Ruska kopča

Piše: Mileva Lela Aleksić

Srebrna svetlost se kao biserje rasipaše severnom ruskom prestonicom.Raskošna zdanja, hramovi, Nevski prospekt behu obavijeni polutamom,kao kakvim prozračnim velom od tankog tila. Ambijent kao stvoren za romantičare i zanesenjake,koji u polusvetlosti šaputahu skrivene tajne, raspusne želje, stihove Jesenjina, Puškina… Petrogradske bele noći u kojima duša raskopčava skrivene želje i zakopčava obećanja.Sva raskoš graditeljskog umeća, monumentalnih hramova, lepota koja se upija duhovnim vidom i zapisuje u pamtivek, carski dvorci, muzeji, galerije-sve što ište duša žedna lepote, saznanja koja bogate i očaravaju- zacarilo se u Petrogradu.
…Zaodenut belom petrogradskom noći, s rukama u džepovima sportske jakne, šetao je ležerno, bez žurbe Aleksandar, mladi arhitekta. Visok, uspravan kao bor sa planine koja ga je odnjihala u svojim nedrima, pronosio je carskim gradom dostojanstvo svog gorštačkog naroda iz kog je ponikao.

Mladi Srbin donese u Petrov grad znanje, marljivost, dostojanstvo i toplinu bratske srpske duše. Prošao je kontrolu svog znanja i umeća,,kroz sito i rešeto“-kako govorahu gorštaci iz njegovog zavičaja, pre nego ga primiše u eminemtni arhitektonski biro u Petrogradu. Marljiv, u svemu odmeren, dostojanstven, a opet beše tajnovit,zagonetan. U poslu posvećen, sa znanjem koje mu davaše pravo na gospodsku dozu autoriteta i samopoštovanja, privlačio je pažnju svojih kolega.U slobodnom vremenu koristio je svaki trenutak da upije što više saznanja iz istorije severne ruske prestonice.Šetao je Nevskim prospektom, kao kakav poetski zanesenjak. Kroz misli mu proticahu prizori iz dela ruskih klasika, scene iz filma,,Doktor Živago“,viteški dvoboji, raskošni balovi u carskim salonima… Sve što beše pročitao u brojnim knjigama velikana ruske književnosti, rojilo se u njegovoj duši;osećao se kao jedan od junaka iz Tolstojevih romana. Koji bi od tih likova on mogao biti? Vronski?Ne, on nije oficir. Bezuhov? Ne, on nije veleposednik. Nije ni Andrej Bolkonski, jer nije kneževskog porekla. On je sin srpskih gorštaka, što svojim rukama razgrću zemlju, pobožno je darujući znojem i zrnevljem žita, što se Bogu mole i slave Krsnu slavu. On je potomak nepokornika, ustanika, solunskih ratnika, kiridžija, rabadžija, zanatlija. Zgusnula se u njegovim genima njegova Otadžbinica. Obuhvatio je celu svojom dušom, pa je pronosi raskošnom ruskom zemljom, nekako ponosan, svetao i stamen.Iznikao iz hristoljubivog gena, tražio je hram u kome će uzneti molitvenost i blagodarnost Bogu.U duši su odzvanjali akordi zvona sa zvonika njegove zavičajne crkvice. Na polasku majka ga dariva drvenim krstićem i ikonicom Svetog Pantelejmona.
-Neka te Časni krst čuva i Sveti Pantelejmon brani od svakog zla, sine moj. Je li daleko ta Rusija? Kažu da je tol’ko velika i lepa ta daleka zemlja da ti očinji vid zaseni i dušu razgali. No, vele da se istom Bogu molimo.Pođi sine, neđeljom na službu u neku njihovu crkvicu. I majku svoju u molitvama pomeni.I gledaj da ne budeš mali među velikima. Budi što visočiji dušom i kućnim vaspitanjem. Uzalud su visoke škole, moj sokole, ako nisi obrazom školovan. I gledaj da se vratiš do Krsne slave, ako ikako moreš.

Sećanje na majku ga na trenutak rastuži, a onda se blagi osmeh razli njegovim licem. Ispred njega se naziraše jedan od najlepših petrogradskih hramova. Ubrza korake da se što pre sretne sa jednim od znamenja Petrograda.,,Spas na krovi“- zagordio se pred njegovim ushićenim pogledom. Kročivši u raskošno zdanje, na trenutak zastade, pokušavajući da pogledom obuhvati svu raskoš, lepotu i svetlost duhovne veličanstvenosti. Laganim korakom pođe prema celivajućoj ikoni. Ispred njegovih koraka hodala je stasita, uspravna Ruskinja u dugoj beloj haljini ukrašenoj bogato nabranim karnerima. Njena kosa se samo nazirala ispod raskošne čipkane marame koja ležerno beše svezana na potiljku. Aleksandar ne beše siguran da li je snoviđenje ili jedan od anđela koji se otkačio sa zlatne kupole hrama, pa lebdi između svoda i raskošne hramovne odaje.Kako li izgleda raj, kada je ovako u Božjem domu na zemlji-razmišljaše dok se približavaše ikoni. Njegova pobožnost beše upisana u genetski zapis,utemeljena na čvrstom predačkom korenju.Ponekad mu je stari prota davao poslušanje da zvoni pred bogosluženje. Svojim tankim ručicama snažno je povlačio debelo uže na drvenom zvoniku. Odjek crkvenih zvona se prelivao preko livada, potoka, provlačio se kroz krošnje breza, pa bi se uznosio do poslednje kuće u selu, pozivajući na molitvu.

Njegova crkvica… Bila je tako sirota i malena. Mogla bi se cela ugnezditi u kutku ovog raskošnog zdanja..Pa, ipak, i u njegovom hramu ga je dočekivao isti Bog; Dok se uspomene osmehivahu na njegovom licu, neka vatra mu zaplamsa u duši. Da li tako izgleda poseta blagodati Božije-razmišljaše pomalo zbunjen. Ispred njega stasita prilika se dugo poklanjaše pred ikonom Majke Božije. Lagano se okrenu sa prekrštenim rukama na grudima. Dva plava oka se utopiše u tamne Aleksandrove zenice,samo na tren. Potom se svetlonosni pogled spusti u blagom naklonu i udalji se nečujno, kao što beše i sleteo u njegove zenice. Aleksandrova stasita figura beše uočljiva, njegova otmenost je zračila sa lica, iz pogleda, pokreta.Njegova ukupna pojava beše veoma skladna.

Porodično vaspitanje, obrazovanje koje je stekao marljivim radom i rodoljublje koje je nasledio od predaka davali su njegovoj ličnosti odraz duhovne i estetske otmenosti.Nije se trudio da ostavi poseban utisak. Bio je najlepši u spontanom iskazivanju svoje sopstvenosti. Pred autoritetima je bio pristojan, ali ne i snishodljiv. Prema kolegama predusretljiv i nenametljiv; u susretu sa devojkama pomalo zbunjen kao dečak u onim čednim godinama iz kojih se stasava iz dečaka u mladića. Nekako čudno uznemiren, zastade ispred ikonostasa sa kojeg su mu se osmehivala lica svetitelja. Zlatni odsjaj sa ikona, prelivao se preko njegovog očaranog lica. Nije se osvrtao oko sebe. Nemir koji se iz srca prelivao u krvotok, krotio je mudro, dostojanstveno.
Izlazeći iz hrama, još jednom obuhvati pogledom raskošni ikonostas. Pogled mu ostade prikovan na licu Majke Božije. Osećao je svojom čednom dušom, da mu šalje sudbonosnu poruku.Pre nego što izađe na teška masivna vrata, spazi anđeosko lice sa plavim očima. U trenutku njeno stopalo stade na dugačku haljinu,saplićući joj korake. Aleksandrove ruke je hitro pridržaše da ne padne. Pomalo stidljiva, više zbunjena, zahvali se neznancu.
-O, spasibo Vam baljšoje. Vi, otkuda Vi prijehali k nam?
-Ja sam Aleksandar. Došao sam iz Srbije.Zapravo, trenutno sam angažovan poslovno u Vašem gradu.
-Iz Srbije? Ja se zovem Nataša. I ja sam nedavno došla iz Srbije. Ne, nemojte se zbunjivati. Ja sam Ruskinja, ali sam studirala slavistiku na Beogradskom iniverzitetu. Kao što vidite, možemo pričati na srpskom jeziku.
Aleksandar požele da čuje po nešto o istorijatu hrama.
-Recite mi, molim Vas, zašto se ovaj hram zove,,Spas na krvi“?Kakvo raskošno zdanje sa tako teškim imenom.
– Ovaj hram je podignut na mestu gde je ubijen car Aleksandar prvi Romanov.Anarhista je pucao u hristoljubivog cara. Kakav apsurd. Bio je to vladar koji je prvi ukinuo kmetstvo u Rusiji. Oslobodio čoveka sužnja, dao mu slobodu. No, tak budet…Kad đavo zaposedne dušu i pretvori je u razbojničku pećinu.Videli ste svu tu raskoš. Na ikonostasu i oltarskoj apsidi, na ikonama sve blješti zlatnim sjajem. Pet stotina kolograma zlata krasi ovaj hram.Ja znaju što i u vas bilo tak- progovori više za sebe Nataša.
-Kod nas? Da i kod nas su ubijani kraljevi da bi se prevratom zadobio presto. Nažalost.

Mislili ste na taj deo naše istorije-zapita Aleksandar.

– Ja znam Vašu istoriju. Mislila sam na jednu malenu crkvu u srcu Srbije,podignutu u znak pokajanja pred Bogom za strašni zločin. O, kakav strašni događaj. Oprostite, ne bih da sudim nikome. Ja sam hrišćanka. Bog namiri sve račune. No, ja bila tam. Taj hram se zove Pokajnica. Tako nekako.Kum se pokajao što je naredio ubistvo kuma.U znak pokajanja je podigao skromni hram. Kakav greh. Kum je zastupnik pred Bogom. No, mi ne znamo snagu pokajanja. Bog zna. Spasi, Gospodi! Sada moram poći, oprostite. Dasvidanja-progovori tiho Nataša i ode iz Aleksandrovog zadivljenog pogleda.
Aleksandar, pomalo zbunjen, posmatraše odlazeće korake tankovite Ruskinje. Bura iz duše potrese celo njegovo biće. Prvi put požele da sačuva jedan tren i pretvori ga u večnost. Natašina gracioznost se utopi u reci prolaznika. Išla je lagano, nekako neobično uznemirena. Na trenutak oklevaše da se vrati do hrama, da se još jednom sretne sa pogledom u kome svetli srpska duša. Taj treperavi nemir se iz srca uspinjao do snenog pogleda. I radost i seta se zakovitlaše u plavim očima. Nepoznata uznemirenost se razli njenim bićem.Uplaši se da će izgubiti jedan čarobni san pre nego ga je usnila. Aleksandar se u trenu prenu iz opčinjenosti.Kao da iz kupole hrama začu pesmu anđela. Više nije oklevao. Ubrza korake. Na momente je trčao, ljubazno se izvinjavajući iznenađenim prolaznicima.Nije znao čemu stremi, šta želi od susreta koji ga je ispunio nemirom.Jedino je zasigurno želeo-da što pre stigne lahoraste korake koji su nestali iz njegovog vidokruga. U reci prolaznika spazi plavu kosu koja se spuštala do Natašinog struka. Zaobiđe nekoliko starijih gospođa što se umornim korakom kretahu prema stanici metroa. Tu je.Blag uzdah olakšanja i ruka spuštena na Natašinom ramenu.
– Oprostite, ja… Ja Vas ne mogu pustiti da odete… Zar Vam nije žao da se osećam pomalo izgubljenim u ovom prekrasnom gradu?Mogu li Vas videti još ponekad? Da mi pričate o najlepšem gradu na svetu.
Nataša se na trenutak zagleda u svoje srce. Sve što je osećala bilo je nepoznato, tajnovito, intrigantno komešanje želja i snoviđenja. Nekoliko godina života u Srbiji ponela je u vezenoj bošči uspomena. U poređenju sa njenom raskošnom i nepreglednom zemljom, Srbija je bila malena, sva zgusnuta u jedan zlatni grumen iz kojeg svetli neobična lepota koju je teško prepoznati, uporediti sa bilo kojim podnebljem pod kapom nebeskom. Ta malena sestra njene matuške Rusije nije obarala svoju glavu ni pred kim. Ponosno je istrajavala u nepokoru prezrivo gledajući u oči osvajačima, porobljivačima, okupatorima. Ultimatume je primala sa prezrenjem, uvek spremna da gine sa barjakom nepokora u rukama. Gostoljubiva, otvarala je dveri svojih domova i skidala kapije sa svoje duše da ugosti prijatelja, brata, dobronamernika. A, lepote svakojake? Kad je Bog stvarao svet, u Srbiji je stvorio edemsku raskošnu baštu.
Sećanja na život u Srbiji preplaviše Natašinu dušu. Podiže pogled prema Aleksandrovim očima. Njeno srce dade odgovor.
-Moje srce će Vas voditi kroz carski grad ako mi obećate da ćete mi pričati o Vašem zavičaju i…I ako mi dozvolite da Vas zovem Saša.Da li Vi znate da nosite ime ruskih careva i znamenitih ruskih umetnika?
-Znam. A, znate li Vi draga Nataša, da ja nosim ime srpskih kraljeva? Kakava je to neraskidiva kopča, ta uvezanost naših naroda u neraskidivu nit.
-Kopča?Znate li šta je ruska kopča?- upita Nataša.
-Ruska kopča? U čemu je specifičnost ruske kopče? Nadam se da mi netačan odgovor nećete upisati u neznanje. Ruska kopča, ruska kopča…Mora da je taj izraz vezan za nešto snažno, neraskidivo. Šta bi drugo moglo biti-promišljaše Aleksandar.
-Ne mogu Vam osporiti odgovor, ali nije precizan. Kako biste Vi to mogli znati kad ne nosite minđuše. To je specijana kopča koja se ne otkopčava bez posebnog umeća. Tako zakopčane minđuše se ne otkopčavaju lako. I nikada se ne gube.Ja sada moram poći. Sutra kod hrama u isto vreme. Biću Vaš vodič kroz Peterburg-reče Nataša, osmehnu Aleksandrovo lice raskošnim osmehom i utopi svoju užurbanost u reci prolaznika.
Aleksandar svrati u prodavnicu suvenira nadajući se da će naći kakav prospekt ili monografiju o severnoj ruskoj prestonici. Između mnoštva ukrasnih tanjira sa oslikanom panoramom grada, magneta, raskošnih ruskih marama od kašmira, pažnju mu privuče polica sa originalnim ruskom suvenirom-babuške. Beše ih zapazio još na aerodromu- pri dolasku. Odluči se da kupi jedan komplet za svoju majku.Ali ona bi se više obradovala ruskoj marami ili šalu.Bez mnogo razmišljanja kupi oboje.Majčino lice će bljesnuti radošću kad joj donese darove.Babuške će poređati na zelenom kredencu, ili će ih smestiti u vitrini između šarenih šoljica za kafu i čašica za rakiju. A, maramu? Nju će nositi kada krene u crkvicu na liturgiju, ili na pijacu u gradu u kotlini.Pa će se hvaliti znatiželjnim komšinicama kako ima pažljivog i dobrog sina.

Majka…Požele da se što pre vrati kući, ali ga neka nevidljiva ruka držaše čvrsto u raskošnom Petrogradu. Beše to jedan od posebnih dana u njegovom životu. Unutrašnja vatra mu je grejala dušu, prelivala se u tamnim zenicama njegovih očiju. Požele da noć preleti preko njegovog usnulog lica, da što pre dočeka trenutak radosnog susretanja.Nataša beše po mnogo čemu drugačija od devojaka koje je upoznao, koje je voleo, ili samo usput susretao. Ničeg nametljivog, izazovnog, raspusnog ne beše u njenom izgledu i ponašanju. A, opet iz njenog bića je zračila takva umilnost, dostojanstvo i sigurnost. Sve to Aleksandra učini pomalo nespokojnim. Nije zasigurno znao kako da se ophodi prema njoj. Nije znao ni kako da se odredi prema toj snažnoj, a krotkoj Ruskinji koja tako ponosno pronosi Nevskim prospektom svoje zagonetno biće.Prvi put se našao u kovitlacu dilema, nerazumljivih želja, nespokoja. Jedino je zasigurno znao da mora biti vrlo oprezan u ophođenju sa neobičnom ličnošću kakva beše Nataša- čudesno lepom, produhovljenom, mudrom, smernom, a snažnom duhom. Dan ponovnog susreta dočekao je smiren. Sin gorštaka i aristokratski otmena kći profesora, sa prestižnog petrogradskog univerziteta, sretoše se pomalo zagonetni i zbunjeni. Iz unutrašnjeg džepa svog elegantnog kaputa Aleksandar potraži dar koji brižljivo biraše za Natašu. Srećom, poneo je iz zavičaja nekoliko knjiga iz srpske istorije, duhovnosti, tradicije. Odluči se za žitije Svetoga Save.Nataša se osmehnu, otvori knjigu da pročita posvetu. Presovani cvet jagorčevine ozari njeno lice. Znala je da je u tim laticama darivana delićem Sašinog zavičaja.
-Želim da mi pričate o svom zavičaju. Evo, ja Vas upoznajem sa mojim rodnim gradom, a Vi meni dočarajte kraj u kome ste rođeni, odrasli, iz kog ste upili tu stamenost i…-na trenutak zastade u svojoj nedorečenosti.
-Moj zavičaj je raskošni ćilim koji je izatkala priroda. Moj zavičaj je veliko gnezdo u kome živi orkestar najlepših ptičjih glasova koji u zoru bude moje gorštake, ratare, čobanice, kućevnice, sejače, kopače… Nama ne treba budilnik. Sat iz prirode je precizan i nepogrešiv. U mome kraju svi se poznaju i pozdravljaju, idu jedni drugima na slave, svadbe,mobe, posela, komišanja…Mi ne zaključavamo domove i duše. Svaki dobronamernik je drag gost. Gostoljublje-to je nama u genetskom zapisu, u zaveštanjima.
Nataša ga slušaše zadivljena.
-Skažite, skažite… Pažalusta, Saša- zamoli ga da nastavi kazivanja.
-Mi jedini u pravoslavnom svetu slavimo Krsnu slavu, slavimo svetitelja,zaštitnika porodice, kućnog praga, predaka i potomaka. Moja slava je Sveti arhiđakon Stefan, prvi učenik Hristov koji je postardao ispovedajući svoju veru.Moja majka za slavu sprema raskošni slavski kolač i slavsko žito i mnoge druge đakonije. Kuća poprima izgled hrama.Šareni ćilimi, vezeni jastuci krase masivne drvene krevete, na stolu u starom svećnjaku gori slavska sveća, miris tamjana iz kadionice osveštava kuću…-nekako raznežen govoraše Aleksandar o svom zavičaju.
-Eta tak krasivaje, krasivaje… I tak…Skažite, skažite- zaneseno prošaputa Nataša.
– Moji gorštaci su snalažljivi, vredni, drže do date reči, obraza, do tradicije. Slobodoljubivi, sviknuti na tegobnost života kao na gromovno, olujno vreme, a dobri su kao hleb, skromni, izdržljivi. Tegobnost života blaže ljutom rakijom, radost zalivaju gutljajima rakije iz čuture, rane ispiraju rakijom. Eto, ta ljuta kapljica je lek za tugu i razlog za radovanje. U našem kraju još uvek mirišu livade opojnim mirisom minulih vremena i još se iz odžaka u nebo uznose paperjasti kolutovi dima da posvedoče da se život otima zatiranju pred naletom novoga doba koje je, koje je…

Tu se Aleksandrovovo kazivanje prekide. Nije bio siguran da li ga mlada Ruskinja razume. Ona je odrasla u građanskoj porodici, išla u baletsku i muzičku šlolu, učila umetničko klizanje, u svome domu je naučila da svira arije ruskih kompozitora.Svojim dugim prstima vešto je prebirala po dirkama klavira.Od ranog detinjstva vaspitavana je u otmenim manirima.
-Vi mene ne možete razumeti. Vi pripadate drugom svetu. Vi ste išli u raskošne petrogradske dvorane da slušate operske arije, na krstarenja Nevom, posećivali ste muzeje, galerije, raskošne hramove. Eh, koliko ste blaga videli Vašim plavim očima u Ermitažu. A, ja? Ja sam slušao epske pesme koje je uz gusle pevao moj deda, recitovao na školskim priredbama, sankao se niz zavičajne proplanke, lovio ribu u mojoj hirovitoj reci…Ma, Vi mene ne možete nikako razumeti, draga Nataša Fjodorovna. I čudim se da do sada niste odmahnuli Vašom nežnom rukom i prasnuli u smeh. Zaista, čudim se…-zastade u svom kazivanju Aleksandar i zagleda se u dva plava oka u kojima se ogledaše sva raskoš ruske duše.
-Vi ne znate, Vi nikako ne možete znati…Vi ste mene danas darivali tak, tak…Kakva skaska…Vsjo bilo tak…Tak krasivaje.Spasibo Vam baljšoje, Saša.Spasibo…-govoraše uzbuđeno Nataša po malo na srpskom, po nešto na ruskom jeziku. No, najrečitije zboriše rusko i srpsko srce.Osećali su to oboje.
-Da li želite da Vas danas povedem na krstarenje Nevom? Ili da pođemo do Kronštata-do hrama posvećenog Svetom Jovanu Kronštatskom? Pajdom, pajdom-reče odlučno Nataša i pre nego li i beše svesna svoje nenadane prisnosti, pruži Saši ruku. Iz pristana na Nevi kretali su turistički brodovi širokom rekom pored koje su se zacarila najlepša petrogradska zdanja. Mladi Srbin je posmatrao carski grad pažljivo, ali dostojanstveno. Nije zapitkivao, nije ushićeno komentarisao. Beše u njegovom držanju neke uzdržane otmenosti. Možda je taj urođeni ponos ponajviše opčinio Natašu. Vetar je raščešljavao njenu bujnu kosu. Po koji pramen je lepršao do Sašinog lica. Nataša na tren spusti glavu na njegovo rame.Beše to trenutak čedne prisnosti koja preplavi njihova srca.
-Sašenjka, od danas ću Vas tako zvati.A, sada ću Vam pokazati Zimsko selo, evo upravo prolazimo pored njega. To je dvorac cara Petra prvog, osnivača Petrograda.On je bio veoma prosvećen vladar. Najbolje arhitekte iz sveta osmislile su ova raskošna zdanja. Pokazaću Vam i Petro-pavlovsku tvrđavu u kojoj je bio zatočen Dostojevski.Sa reke se vidi i kuća u kojoj je rođen Puškin.I Serjoška Jesenjin je živeo u Petrogradu. No, Vi to, sigurna sam, znate.Serjoža, taj nestašni romantik.A,Eržitaž…Najveći muzej na svetu. Kakvo je blago sabrano u Ermitažu, oko tri miliona eksponata. Slušate li Vi svog vodiča?
-Slušam, veoma pažljivo. Pričali ste mi o Ermitažu. Najvrednije blago sabrano je za vreme carice Katarine Velike. Ta moćna vladarka zadobila je poverenje vojske i zbacila s prestola svog nesposobnog muža koji nije radio na dobrobit Rusije. Za vreme njene vladavine Rusija je znatno uvećala svoju teritotoriju. I, kakva je još bila carica Katarina? O intrigama nećemo da pričamo. Zar ne? –reče Aleksandar ponosan na svoje poznavanje ruske istorije. A,onda iz njegove duše potekoše Jesenjinovi stihovi.
-,,Što sam, ko sam, ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli.
Živio sam kao usput, ko da sanjam.
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji…“
Nataša ga slušaše očarana. Hitro prebiraše po spomenaru svoje duše. Čime da uzvrati Saši za iznenadni poetski trenutak.Kako drugačije nego stihovima. Ali…Ona se odluči za snagu rodoljublja koju ispeva srpski pesnik Aleksa Šantić.
,,Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad’ zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole
I moja duša s njim pati i grca…
I svuda gde je srpska duša koja
Tamo je meni Otadžbina moja;
Moj dom i moje rođeno ognjište.“
U Aleksandrovom srcu se razgore vatra sa predačkog ognjišta. Priseti se kazivanja svoga dede. Njegovi su koreni iz hercegovačkog krša presađeni u zlatiborsku pitominu. Ove stihove je recitovao na školskim priredbama. Kako je Nataša osetila brujanje rodoljublja u njegovom krvotoku…Shvati, ne može se objasniti neobjašnjivo.
-Dobio sam odgovor šta je ruska kopča. Ti i ja smo ruska kopča, duhovno ukopčani- prozbori Aleksandar.
Ispred njihovih pogleda promicala su raskošna zdanja petrogradskih palata. Sa pramca brodića dopirali su akordi ruske romanse. Zakopčani dušama, Aleksandar i Nataša osluškivahu zvuke balalajke.

-Sutra Sašenjka idemo kod Ksenije Petrogradske. Molim Vas…Ne, molim te pođimo zajedno kod Ksenuške. A, sada ću ti ispričati njeno kratko žitije.To je priča o uzvišenoj žrtvi, najvišem stupnju ljubavi. Naime, Ksenijin muž Andrej Fjodorovič Petrov bio je dvorski pojac. Umro je iznenada, bez pokajanja. E, tada počinje sveto žitije Ksenije Petrogradske.Ona svojim stradanjem i žrtvom požele da iskupi grehe svoga muža.Imala je samo dvadeset godina kada je ostala udovica. Odlučuje se da se odrekne svog bogatstva, ali čak i same sebe. Uzima ime svoga supruga, oblači njegovo odelo, počinje kao bezumna da hoda petrogradskim ulicama.Kuću u kojoj je živela poklanja siromašnoj ženi koja je živela kod nje kao podstanarka. Sve što je imala deli sirotinji i izlazi na ulicu da živi kao beskućnica.Podsmeh i ruganje je podnosila sa blagodarnošću, neprestano uznoseći molitve Bogu.Milostinju je uzimala samo od dobrih ljudi, ne više od jedne kopejke. I odmah je davala prosjacima. Ako je Ksenija od nekoga nešto tražila, to je značilo da ga spašava od velike nevolje, ako je nekome što poklanjala, značilo je da ga očekuje velika radost.U to vreme na Smolensku se gradila crkva. Prepodobna Ksenija je noću donosila cigle za gradnju hrama.Majke su je u slučajnim susretima molile da pomiluje njihovu decu, verujći da će ih takvim blagoslovom zaštititi. Vremenom, i najtvrdokorniji shvatiše da ona nije umobolna skitnica, već velika molitvenica pred Bogom.Skoro četrdeset pet godina živela je u jurodivom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju na mestu gde je svojevremeno pomagala gradnju hrama posvećenog Majci Božijoj.Na njenom grobu događala su se brojna čudesna isceljenja. Molitvama Svete Ksenije mnogi su spašavani od greha i svakakvih nevolja…- ispriča kratko žitije Nataša.
U Aleksandrovom i Natašinom susretanju ne beše ničeg što remeti dostojanstvo i moralnost njihovih duša. Njihova svakodnevna sretanja bila su čedna;behu to radovanja dva bića koja su se pronašla pod svodovima hrama, zakriljena blagoslovom Majke Božije. Nisu razmišljali o vremenu koje dolazi. I jedno i drugo su pomisli o budućnosti sklanjali sa svoje duše kao koprenu koja zamagljuje vid. Jednog popodneva Aleksandar donese u Natašine plave oči tugu. Tog dana stiže vest iz njegovog zavičaja koja ga pozva da se odmah vrati kući. Njegova dobra majka je bolesna, ozbiljno bolesna.Tog popodneva su oboje ćutali, osluškujući glasove iz dubina njihovih duša. Začudo, u njihovim srcima ne beše tuge. Samo su se na momente zagledali u dubine svetlonosnih pogleda, spokojni. Ni jedno ni drugo, na rastanku, ne progovori krupna obećanja..Avion ruske kompanije uzlete kao orao krstaš. Nataša se zagleda u svoje srce. Senka tuge se izgubi pred zracima nade. Laganim korakom uputi se prema hramu,,Spas na krovi.“Tu gde se njena duša zakopčala ruskom kopčom sa Aleksanrovom dušom, ostade dugo u molitvenoj pogruženosti.
Aleksandra zavičaj prigrli nežnom ljubavlju. Sokakom u kome su se udomile stopice iz njegovog ranog detinjstva,zapevaše nedozrele uspomene. Sa planine vetar donese akorde pesme ,,iz vika’‘.U nepokošenim livadama čuo se orkestar zrikavaca. Na raštimanim instrumentima svirali su arhaičnu melodiju ljupkim buba-marama. Šareni leptiri su na trenutak prekidali zanosni ples da bi poljubili snene latice belih rada, pa bi nestašno nastavljali svoju igru suptilnog zavođenja. Dom…Kroz voćnjak je provirivao krov u kome žive uspomene, nada, snaga, koreni, zaveti, temeljište, kućište…Tu je majka, stražarnica nad razgorelim ognjištem, poslednja čuvarica praotačke vatre.Ubrza korake da što pre otvori kapiju na svojoj okućnici.Srce se otima iz grudi, udara u ludom ritmu protkanom strepnjom . Ruka se na trenutak zadrža na vratima rodnoga doma. Aleksandar pribra spokojnost, utiša buru u duši i zakorači u prostor svetosti, životnosti, večite svetlosti. Majka podiže umorne godine svog života sa postelje. Radost ozari njeno ispijeno lice.
-Sine moj, očekivala sam te. Evo, znala sam da ćeš danas doći. Oluškivala sam ti korake od kako si krenuo. Snago moja… Ne bojim se više ničega.Tu si moj očinji vidu- govoraše tihim glasom u kom odjeknu milozvučnost molitve.
– Neću te dati bolesti, majko. Bićemo jači uz pomoć Božiju. Nije to ništa, hajdučice moja, nije to ništa –uzbuđeno izgovori reči utehe Milenin sin. Njegove snažne ruke prigrliše potrošeni život svoje roditeljke.
Aleksandar se uhvati u koštac sa opakom bolešću koja nagrizaše krhko majčino biće. Lekari samo odmahivahu glavom govoreći da je došla kasno, kad je ta zlokobna kvržica na njenom telu već uzela maha. Nisu se usuđivali da kažu koliko joj je preostalo od života. Milenino lice pokadkad poprimaše zdravu, rumenkastu boju. Prikupljala je snagu iz skrivenih kutaka svoga bića. Jedna žarka želja je potiskivala bolest. Život je grčevito stiskao zastavu pobede.
U svim njegovim prohođenjima, Aleksandra je pratio plavi pogled sa Nevskog prospekta, sokolio ga, jačao mu nadu. Skoro da je osećao svetlost iz plavih zenica na svom licu.Jednog avgustovskog dana oseti radosnu uznemirenost. Često je prilazio postelji svoje majke, birajući najlepše reči koje su je bodrile, ulivale snagu u njene posustale damare. Oboje behu u stanju neobjašnjive blagodatne uznesenosti. Ispred kuće začu se zvuk automobila. Majka i sin se iznenađeno pogledaše. Ko bi mogao doći, nenajavljen. Umilni ženski glas se zahvali taksisti koji donese kofere do doma u kome se jedan život razgranava, buja, cveta, a drugi gasne, nestaje. Osmeh ozari Aleksandrovo luce.
-Majko, danas je Bog uslišio tvoje molitve. Odoh da prigrlim sreću koja stiže u naš dom.
Sretoše se dve duše zakopčane ruskom kopčom. Zapevaše vetrovi u krošnjama starog jabučnjaka. Sunce razmrsi svoje zrake ukroćene u grozdovima jabuka kolačara.Svetlost obasja radosna lica dvoje bogotražitelja. Beše u tom susretu nedokučive tajnovitosti. Nisu ni pokušavali da dokuče odgovore.
-Došla sam da ostanem. I nemoj pokušavati da me odgovoriš od mojega nauma Aleksandre Sretenoviču. Pozdravila su te mesta naših susretanja. I Ksenuška te je petrogradska pozdravila.Poslala me je tebi. Hajdemo u naš dom…
…Pod svodovima stare crkvice stari prota beše potresno radostan. Beše mlad sveštenik kad mu roditelji doneseše lepog, crnokosog dečaka na krštenje. Evo, danas ga venčava u svetoj tajni braka. Svetlost kandila ozari crkvicu zaogrnutu bujnom bukovom šumom. Natašine plave oči poprimiše boju safira. Aleksandar čvrsto držaše ruku svoje sudbine. Njihove spojene ruke behu vezane svilenim peškirom. Na glavama dve krune zasijaše božanskom svetlošću.Crkvicom odjeknu zavet dva čista srca, zakopčana ruskom kopčom.
-Što Bog spoji, čovek nek ne razdvoji-blagoslovi svečanim glasom mladence stari prota.
Milena dočeka snahu odevena u vezenu košulju i tkanu suknju što se zvonasto spuštaše do krhkih stopala. Svilena jarko žuta marama je njenom licu davala svetlost oreola. Nataša priđe svekrvi krotkim korakom. Uze njenu bledu ruku i privi je na svoje grudi. Sretoše se dva pogleda u čvrstom zaveštanju. U Mileninim očima beše spokojne blagodarnosti, u Natišinom pogledu nežne blagosti koji ulivaše nadu.
-Blagoslovi me, majko- progovori molitveno, spuštajući celiv na ruku svoje svekrve.
-Blagoslovena da si kćeri moja u sve dane tvoga života. Danas Bog usliši molitve moje namučene duše. Tebi ga ostavljam snago i pouzdanje moje- govoraše tihim glasom. Drhtavom rukom otvori drvenu kutijicu izrezbarenu sitnim šarama. Niska dukata koju je, donela kao miraz, bljesnu patiniranim sjajem.
-Aleksandre sine, ovo je moj dar. Pomozi mi sine moj,zakopčaj ovu nisku na vratu moje anđeoske kćeri.Jednoga dana ti daruj svoju kćer, nado moja-prozbori tiho.
Ruskom kopčom zakopčaše se dukati i dve duše koje Bog ujedini u blagoslovenom trajanju. Milena podiže pogled prema ikoni Svetog arhiđakona Stefana. Pažljivo se prekrsti.Osmehnu se svetlošću pravedne duše. Ispred njenog ugaslog pogleda zasvetle sunce novoga života. Na rukama svoga sina jedinca spokojno predade svoju dušu Gospodu.
Ruska kopča zauvek sjedini Aleksandra i Natašu u postojanoj, veri, nadi i ljubavi.