledolomac na nuklearni pogon. Do danas nijedna druga zemlja nije proizvela ništa slično. Za razliku od nekih drugih „svetskih čuda”, čija proizvodnja staje nakon kraha komunističke imperije, sa atomskim ledolomcima situacija je drugačija. Trenutno je aktivno osam plovila. Do kraja 2024. flotu bi trebalo da pojača i ledolomac „Čukotka”, dok se u narednih šest godina očekuju još tri nova atomska broda. Dominantna kontrola nad koridorom Severnomorskog puta , pored strateškog značaja u budućnosti, Rusiji može doneti i značajne finansijske prihode poput naplate usluga kako njenih luka i atomskih ledolomaca, tako i navigacije.

Zanimljivo je da je Severnomorski put čak 9.000 kilometara kraći od alternativne maršrute koja prolazi kroz Suecki kanal duge 23.000 kilometara. Pored toga, kretanje alternativnom maršrutom nosi rizik od zastoja zbog havarija i drugih ispada unutar Sueckog kanala, čega nema na Severnomorskom putu. Ovo je jedan od dva ključna razloga zašto u arktički region polako ulazi i jedna velika sila čija teritorija ne dopire do Severnoledenog okeana. Reč je o NR Kini, koja pored smanjenja troškova transporta svoje robe do Evrope, na Arktiku ima interes i da investira u ruska nalazišta nafte, ruda i minerala. Dakle, realni interesi i trenutne napetosti u međunarodnim odnosima i ovde zbližavaju Rusiju i Kinu.

Politika