Руска емиграција и препороди српских манастира

Пише: Архимандрит Дамјан (Цветковић)

Чланак архимандрита Дамјана (Цветковића) испитује утицај руске емиграције, посебно руског монаштва (мушког и женског), на монаштво у Србији. Захваљујући руским свештеницима, теолозима, монаштву и обичним вјерницима који су послије револуције стигли у Србију, у Српској Цркви је почео духовни препород, за који је терен припремио вјерски покрет који је предводио Свети Никола (Велимировић). Међу многим личностима које су допринијеле оживљавању монашке традиције, која је у Србији практично била прекинута за вријеме турске владавине, били су схиархимандрит Амвросије (Курганов) и игуманија Екатерина (Ефимовска), који су се подвизавали у манастирима Милково, Кувеждин и Хопово.

Ситуација у Србији послије Првог свјетског рата

Први свјетски рат је имао катастрофалне последице по Србију. Током рата (1914–1918) Србија је изгубила скоро трећину свог укупног становништва, око 60% мушког становништва. Било је то вријеме када није било ријечи о било каквом развоју: цио народ је само требало да преживи. Најтеже је у то вријеме било бити монах.

О овом периоду општег опстанка речито свједоче подаци о стању у манастиру Студеници. У манастиру Студеници, „мајци српских манастира“, првих година послије ослобођења није било ни намјештаја ни огрјева. Разлог за невољу није био само недавно окончани рат, који је довео до смањења броја монаха, већ и недостатак механизама у Српској православној цркви да подржи економску одрживост монашке заједнице у условима сурових аграрних реформи које су угрозиле велики број древних манастира. Историјске околности које су изазвале психичку нестабилност ситуације животних избора допринијеле су да се број монаха и монахиња смањи, а манастири у Србији остану полупразни. Према подацима из 1914. године у Краљевини Србији било је 54 манастира у којима су живјела 93 монаха; женско монаштво је готово потпуно нестало.

Међутим, захваљујући богословској и мисионарској дјелатности Светог Николаја Српског (Велимировића), тло душе српског народа припремљено је за усвајање сјемена руског монаштва, што је на крају донијело богате плодове.

Долазак руских емиграната у Србију

„Наша савест нас тера да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују. Наш дуг према Русији је велики. Можда човек дугује човеку, можда народ дугује народу. Али дуг који је Русија задужила српски народ 1914. толико је огроман да га не могу отплатити ни векови ни генерације. То је дужност љубави, која са повезом на очима одлази у смрт, спасавајући ближњега. Нема веће љубави него ако неко живот свој положи за своје пријатеље – ово су речи Христове. Руски цар и руски народ, улазећи неспремни у рат за одбрану Србије (бранећи Србију), нису могли а да не знају да иду у смрт. Али љубав Руса према својој браћи није се повукла пред опасношћу и није се плашила смрти. Благо вама који плачете ових дана са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се ускоро радовати с њом.”

Овим речима је у својој беседи Свети Владика српски Николај (Велимировић) најбоље изразио осјећања српског народа према Русији и према жртви светог цара Николаја Другог.

Ово осјећање захвалности, које није било само у срцу, већ је било активно, испољавало се посебно када је било потребно пружити азил руским избјеглицама. Стога је послије Првог свјетског рата на канонској територији СПЦ руска црквена емиграција (вјерници и свештенство) створила једно од средишта руског црквеног живота. Руска емиграција (свештенство, богослови и вјерници) донијела је православним Србима своју посебну побожност, вјековима освећену и потврђену. Ова посебна „руска душа“ уткана је у живот уједињене и обновљене Српске цркве у 20. вијеку, а пријатељске српско-руске црквене везе, започете у 13. вијеку, постале су још јаче.

Допринос руске емиграције животу и култури Србије

Као резултат Октобарске револуције, побједе бољшевика и грађанског рата који је услиједио, токови руских емиграната, монархистичких избјеглица, слили су се из Русије првенствено у сродне словенске земље. Прве избјеглице у Србији појавиле су се крајем 1919. године. Процјењује се да је у земљама Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина ЦКСЦ) свој нови дом нашло укупно 50.000 избјеглица. Године 1920. формирана је посебна државна комисија која се бавила проблемима избјеглица, њиховом социјалном заштитом, обезбјеђивањем статуса исељеника, смјештаја итд.

У фебруару 1921. године у Србију је стигао митрополит Антоније (Храповицки). Одмах по његовом доласку, Архијерејски сабор Српске православне цркве одлучио је да узме под своју заштиту Вишу црквену управу Руске православне цркве, а новембра 1921. године формирана је Руска православна загранична црква. Руска православна загранична црква уживала је моралну, финансијску и дипломатску подршку Српске православне цркве између два свјетска рата.

Као резултат емиграције руских избјеглица, Србија је добила озбиљну научну и културну подршку, будући да је најобразованији дио руског друштва завршио у емиграцији. У Србији је тада 50% становништва старијег од 12 година било неписмено, док је број неписмених међу руским избјеглицама био само 3%. Руски емигранти чинили су четвртину професора на Београдском универзитету, а на неким факултетима, као што су пољопривредни и медицински, 50% наставног особља.

У саставу Медицинског факултета основали су Клинику за интерне болести. Дванаест руских научника постали су академици Српске академије наука. Међу њима бих издвојио Георгија Острогорског, професора Филолошког факултета, једног од највећих византолога 20. вијека и добитника многих домаћих и страних научних награда.

Руски умјетници (међу њима балерина Нина Кирсанова и декоратер Владимир Жедрински) рестаурирали су балет и оперу у београдском Народном позоришту.

Руске архитекте подигле су велики број јавних зграда које су преживјеле до данас. Међу њима је и зграда Главне поште у Београду у ул. Таковској, зграда Владе Србије, Министарства спољних послова, стари Генералштаб, пројекат Белог двора, зграда Патријаршије СПЦ, црква Александра Невског, Руски дом и црква Свете Тројице, изграђен углавном на донацијама српских званичника. Српски и југословенски политичар и дипломата Никола Пашић дао је 40.000 динара (огромна сума овдашњег новца) за изградњу цркве. Године 1929. у цркву Свете Тројице на Ташмајдану пренијети су остаци генерала Врангела, који је тражио да буде сахрањен „на комаду руске земље“.

На пољу црквеног живота и мисије, односно рада православног свештенства и монаштва у српским земљама, „фактор руске емиграције“ је имао значајну улогу. Многи руски емигранти, укључујући и православно свештенство, често су надмашивали своје колеге по образовању.

Српска помоћ православној браћи

Први талас руских избјегличких монаха који је кренуо ка Србији и Српској православној цркви познат је из писма (април 1923) представника светогорских дворова у Цариграду, који су од својих људи из Одесе и Петрограда сазнали да је 185 монаха Пантелејмоновског, Иљинског и Андрејевског манастира протјерано из земље „живих црквењака“ (или „духовних чекиста“) и замолили патријарха српског Димитрија да их прими.

Јерархија СПЦ се надала да ће руски монаси, као оличење архетипа источнохришћанског подвижништва, моћи да обнове српски монашки живот, подижући квалитет духовног живота.

Међутим, међу српским монаштвом појавила се завист према руској браћи. Поједини српски свештеници почели су да се изјашњавају против учешћа руских свештеника избјеглица који познају литургију и црквенословенски у богослужењу, предлажући да се Руси шаљу да служе искључиво у урбаним срединама, уз образложење да не познају специфичности патријархалног сеоског живота.

Али међу српским свештеницима било је и оних који су се, напротив, залагали за своје саборце избјеглице из Русије, примјећујући квалитет њиховог пастирског рада, такт и успјешно вербално вођење пастве. У љетопису сеоске цркве Тимочке епархије сачуван је запис пароха:

Брат Рус је дошао у парохију у којој сам служио. Саградио је трошну цркву. Посјета цркви и св. литургији мушкараца и жена и њихово причешћивање је постало све чешће… свештеника воле парохијани.

Схиархимандрит Амвросије, у свијету Владимир Зиновијевич Курганов, рођен је 1/14 јануара 1894. године у селу Говорово Саранског округа Пензанске губерније, у свештеничкој породици Зиновија Курганова. Сачувано је име његовог дједе-свештеника – Симеон Курганов; Име мајке је било Љубав. Мајка је рано умрла, а дјецу је одгајала дадиља. Познато је да је Владимир имао брата који је извршио самоубиство. Владимир је студирао у Теолошкој школи Краснослободски, а затим до 1912. године – у Пензанској богословији, коју није завршио, уписао се на Историјско-филолошки факултет Варшавског универзитета.

Студирајући на универзитету, упознао је свог првог исповедника, протојереја Константина Короњина, који га је, иако није кратко руководио Владимировим духовним животом, научио Исусовој молитви. После извјесног времена, отац Константин је повјерио своје духовно чедо епископу Венијамину, који је тада био у Тверу. Комуникација са новим исповједником није дуго трајала: када је почео Први свјетски рат, Владимир је отишао да ради у санитарном одреду („летучка”), гдје је, према ријечима очевидаца, несебично радио, бринући о болеснима и рањенима. Када је Варшавски универзитет евакуисан у Ростов на Дону 1914-1917, највиша команда је опозвала студенте, укључујући Владимира, да заврше студије. Владимир Курганов је ових година изучавао не само науке, већ и духовни рад под духовним руководством пароха оца Јована, дубоко религиозне и саосјећајне личности.

Владимир Курганов је дипломирао на универзитету уочи Фебруарске револуције. У Ростову је, као монархиста и патриота, активно учествовао у демонстрацијама за побједнички завршетак рата. Отприлике у исто вријеме отишао је кући и од обичних монаха учио како да се односи према ближњему, како да живи као хришћанин у тешким околностима раног 20. вијека. Налазећи се на југу земље, Владимир је кратко вријеме живио у манастиру Светог Григоријевског Бизјукова Херсонске епархије. Али, не нашавши тамо оно што је тражио, отишао је у Москву да се војно образује.

Након што је завршио московску Александровску војну школу, постао је водник. У октобру 1917. учествовао је у одбрани Кремља. У Кремљу се састао са архимандритом Вењамином, који га је упознао са својим исповједником Теофаном Полтавским. После пораза бијелих снага, Владимир Курганов је успио да напусти Москву и оде у Оптину Пустин. Пошто је био у војној униформи и без докумената, једва да је пуштен у манастир, дозвољено је да остане само једну ноћ. Сљедећег јутра је примљен за искушеника и убрзо одређен на послушање Оптинском скиту. Био је послушан захтјевном монаху оцу Јову. Говорило се да ће се замонашити ко год може да ради за њега. Духовним развојем искушеника Владимира руководили су старац Нектарије и старешина скита отац Теодосије. Послије револуције остао је искушеник у Оптинској испосници, а игуман Оптински Теодосије постао је његов духовни отац.

Током грађанског рата борио се на страни Бијеле армије и био тешко рањен. Потом је емигрирао у Цариград, након чега је завршио у Србији у манастиру Миљково. Оставио је неизбрисив траг у црквеном и друштвеном животу овог манастира.

Манастир Миљково је своје данашње име добио у другој половини 18. вијека, раније се звао Буковица. Ко је основао манастир Буковицу није поуздано познато; неки сматрају да је деспот Стефан Лазаревић (међутим, ово није ништа друго до претпоставка). Први писани документ који помиње манастир Буковицу је „хрисовуља“ (писмо) кнеза Лазара из 1374. године. Из документа се зна да је кнез манастиру Раваници дао салаше. Између осталих помиње се и „буковички брад на Гложанима на Морави“. Познато је да је око 1420. године у манастиру Буковици радила монашка школа писара. Пошто за 16. и 17. вијек (вријеме турске владавине) нема података о манастиру, може се претпоставити да је манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир је обновљен залагањем Миљка Томића, трговца из села. Гложане, у чију част је манастир добио име – Миљково. У дубокој старости Миљко је живио у манастиру, гдје је и сахрањен. Очигледно, током поновљене турске окупације, манастир је порушен и спаљен; обнова манастира почела је око 1820. године.

У 20. вијеку Миљково манастир је постао мјесто руско-српске монашке симбиозе. У 1914-1915, братство манастира се састојало од само два човјека – јеромонаха и јерођакона. Оживљавање монашке заједнице Миљковског манастира везује се за име архимандрита Амвросија Курганова († 1933), који се овдје подвизавао од 1926. године.

Старац Амвросије је око себе окупио велико братство, које се састојало и од руских избјеглица и од Срба. Највише се радовао, по ријечима његовог биографа, порасту међусобне љубави у монашком братству. То се посебно види из описа живота у манастиру и монашког типика. У манастиру се свакодневно служила Божанствена Литургија и стриктно се поштовао дневни литургијски циклус. Братија је пјевала на два клироса, наизмјенично византијске и српске напјеве. Понекад је и сам старац Амвросије водио хор или служио као црквени канонарх. Често је вршио богослужења и држао беседе (најчешће о неосуђивању и љубави). Био је веома узбуђен због активног литургијског живота браће. Често их је подстицао да се причешћују Светим Даровима. У оним случајевима када је неко своје одбијање честог причешћивања објашњавао недостојношћу, он је поучавао да приступи Чаши говорећи: „О, Господе, како сам недостојан“. Ван богослужења, монаси иконописци који су дошли из Валаамског манастира учили су српске монахе иконопису, док је старац Амвросије преводио дела светих отаца. У трпезарији су се увек читала житија светих и Филокалије. Старац је одржавао братске односе са митрополитом Антонијем (Храповицким), епископом полтавским Теофаном и јеромонахом Јованом (Максимовичем), будућим светим Јованом Шангајским.

Одгајан на исихастичком предању Свете Горе (које је дошло преко Св. Пајсија Величковског и његових ученика крајем 18. века и обновљено у Оптинском манастиру), старац Амвросије је био ватрени молитвеник. Један од оних који су лично познавали старца Амвросија је написао:

„Није писао књиге, није држао говоре, ретко је проповедао, али нас је својом љубављу, која је зрачила из целог његовог бића, пленио више од свих говора и књига које смо слушали и читали.

О томе је сведочио и старац Тадеј Витовнички, који је истакао да је старац Амвросије имао дар непрестане молитве Исусове. Као искушеник у манастиру Миљково, имао је прилику да лично упозна старца Амвросија и остави такву успомену на њега:

„Видео сам код старца архимандрита Амвросија да је он тачно схватио да Господ жели да се претворимо у љубав. У њега се зацарила љубав.“

Благотворни утицај старца Амвросија, проводника оптинског предања, на старца Тадеја види се како из његових непосредних свједочења, тако и из духовних упутстава старца које је он забиљежио.

О животу у манастиру је у својим мемоарима писао и монах, будући теолог Кипријан (Керн), који је живио у манастиру Миљково од Васкрса 1926. до Страсне недеље 1927. године: „Са становишта чистог подвижништва све је било добро и спасоносно. ” Посебно је драгоцено сведочанство Кипријана (Керна), који је био опрезан према монашком животу: мучио га је „ужас монашког живота“, „необразовани физички рад“, „средина пуна неписмених људи“, чија је сфера интересовања. била је „дневна трпеза, вести о манастиру и о томе ко сутра служи“.

Да је долазак руских монахиња из Лесне био подстицај за оживљавање женског монаштва у Србији, свједочи и статистика коју је објавио Радослав Грујић: послије 1921. године у Српској православној цркви било је 3.179 свештеника, 346 монаха и 83 монахиње. Према попису шематизма из 1925.

„Пре уједињења народа и наше Цркве, женски манастири су у нашој земљи скоро потпуно нестали, у нашој земљи је било само 75 православних монахиња“.

Према историјским истраживањима, у нову јужнословенску државу је дошло од 75 до 80 монахиња заједно са игуманијом из Лесне (Холмска област) преко Бесарабије. Сестре које су стигле у Кувеждин преусмјерене су у сусједни манастир – Хопово, који је имао већи материјално-технички потенцијал за пријем и смјештај новопридошлих монахиња, будући да је ту био дом за напуштену дјецу.

Из извјештаја Светог синода министру вјера сазнајемо да је број лесних монахиња био неочекивано велики за Србију:

„Као што већ знате, недавно се у нашу земљу доселило 60–70 руских монахиња из лесног манастира.“

Савременици су забиљежили значај руског примјера за препород српског женског монаштва. Манастир Кувеждин, који се налази недалеко од манастира Хопова, претворио се у прави руско-српски женски монашки савез.

Неке податке о економији и броју монахиња добијамо из прве монографије о манастиру (24 монахиње и 575 јутара земље и шуме). Руски митрополит Евлогије (Георгијевски) је написао:

Долазак манастира Лесна био је од великог значаја за Србију. Чињеница је да је женско монаштво у Србији одавно замрло. Последњих векова у Србији није постојао ни један женски манастир, а Срби су то почели да сматрају сасвим нормалном појавом.

Дакле, српско женско монаштво има руски коријен:

„Христ, који је овдје довео руске монахиње, желио је да запале свијећу својих српских сестара и запале огањ љубави према Христу.“

Манастир, подигнут заједничким залагањем руских и српских монахиња, постао је прави духовни центар, а човјекољубље и доброчинство монахиња постали су обиљежје манастира још када је био сиротиште.

Архијерејски синод је апеловао на патријарха Димитрија са молбом да му се дозволи оснивање у манастиру Кувеждин „метохије која би се старала о сиротишту“.

1929. године монахиње манастира Кувежда почеле су да се старају о Дому за немоћне у Сремској Митровици. Ово послушање обавило је пет монахиња. Исте године преузимају бригу о Дому за незбринуту дјецу, Дјечијем вртићу и Мензи за сиромашне сарајевске црквене општине. Тако је Кувеждин постао нова појава у Српској православној цркви у духовном, моралном, социјалном и свим другим смислу.

Примјер монахиња манастира Кувеждин привукао је пажњу јавних личности и интелектуалаца, који су говорили о потреби да се више пажње посвети манастиру Кувеждин и руском манастиру Хопово, који су постали примјер добре друштвене праксе и узор за друге манастирские конаке.

Међу популаризаторима препорода духовног живота и женског монаштва у Србији издвајам прву школовану Српкињу, библиотекарку Марију (Илић-Агапову). Она је на београдском радију говорила о циљевима женског монаштва и тренутној ситуацији са женским монаштвом у Србији. Њен говор је постао фактор популаризације женског монаштва, а по угледу на манастире Кувеждин и Хопово почеле су да се формирају женске заједнице и у другим манастирима у Србији. Тако је у околини Ниша, одлуком Светог синода, манастир Светог Јована постао метох. На иницијативу Народног савеза жена ту је створен артел слијепих дјевојака, које су кројачку обуку завршиле у дому за слијепе у Земуну.

На југу Србије постојао је још један манастир, гдје су живјеле и руске лесне монахиње. Ово је манастир Светог Кирика код Цариброда. Средином 1932. године у Дивљанском манастиру је било 40 монахиња и искушеница које су вршиле разна послушања, међу којима су и часови иконописа. Са повећањем броја сестара, економски и стамбени фонд манастира је проширен.

Оживљавање женског монаштва у Српској православној цркви дало је подстицај развоју хришћанске културе, његовање женске побожности. И иако су раније постојала разна женска филантропска и вјерска друштва, акценат у њиховом дјеловању сада је померен ка хришћанству. Побожне жене су излагале своје различите идеје на страницама црквене штампе.

У марту 1920. основан је Женски хришћански покрет. Његова сврха је била јачање вјере и морала народа. Чланице друштва су у личном подвигу видјеле начине да остваре своје циљеве, организујући васпитни рад: предавања, издаваштво, као и успостављање „ближег контакта са свијетом жена и дјеце“. Женски хришћански покрет, вршећи јавну дјелатност на основу хришћанске етике, радио је под покровитељством Краљице Марије и под надзором Светог Синода и Патријарха српског.

У складу са општим трендом у развоју женске побожности уопште, а посебно монаштва, у загребачкој митрополији основан је метох у име Свете Параскеве Пјатнице. На идеју о оснивању оваквог манастира дошао је митрополит Доситеј (Васић) далеке 1933. године, када је стигао у Загреб. Три године касније, 16/29. марта 1936. године, Митрополит је учествовао у освећењу манастира. Монахиње су вршиле велики друштвени рад, вршиле послушања, помагале самохраним мајкама, сиромашној дјеци и уопште потребитима, а митрополит Доситеј их је активно подржавао у томе. Добротворни рад је био приоритет монашке дјелатности. Почетком 1938. године у манастиру се подвизавало 12 монахиња, а мати Таисија је била игуманија. Сестре су се бавиле и шивањем, многе су изучавале основе медицинског рада да би постале медицинске сестре и обављале социјални рад, што је била основна дјелатност сестара Римокатоличке цркве.

Из необјављених података „Шематизма Српске православне цркве“ за 1940. годину можете добити неке податке о манастиру и његовим житељима. Конкретно, познато је да је игуманија Таисија (Прокопјук) била једна од руских избјеглица. Три монаха из загребачког сестринства манастира Свете Параскеве Пјатнице радила су у Дому за незбринуту дјецу краља Александра И Ујединитеља у Загребу. Име митрополита загребачког Досифеја (Васића) забиљежено је у црквеној историји као име оснивача манастира Свете Параскеве: „радио је на припремању православних монахиња за рад у болницама“.

Тако је после Првог свјетског рата у Српској православној цркви, упркос колосалним људским и економским губицима, почео духовни препород, а испоставило се да су руске избјеглице послате Промислом Божијим да испуне важну мисију – да помогну сестринску Цркву и братски народ, који их је примио у годинама прогона и невоља.

Како је рекао свети Григорије Ниски, има на хиљаде путева смрти, али је много више путева љубави. Овим путевима љубави ишли су они Срби и Руси који су се међусобно помагали.

Извор: Православие.ру

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: