Русија у l свјетском рату: Истина скривана читаво стољеће

Изучавајући историју у последњој години гимназије суочио сам се за мене логички тешко сварљивим ставом аутора школског уџбеника, да је армија царске Русије у Првом свјетском рату била неспремна, неопремљена, неспособна и у сваком погледу потпуно инфериорна у односу на своје противнике. Од свог тадашњег професора нијесам добио адекватан одговор на питање, како је могуће да тако слаба и лоше вођена војска пуне три године држи стабилне линије фронта, па да чак и након унутрашњег сломa и распада царизма, не буде потпуно војнички поражена.

Деценију и по касније можда сам на путу сам да пронађем одговор на своју матурантску дилему. Захваљујући позиву господина Михаила Борисовича Смолина, замјеника директора и руководиоца Центра за друштвенa истраживања у оквиру Руског института за стратешке студије (РИСИ), имао сам привилегију да последњег дана октобра присуствујем Међународној научној конферецији “Уочи Великог рата: Русија и свијет“.

Одржана конференција представља увод у наступајући низ научних скупова, планираних у текућој и наредној години, када ће се навршити стогодишњица почетка Првог свјетског рата. Уводну ријеч је имао наш недавни гост и искрени пријатељ српског народа Леонид Петрович Решетњиков, директор РИСИ. Формирање објективног историјског суда о учешћу царске Русије у Првом свјетском рату, лишено досадашње идеолошке пристрасности совјетских историчара, означено је као коначни циљ овог и будућих научних скупова посвећених Првом свјетком рату у огранизацији РИСИ.

Према тренутно важећим стандардима у руској науци, два најважнија момента свеукупне историје Русије су рат против Наполеонове Француске – назван Отаџбинским ратом из 1812. године и сукоб са нацистичком Њемачком – познат као Велики отаџбински рат. Научни скупови под окриљем РИСИ, како је у уводној ријечи истакао господин Решетњиков, покушаће да дају одговор да ли је историографија руско учешће у Првом свјетском рату неоправдано изоставила из низа великих отаџбинских ратова.

Личним присуством и кратким обраћањем подршку скупу исказали су Игор Шегољев – помоћник предсједника Путина и Михаил Дегтиарјев – замјеник предсједника Комитета науке и научних технологија Државне думе. Оба високa званичника истакли су да ће се лично заложити да сви архиви и документи потребни за објективно просуђивање улоге царске Русије у Првом свјетском рату буду доступни стручној јавности, подвлачећи своју подршку “ослобађању историје од налета бољшевичке пропаганде“ и неоходности одавања дужне почасти подвигу руског војника у Првом свјетском рату.

Стручну расправу отворио је Петр Муљтатули, научни сарадник РИСИ, темом “Император Николај II и борба Русије за мир од 1899 до 1914“. У његовом реферату потенцирана је размјена телеграма између Вилхема Кајзера и цара Николаја, у периоду између Сарајевског атентата и формалног почетка I свјетског рата. Презентирана преписка непобитно доказује апсолутну преданост цара Николаја очувању свјетског мира и са друге стране потпуно одстуство интереса њемачког монарха да се конфликт избјегне. Овај млади доктор историјских наука иначе је праунук Ивана Харитонова, личног кувара царске породице Романов – убијеног заједно са својим господарима у дому Ипатијевих 1918. године. Своје излагање Петр Муљтатули  окончао је цитирањем Св. Владике Николаја Жичког (Велимировића): “Велики је дуг наш пред Русијом. Може бити човек дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења.“

Гост из Београда на научној конференцији био је директор Балканолошког института САНУ Душан Батаковић. На почетку свог излагања академик Батаковић поменуо је актуелни покушај ревизије опште прихваћене историјске истине о узроцима Првог свјетског рата, које у првом реду долазе из Велике Британије, потенцирајући да се то не покушава постићи откривањем нових, већ манипулацијом и накнадним тумачењем одавно познатих историјских извора. Тако пред стогодишњицу почетка Првог свјетског рата, аустралијски историчар Кристофер Кларк и канадска професорка Маргарет Мек Милан својим свјеже објављеним књигама националистичке тежње српског народа и велико-руски империјализам, слијепо слијеђене од стране Француске покушавају означити као основне узроке почетка трагичног свјетског сукоба. Управо током последњих дана тврдње канадске професорке да је Гаврило Принцип био фанатик и терориста, те да “Србија из времена Првог светског рата била jе нешто налик на данашњи Иран, где делови власти спонзоришу терористичке активности“, добиле су широк простор у свјетској штампи.

Одлучно побијајући њихове тезе академик Батаковић подвлачи да је Франц фон Хенцердорф, начелник генералштаба аустро-угарске армије од 1908. до 1914. године чак четири пута од владе тражио одобрење за напад на Србију, залажући се да се “ Србија прочешља гвозденом четком“. Материјална и војна исцрпљеност у Балканским ратовима и потреба да се територије ослобођене и присаједињене у тим сукобима потпуно интегришу у државни систем, те чињеница да су у српској војсци постојали само дефанзивни ратни планови наведени су као додатни аргументи тезе да је рат са Аустро-угарском био далеко од интереса Србије у 1914. години. Поменуте су и конкретне писмене молбе Николе Пашића Леону Билинском – аустро-угарском министру задуженом за Босну и Херцеговину, да се посјета надвојводе Франца Фердинанда Сарајеву тог спорног Видовдана 1914, одложи. Своје излагање академик Батаковић закључио је ставом, да је уједињење са у реалну унију са Црном Гором био једини објективан спољно политички циљ Србије у том периоду.

Излагање професора Батаковића о негативном и пристрасном односу актуелне британске историјске мисли према Србима, на линији је са недавно објављеним истраживањем академика Драгољуба Живојиновића и његовим ставом да “Енглези су све друго били, само не пријатељи Србије“. Према професору Живојиновићу уочи и током балканских и Првог свјетског рата Србија се суочила са низом уцјена британских савезника, које су по свом карактеру неријетко биле једнако понижавајуће као и аустро-угарски ултиматум из 1914. године. О односу наводних савезника према Србији, фатално угроженој здруженим нападом Њемачке, Аустроугарске и Бугарске академик Живојиновић каже: ‘’Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника’’.  

Једнако негативно као у вријеме распада СФРЈ, британска штампа је и почетком прошлог вијека Србе представљала у најгорем свијетлу. Молбе да наводно савезничка војска Британске империје обезбиједи вардарску жељезницу и коридор Ниш – Солун глатко су одбијене, што је касније индиректно узроковало албанску голготу. Стравично страдање народа и војске у повлачењу преко снијегом завијаних албанских планина као да није нахранило британску сујету, па је извршен притисак на краља Констанитна да спријечи улазак српске војске и  избјеглица на територију Грчке и тако осујети са Французима договорено пребацивање на острво Крф. Ипак наш народ и војска спашени су, како подвлачи академик Живојиновић: “Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима (уколико се српска војска и народ не прихвате и спасу) сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена.“

На овој међународној конференцији учешће су узели професори и научни сарадници универзитета из Москве, Саратова, Иркутска и Уфе, те професори из Финске, Пољске, Бјелорусије и Италије. Изнијети су прецизни фактографски податци о потенцијалима зараћених страна у људству и наоружању, снадбијевању и логистици царске армије, усвојеним стандардима приликом регрутовања војника, војној здравственој заштити, командном саставу руске војске и односу мањинских народа – поданика империје према Русији. Оно што је том приликом речено демантује комунистичку пропаганду да је царска војска у погледу опремљености и обучености војника, оспособљености командног кадра и сваком другом војном питању била инфериорна у односу на Њемачку и Аустро-угарску. Предочени су такође факти који у великој мјери демантују на западу одомаћене представе о силном незадовољству мањинских народа Руском империјом.

Веома интересантно је било излагање доцента Ерки Јохана Бекмана из Хелсинкија, о положају Финског књажевства унутар Царске Русије. Почетком XIX вијека територија Финске је из састава Шведске прешла у под окриље Руске империје. Одмах по успостављању руске власти дозвољена је употреба финског језика, за кога професор Бекман каже да је под шведском хегемонијом почео да се заборавља у народу. Финска је током власти царске Русије уживала висок степен унутрашње аутомномије, имала је своју валуту – финску марку, жандаремерију и царину, новине штампане на финском језику и у већини периода изузеће њених грађана од обавезне војне службе.

Упоредимо сада историјске факте презентиране од стране професора Бекмана и неумољиву статистику поменуту у излагању академика Душана Батаковића о положају словенских народа у оквиру Аустроугарске монархије. У Босни и Херцеговини положај српских сељака под Аустро-угарском остао је практично непромијењен у односу на петовјековно турско ропство и уочи Првог свјетског рата још увијек су били под влашћу муслиманских бегова. Само 11% словенских становника у областима под влашћу Пеште уживало је право гласа на изборима, а незнатно већи проценат у дијелу монархије под управом Беча. Са друге стране у “заосталој и терористичкој“ Србији то право имало је преко 90% популације.

Поставља се зато с правом питање да ли су догме о Руској империји као заосталој, репресивној и ауторитативној монархији која је угњетавала бројне неруске и неправославне народе, односно о Аустро-угарској као просперитетном, слободном и напредном друштву, једнако основане као и бољшевичке догме апсолутној инфериорности царске армије током Првог свјетског рата?

Научну конференцију “Уочи Великог рата: Русија и свијет“, закључило је излагање њеног домаћина директора РИСИ. Кључни ставови генерала Решетњикова су да Русија није изазвала Први свјетски рат и да руски народ није био агресор, да Руси нијесу ратовали за империјалне циљеве Енглеске и Француске, те да је одлука цара Николаја II о заштити Србије био: “Вискоки морални подвиг дати душу за братски народ“, додавши да без свеобухватне анализе религије и духовности последњег руског цара овај чин никако не може бити правилно схваћен и праведно вреднован.

Озбиљним научним расправама данашња Русија чини напор на расветљавању једног недовољно објективно објашњеног периода њене историје. У исто вријеме актуелне државне власти у Србији и Црној Гори све потенцијале друштва подредили су интеграцији у ЕУ и НАТО. На академији “Србијо памти“, посвећеној десетогодишњици НАТО агресије на Србију и Црну Гору, академик Матија Бећковић рекао је да смо из Брисела добили: “Чист лист хартије да на њему поново напишемо своју историју“ и “да у Европу нећемо ући ако се будемо ичега сећали.“ Хоће ли зато послије свих услова јединствено наметнутих Србији, из Брисела се испоставити и захтјев о непоходности колективног заборава наше националне историје?

Јер све док Срби памте своје историјске заштитнике и искрене савезнике, сјећајући се истовремено оних који су их окупирали и убијали у два свјетска рата, не заборављајући ни наводне савезнике, у чијим разорним ускршњим бомбардовањима Ниша и Београда 1944. учињена су зла већа него и од самих окупатора, нарочито памтећи 1999. годину и 15 тона тада баченог осиромашеног уранијума, интеграција у НАТО и ЕУ неће проћи!РИС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: