Руска копча

Пише: Милева Лела Алексић

Сребрна светлост се као бисерје расипаше северном руском престоницом.Раскошна здања, храмови, Невски проспект беху обавијени полутамом,као каквим прозрачним велом од танког тила. Амбијент као створен за романтичаре и занесењаке,који у полусветлости шапутаху скривене тајне, распусне жеље, стихове Јесењина, Пушкина… Петроградске беле ноћи у којима душа раскопчава скривене жеље и закопчава обећања.Сва раскош градитељског умећа, монументалних храмова, лепота која се упија духовним видом и записује у памтивек, царски дворци, музеји, галерије-све што иште душа жедна лепоте, сазнања која богате и очаравају- зацарило се у Петрограду.
…Заоденут белом петроградском ноћи, с рукама у џеповима спортске јакне, шетао је лежерно, без журбе Александар, млади архитекта. Висок, усправан као бор са планине која га је одњихала у својим недрима, проносио је царским градом достојанство свог горштачког народа из ког је поникао.

Млади Србин донесе у Петров град знање, марљивост, достојанство и топлину братске српске душе. Прошао је контролу свог знања и умећа,,кроз сито и решето“-како говораху горштаци из његовог завичаја, пре него га примише у еминемтни архитектонски биро у Петрограду. Марљив, у свему одмерен, достојанствен, а опет беше тајновит,загонетан. У послу посвећен, са знањем које му даваше право на господску дозу ауторитета и самопоштовања, привлачио је пажњу својих колега.У слободном времену користио је сваки тренутак да упије што више сазнања из историје северне руске престонице.Шетао је Невским проспектом, као какав поетски занесењак. Кроз мисли му протицаху призори из дела руских класика, сцене из филма,,Доктор Живаго“,витешки двобоји, раскошни балови у царским салонима… Све што беше прочитао у бројним књигама великана руске књижевности, ројило се у његовој души;осећао се као један од јунака из Толстојевих романа. Који би од тих ликова он могао бити? Вронски?Не, он није официр. Безухов? Не, он није велепоседник. Није ни Андреј Болконски, јер није кнежевског порекла. Он је син српских горштака, што својим рукама разгрћу земљу, побожно је дарујући знојем и зрневљем жита, што се Богу моле и славе Крсну славу. Он је потомак непокорника, устаника, солунских ратника, кириџија, рабаџија, занатлија. Згуснула се у његовим генима његова Отаџбиница. Обухватио је целу својом душом, па је проноси раскошном руском земљом, некако поносан, светао и стамен.Изникао из христољубивог гена, тражио је храм у коме ће узнети молитвеност и благодарност Богу.У души су одзвањали акорди звона са звоника његове завичајне црквице. На поласку мајка га дарива дрвеним крстићем и иконицом Светог Пантелејмона.
-Нека те Часни крст чува и Свети Пантелејмон брани од сваког зла, сине мој. Је ли далеко та Русија? Кажу да је тол’ко велика и лепа та далека земља да ти очињи вид засени и душу разгали. Но, веле да се истом Богу молимо.Пођи сине, неђељом на службу у неку њихову црквицу. И мајку своју у молитвама помени.И гледај да не будеш мали међу великима. Буди што височији душом и кућним васпитањем. Узалуд су високе школе, мој соколе, ако ниси образом школован. И гледај да се вратиш до Крсне славе, ако икако мореш.

Сећање на мајку га на тренутак растужи, а онда се благи осмех разли његовим лицем. Испред њега се назираше један од најлепших петроградских храмова. Убрза кораке да се што пре сретне са једним од знамења Петрограда.,,Спас на крови“- загордио се пред његовим усхићеним погледом. Крочивши у раскошно здање, на тренутак застаде, покушавајући да погледом обухвати сву раскош, лепоту и светлост духовне величанствености. Лаганим кораком пође према целивајућој икони. Испред његових корака ходала је стасита, усправна Рускиња у дугој белој хаљини украшеној богато набраним карнерима. Њена коса се само назирала испод раскошне чипкане мараме која лежерно беше свезана на потиљку. Александар не беше сигуран да ли је сновиђење или један од анђела који се откачио са златне куполе храма, па лебди између свода и раскошне храмовне одаје.Како ли изгледа рај, када је овако у Божјем дому на земљи-размишљаше док се приближаваше икони. Његова побожност беше уписана у генетски запис,утемељена на чврстом предачком корењу.Понекад му је стари прота давао послушање да звони пред богослужење. Својим танким ручицама снажно је повлачио дебело уже на дрвеном звонику. Одјек црквених звона се преливао преко ливада, потока, провлачио се кроз крошње бреза, па би се узносио до последње куће у селу, позивајући на молитву.

Његова црквица… Била је тако сирота и малена. Могла би се цела угнездити у кутку овог раскошног здања..Па, ипак, и у његовом храму га је дочекивао исти Бог; Док се успомене осмехиваху на његовом лицу, нека ватра му запламса у души. Да ли тако изгледа посета благодати Божије-размишљаше помало збуњен. Испред њега стасита прилика се дуго поклањаше пред иконом Мајке Божије. Лагано се окрену са прекрштеним рукама на грудима. Два плава ока се утопише у тамне Александрове зенице,само на трен. Потом се светлоносни поглед спусти у благом наклону и удаљи се нечујно, као што беше и слетео у његове зенице. Александрова стасита фигура беше уочљива, његова отменост је зрачила са лица, из погледа, покрета.Његова укупна појава беше веома складна.

Породично васпитање, образовање које је стекао марљивим радом и родољубље које је наследио од предака давали су његовој личности одраз духовне и естетске отмености.Није се трудио да остави посебан утисак. Био је најлепши у спонтаном исказивању своје сопствености. Пред ауторитетима је био пристојан, али не и снисходљив. Према колегама предусретљив и ненаметљив; у сусрету са девојкама помало збуњен као дечак у оним чедним годинама из којих се стасава из дечака у младића. Некако чудно узнемирен, застаде испред иконостаса са којег су му се осмехивала лица светитеља. Златни одсјај са икона, преливао се преко његовог очараног лица. Није се освртао око себе. Немир који се из срца преливао у крвоток, кротио је мудро, достојанствено.
Излазећи из храма, још једном обухвати погледом раскошни иконостас. Поглед му остаде прикован на лицу Мајке Божије. Осећао је својом чедном душом, да му шаље судбоносну поруку.Пре него што изађе на тешка масивна врата, спази анђеоско лице са плавим очима. У тренутку њено стопало стаде на дугачку хаљину,саплићући јој кораке. Александрове руке је хитро придржаше да не падне. Помало стидљива, више збуњена, захвали се незнанцу.
-О, спасибо Вам баљшоје. Ви, откуда Ви пријехали к нам?
-Ја сам Александар. Дошао сам из Србије.Заправо, тренутно сам ангажован пословно у Вашем граду.
-Из Србије? Ја се зовем Наташа. И ја сам недавно дошла из Србије. Не, немојте се збуњивати. Ја сам Рускиња, али сам студирала славистику на Београдском иниверзитету. Као што видите, можемо причати на српском језику.
Александар пожеле да чује по нешто о историјату храма.
-Реците ми, молим Вас, зашто се овај храм зове,,Спас на крви“?Какво раскошно здање са тако тешким именом.
– Овај храм је подигнут на месту где је убијен цар Александар први Романов.Анархиста је пуцао у христољубивог цара. Какав апсурд. Био је то владар који је први укинуо кметство у Русији. Ослободио човека сужња, дао му слободу. Но, так будет…Кад ђаво запоседне душу и претвори је у разбојничку пећину.Видели сте сву ту раскош. На иконостасу и олтарској апсиди, на иконама све бљешти златним сјајем. Пет стотина колограма злата краси овај храм.Ја знају што и у вас било так- проговори више за себе Наташа.
-Код нас? Да и код нас су убијани краљеви да би се превратом задобио престо. Нажалост.

Мислили сте на тај део наше историје-запита Александар.

– Ја знам Вашу историју. Мислила сам на једну малену цркву у срцу Србије,подигнуту у знак покајања пред Богом за страшни злочин. О, какав страшни догађај. Опростите, не бих да судим никоме. Ја сам хришћанка. Бог намири све рачуне. Но, ја била там. Тај храм се зове Покајница. Тако некако.Кум се покајао што је наредио убиство кума.У знак покајања је подигао скромни храм. Какав грех. Кум је заступник пред Богом. Но, ми не знамо снагу покајања. Бог зна. Спаси, Господи! Сада морам поћи, опростите. Дасвидања-проговори тихо Наташа и оде из Александровог задивљеног погледа.
Александар, помало збуњен, посматраше одлазеће кораке танковите Рускиње. Бура из душе потресе цело његово биће. Први пут пожеле да сачува један трен и претвори га у вечност. Наташина грациозност се утопи у реци пролазника. Ишла је лагано, некако необично узнемирена. На тренутак оклеваше да се врати до храма, да се још једном сретне са погледом у коме светли српска душа. Тај треперави немир се из срца успињао до сненог погледа. И радост и сета се заковитлаше у плавим очима. Непозната узнемиреност се разли њеним бићем.Уплаши се да ће изгубити један чаробни сан пре него га је уснила. Александар се у трену прену из опчињености.Као да из куполе храма зачу песму анђела. Више није оклевао. Убрза кораке. На моменте је трчао, љубазно се извињавајући изненађеним пролазницима.Није знао чему стреми, шта жели од сусрета који га је испунио немиром.Једино је засигурно желео-да што пре стигне лахорасте кораке који су нестали из његовог видокруга. У реци пролазника спази плаву косу која се спуштала до Наташиног струка. Заобиђе неколико старијих госпођа што се уморним кораком кретаху према станици метроа. Ту је.Благ уздах олакшања и рука спуштена на Наташином рамену.
– Опростите, ја… Ја Вас не могу пустити да одете… Зар Вам није жао да се осећам помало изгубљеним у овом прекрасном граду?Могу ли Вас видети још понекад? Да ми причате о најлепшем граду на свету.
Наташа се на тренутак загледа у своје срце. Све што је осећала било је непознато, тајновито, интригантно комешање жеља и сновиђења. Неколико година живота у Србији понела је у везеној бошчи успомена. У поређењу са њеном раскошном и непрегледном земљом, Србија је била малена, сва згуснута у један златни грумен из којег светли необична лепота коју је тешко препознати, упоредити са било којим поднебљем под капом небеском. Та малена сестра њене матушке Русије није обарала своју главу ни пред ким. Поносно је истрајавала у непокору презриво гледајући у очи освајачима, поробљивачима, окупаторима. Ултиматуме је примала са презрењем, увек спремна да гине са барјаком непокора у рукама. Гостољубива, отварала је двери својих домова и скидала капије са своје душе да угости пријатеља, брата, добронамерника. А, лепоте свакојаке? Кад је Бог стварао свет, у Србији је створио едемску раскошну башту.
Сећања на живот у Србији преплавише Наташину душу. Подиже поглед према Александровим очима. Њено срце даде одговор.
-Моје срце ће Вас водити кроз царски град ако ми обећате да ћете ми причати о Вашем завичају и…И ако ми дозволите да Вас зовем Саша.Да ли Ви знате да носите име руских царева и знаменитих руских уметника?
-Знам. А, знате ли Ви драга Наташа, да ја носим име српских краљева? Какава је то нераскидива копча, та увезаност наших народа у нераскидиву нит.
-Копча?Знате ли шта је руска копча?- упита Наташа.
-Руска копча? У чему је специфичност руске копче? Надам се да ми нетачан одговор нећете уписати у незнање. Руска копча, руска копча…Мора да је тај израз везан за нешто снажно, нераскидиво. Шта би друго могло бити-промишљаше Александар.
-Не могу Вам оспорити одговор, али није прецизан. Како бисте Ви то могли знати кад не носите минђуше. То је специјана копча која се не откопчава без посебног умећа. Тако закопчане минђуше се не откопчавају лако. И никада се не губе.Ја сада морам поћи. Сутра код храма у исто време. Бићу Ваш водич кроз Петербург-рече Наташа, осмехну Александрово лице раскошним осмехом и утопи своју ужурбаност у реци пролазника.
Александар сврати у продавницу сувенира надајући се да ће наћи какав проспект или монографију о северној руској престоници. Између мноштва украсних тањира са осликаном панорамом града, магнета, раскошних руских марама од кашмира, пажњу му привуче полица са оригиналним руском сувениром-бабушке. Беше их запазио још на аеродрому- при доласку. Одлучи се да купи један комплет за своју мајку.Али она би се више обрадовала руској марами или шалу.Без много размишљања купи обоје.Мајчино лице ће бљеснути радошћу кад јој донесе дарове.Бабушке ће поређати на зеленом креденцу, или ће их сместити у витрини између шарених шољица за кафу и чашица за ракију. А, мараму? Њу ће носити када крене у црквицу на литургију, или на пијацу у граду у котлини.Па ће се хвалити знатижељним комшиницама како има пажљивог и доброг сина.

Мајка…Пожеле да се што пре врати кући, али га нека невидљива рука држаше чврсто у раскошном Петрограду. Беше то један од посебних дана у његовом животу. Унутрашња ватра му је грејала душу, преливала се у тамним зеницама његових очију. Пожеле да ноћ прелети преко његовог уснулог лица, да што пре дочека тренутак радосног сусретања.Наташа беше по много чему другачија од девојака које је упознао, које је волео, или само успут сусретао. Ничег наметљивог, изазовног, распусног не беше у њеном изгледу и понашању. А, опет из њеног бића је зрачила таква умилност, достојанство и сигурност. Све то Александра учини помало неспокојним. Није засигурно знао како да се опходи према њој. Није знао ни како да се одреди према тој снажној, а кроткој Рускињи која тако поносно проноси Невским проспектом своје загонетно биће.Први пут се нашао у ковитлацу дилема, неразумљивих жеља, неспокоја. Једино је засигурно знао да мора бити врло опрезан у опхођењу са необичном личношћу каква беше Наташа- чудесно лепом, продуховљеном, мудром, смерном, а снажном духом. Дан поновног сусрета дочекао је смирен. Син горштака и аристократски отмена кћи професора, са престижног петроградског универзитета, сретоше се помало загонетни и збуњени. Из унутрашњег џепа свог елегантног капута Александар потражи дар који брижљиво бираше за Наташу. Срећом, понео је из завичаја неколико књига из српске историје, духовности, традиције. Одлучи се за житије Светога Саве.Наташа се осмехну, отвори књигу да прочита посвету. Пресовани цвет јагорчевине озари њено лице. Знала је да је у тим латицама даривана делићем Сашиног завичаја.
-Желим да ми причате о свом завичају. Ево, ја Вас упознајем са мојим родним градом, а Ви мени дочарајте крај у коме сте рођени, одрасли, из ког сте упили ту стаменост и…-на тренутак застаде у својој недоречености.
-Мој завичај је раскошни ћилим који је изаткала природа. Мој завичај је велико гнездо у коме живи оркестар најлепших птичјих гласова који у зору буде моје горштаке, ратаре, чобанице, кућевнице, сејаче, копаче… Нама не треба будилник. Сат из природе је прецизан и непогрешив. У моме крају сви се познају и поздрављају, иду једни другима на славе, свадбе,мобе, посела, комишања…Ми не закључавамо домове и душе. Сваки добронамерник је драг гост. Гостољубље-то је нама у генетском запису, у завештањима.
Наташа га слушаше задивљена.
-Скажите, скажите… Пажалуста, Саша- замоли га да настави казивања.
-Ми једини у православном свету славимо Крсну славу, славимо светитеља,заштитника породице, кућног прага, предака и потомака. Моја слава је Свети архиђакон Стефан, први ученик Христов који је постардао исповедајући своју веру.Моја мајка за славу спрема раскошни славски колач и славско жито и многе друге ђаконије. Кућа поприма изглед храма.Шарени ћилими, везени јастуци красе масивне дрвене кревете, на столу у старом свећњаку гори славска свећа, мирис тамјана из кадионице освештава кућу…-некако разнежен говораше Александар о свом завичају.
-Ета так красиваје, красиваје… И так…Скажите, скажите- занесено прошапута Наташа.
– Моји горштаци су сналажљиви, вредни, држе до дате речи, образа, до традиције. Слободољубиви, свикнути на тегобност живота као на громовно, олујно време, а добри су као хлеб, скромни, издржљиви. Тегобност живота блаже љутом ракијом, радост заливају гутљајима ракије из чутуре, ране испирају ракијом. Ето, та љута капљица је лек за тугу и разлог за радовање. У нашем крају још увек миришу ливаде опојним мирисом минулих времена и још се из оџака у небо узносе паперјасти колутови дима да посведоче да се живот отима затирању пред налетом новога доба које је, које је…

Ту се Александровово казивање прекиде. Није био сигуран да ли га млада Рускиња разуме. Она је одрасла у грађанској породици, ишла у балетску и музичку шлолу, учила уметничко клизање, у своме дому је научила да свира арије руских композитора.Својим дугим прстима вешто је пребирала по диркама клавира.Од раног детињства васпитавана је у отменим манирима.
-Ви мене не можете разумети. Ви припадате другом свету. Ви сте ишли у раскошне петроградске дворане да слушате оперске арије, на крстарења Невом, посећивали сте музеје, галерије, раскошне храмове. Ех, колико сте блага видели Вашим плавим очима у Ермитажу. А, ја? Ја сам слушао епске песме које је уз гусле певао мој деда, рецитовао на школским приредбама, санкао се низ завичајне пропланке, ловио рибу у мојој хировитој реци…Ма, Ви мене не можете никако разумети, драга Наташа Фјодоровна. И чудим се да до сада нисте одмахнули Вашом нежном руком и праснули у смех. Заиста, чудим се…-застаде у свом казивању Александар и загледа се у два плава ока у којима се огледаше сва раскош руске душе.
-Ви не знате, Ви никако не можете знати…Ви сте мене данас даривали так, так…Каква скаска…Всјо било так…Так красиваје.Спасибо Вам баљшоје, Саша.Спасибо…-говораше узбуђено Наташа по мало на српском, по нешто на руском језику. Но, најречитије зборише руско и српско срце.Осећали су то обоје.
-Да ли желите да Вас данас поведем на крстарење Невом? Или да пођемо до Кронштата-до храма посвећеног Светом Јовану Кронштатском? Пајдом, пајдом-рече одлучно Наташа и пре него ли и беше свесна своје ненадане присности, пружи Саши руку. Из пристана на Неви кретали су туристички бродови широком реком поред које су се зацарила најлепша петроградска здања. Млади Србин је посматрао царски град пажљиво, али достојанствено. Није запиткивао, није усхићено коментарисао. Беше у његовом држању неке уздржане отмености. Можда је тај урођени понос понајвише опчинио Наташу. Ветар је рашчешљавао њену бујну косу. По који прамен је лепршао до Сашиног лица. Наташа на трен спусти главу на његово раме.Беше то тренутак чедне присности која преплави њихова срца.
-Сашењка, од данас ћу Вас тако звати.А, сада ћу Вам показати Зимско село, ево управо пролазимо поред њега. То је дворац цара Петра првог, оснивача Петрограда.Он је био веома просвећен владар. Најбоље архитекте из света осмислиле су ова раскошна здања. Показаћу Вам и Петро-павловску тврђаву у којој је био заточен Достојевски.Са реке се види и кућа у којој је рођен Пушкин.И Серјошка Јесењин је живео у Петрограду. Но, Ви то, сигурна сам, знате.Серјожа, тај несташни романтик.А,Ержитаж…Највећи музеј на свету. Какво је благо сабрано у Ермитажу, око три милиона експоната. Слушате ли Ви свог водича?
-Слушам, веома пажљиво. Причали сте ми о Ермитажу. Највредније благо сабрано је за време царице Катарине Велике. Та моћна владарка задобила је поверење војске и збацила с престола свог неспособног мужа који није радио на добробит Русије. За време њене владавине Русија је знатно увећала своју теритоторију. И, каква је још била царица Катарина? О интригама нећемо да причамо. Зар не? –рече Александар поносан на своје познавање руске историје. А,онда из његове душе потекоше Јесењинови стихови.
-,,Што сам, ко сам, ја сам само сањар,
чији поглед гасне у магли и мемли.
Живио сам као успут, ко да сањам.
Као многи други људи на тој земљи…“
Наташа га слушаше очарана. Хитро пребираше по споменару своје душе. Чиме да узврати Саши за изненадни поетски тренутак.Како другачије него стиховима. Али…Она се одлучи за снагу родољубља коју испева српски песник Алекса Шантић.
,,Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле
И моја душа с њим пати и грца…
И свуда где је српска душа која
Тамо је мени Отаџбина моја;
Мој дом и моје рођено огњиште.“
У Александровом срцу се разгоре ватра са предачког огњишта. Присети се казивања свога деде. Његови су корени из херцеговачког крша пресађени у златиборску питомину. Ове стихове је рецитовао на школским приредбама. Како је Наташа осетила брујање родољубља у његовом крвотоку…Схвати, не може се објаснити необјашњиво.
-Добио сам одговор шта је руска копча. Ти и ја смо руска копча, духовно укопчани- прозбори Александар.
Испред њихових погледа промицала су раскошна здања петроградских палата. Са прамца бродића допирали су акорди руске романсе. Закопчани душама, Александар и Наташа ослушкиваху звуке балалајке.

-Сутра Сашењка идемо код Ксеније Петроградске. Молим Вас…Не, молим те пођимо заједно код Ксенушке. А, сада ћу ти испричати њено кратко житије.То је прича о узвишеној жртви, највишем ступњу љубави. Наиме, Ксенијин муж Андреј Фјодорович Петров био је дворски појац. Умро је изненада, без покајања. Е, тада почиње свето житије Ксеније Петроградске.Она својим страдањем и жртвом пожеле да искупи грехе свога мужа.Имала је само двадесет година када је остала удовица. Одлучује се да се одрекне свог богатства, али чак и саме себе. Узима име свога супруга, облачи његово одело, почиње као безумна да хода петроградским улицама.Кућу у којој је живела поклања сиромашној жени која је живела код ње као подстанарка. Све што је имала дели сиротињи и излази на улицу да живи као бескућница.Подсмех и ругање је подносила са благодарношћу, непрестано узносећи молитве Богу.Милостињу је узимала само од добрих људи, не више од једне копејке. И одмах је давала просјацима. Ако је Ксенија од некога нешто тражила, то је значило да га спашава од велике невоље, ако је некоме што поклањала, значило је да га очекује велика радост.У то време на Смоленску се градила црква. Преподобна Ксенија је ноћу доносила цигле за градњу храма.Мајке су је у случајним сусретима молиле да помилује њихову децу, верујћи да ће их таквим благословом заштитити. Временом, и најтврдокорнији схватише да она није умоболна скитница, већ велика молитвеница пред Богом.Скоро четрдесет пет година живела је у јуродивом подвигу. Сахрањена је на Смоленском гробљу на месту где је својевремено помагала градњу храма посвећеног Мајци Божијој.На њеном гробу догађала су се бројна чудесна исцељења. Молитвама Свете Ксеније многи су спашавани од греха и свакаквих невоља…- исприча кратко житије Наташа.
У Александровом и Наташином сусретању не беше ничег што ремети достојанство и моралност њихових душа. Њихова свакодневна сретања била су чедна;беху то радовања два бића која су се пронашла под сводовима храма, закриљена благословом Мајке Божије. Нису размишљали о времену које долази. И једно и друго су помисли о будућности склањали са своје душе као копрену која замагљује вид. Једног поподнева Александар донесе у Наташине плаве очи тугу. Тог дана стиже вест из његовог завичаја која га позва да се одмах врати кући. Његова добра мајка је болесна, озбиљно болесна.Тог поподнева су обоје ћутали, ослушкујући гласове из дубина њихових душа. Зачудо, у њиховим срцима не беше туге. Само су се на моменте загледали у дубине светлоносних погледа, спокојни. Ни једно ни друго, на растанку, не проговори крупна обећања..Авион руске компаније узлете као орао крсташ. Наташа се загледа у своје срце. Сенка туге се изгуби пред зрацима наде. Лаганим кораком упути се према храму,,Спас на крови.“Ту где се њена душа закопчала руском копчом са Алексанровом душом, остаде дуго у молитвеној погружености.
Александра завичај пригрли нежном љубављу. Сокаком у коме су се удомиле стопице из његовог раног детињства,запеваше недозреле успомене. Са планине ветар донесе акорде песме ,,из вика’‘.У непокошеним ливадама чуо се оркестар зрикаваца. На раштиманим инструментима свирали су архаичну мелодију љупким буба-марама. Шарени лептири су на тренутак прекидали заносни плес да би пољубили снене латице белих рада, па би несташно настављали своју игру суптилног завођења. Дом…Кроз воћњак је провиривао кров у коме живе успомене, нада, снага, корени, завети, темељиште, кућиште…Ту је мајка, стражарница над разгорелим огњиштем, последња чуварица праотачке ватре.Убрза кораке да што пре отвори капију на својој окућници.Срце се отима из груди, удара у лудом ритму протканом стрепњом . Рука се на тренутак задржа на вратима роднога дома. Александар прибра спокојност, утиша буру у души и закорачи у простор светости, животности, вечите светлости. Мајка подиже уморне године свог живота са постеље. Радост озари њено испијено лице.
-Сине мој, очекивала сам те. Ево, знала сам да ћеш данас доћи. Олушкивала сам ти кораке од како си кренуо. Снаго моја… Не бојим се више ничега.Ту си мој очињи виду- говораше тихим гласом у ком одјекну милозвучност молитве.
– Нећу те дати болести, мајко. Бићемо јачи уз помоћ Божију. Није то ништа, хајдучице моја, није то ништа –узбуђено изговори речи утехе Миленин син. Његове снажне руке пригрлише потрошени живот своје родитељке.
Александар се ухвати у коштац са опаком болешћу која нагризаше крхко мајчино биће. Лекари само одмахиваху главом говорећи да је дошла касно, кад је та злокобна квржица на њеном телу већ узела маха. Нису се усуђивали да кажу колико јој је преостало од живота. Миленино лице покадкад попримаше здраву, руменкасту боју. Прикупљала је снагу из скривених кутака свога бића. Једна жарка жеља је потискивала болест. Живот је грчевито стискао заставу победе.
У свим његовим прохођењима, Александра је пратио плави поглед са Невског проспекта, соколио га, јачао му наду. Скоро да је осећао светлост из плавих зеница на свом лицу.Једног августовског дана осети радосну узнемиреност. Често је прилазио постељи своје мајке, бирајући најлепше речи које су је бодриле, уливале снагу у њене посустале дамаре. Обоје беху у стању необјашњиве благодатне узнесености. Испред куће зачу се звук аутомобила. Мајка и син се изненађено погледаше. Ко би могао доћи, ненајављен. Умилни женски глас се захвали таксисти који донесе кофере до дома у коме се један живот разгранава, буја, цвета, а други гасне, нестаје. Осмех озари Александрово луце.
-Мајко, данас је Бог услишио твоје молитве. Одох да пригрлим срећу која стиже у наш дом.
Сретоше се две душе закопчане руском копчом. Запеваше ветрови у крошњама старог јабучњака. Сунце размрси своје зраке укроћене у гроздовима јабука колачара.Светлост обасја радосна лица двоје боготражитеља. Беше у том сусрету недокучиве тајновитости. Нису ни покушавали да докуче одговоре.
-Дошла сам да останем. И немој покушавати да ме одговориш од мојега наума Александре Сретеновичу. Поздравила су те места наших сусретања. И Ксенушка те је петроградска поздравила.Послала ме је теби. Хајдемо у наш дом…
…Под сводовима старе црквице стари прота беше потресно радостан. Беше млад свештеник кад му родитељи донесеше лепог, црнокосог дечака на крштење. Ево, данас га венчава у светој тајни брака. Светлост кандила озари црквицу заогрнуту бујном буковом шумом. Наташине плаве очи попримише боју сафира. Александар чврсто држаше руку своје судбине. Њихове спојене руке беху везане свиленим пешкиром. На главама две круне засијаше божанском светлошћу.Црквицом одјекну завет два чиста срца, закопчана руском копчом.
-Што Бог споји, човек нек не раздвоји-благослови свечаним гласом младенце стари прота.
Милена дочека снаху одевена у везену кошуљу и ткану сукњу што се звонасто спушташе до крхких стопала. Свилена јарко жута марама је њеном лицу давала светлост ореола. Наташа приђе свекрви кротким кораком. Узе њену бледу руку и приви је на своје груди. Сретоше се два погледа у чврстом завештању. У Милениним очима беше спокојне благодарности, у Натишином погледу нежне благости који уливаше наду.
-Благослови ме, мајко- проговори молитвено, спуштајући целив на руку своје свекрве.
-Благословена да си кћери моја у све дане твога живота. Данас Бог услиши молитве моје намучене душе. Теби га остављам снаго и поуздање моје- говораше тихим гласом. Дрхтавом руком отвори дрвену кутијицу изрезбарену ситним шарама. Ниска дуката коју је, донела као мираз, бљесну патинираним сјајем.
-Александре сине, ово је мој дар. Помози ми сине мој,закопчај ову ниску на врату моје анђеоске кћери.Једнога дана ти даруј своју кћер, надо моја-прозбори тихо.
Руском копчом закопчаше се дукати и две душе које Бог уједини у благословеном трајању. Милена подиже поглед према икони Светог архиђакона Стефана. Пажљиво се прекрсти.Осмехну се светлошћу праведне душе. Испред њеног угаслог погледа засветле сунце новога живота. На рукама свога сина јединца спокојно предаде своју душу Господу.
Руска копча заувек сједини Александра и Наташу у постојаној, вери, нади и љубави.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: