Руска спољна политика на прагу 2020. године

У посљедње вријеме политичари, експерти, новинари, резимирајући резултате одлазеће године, стално констатују пад глобалне диригованости и нестабилност свјетске политике. Година 2019. не представља изузетак.

Сви смо били свједоци многобројних „изненађења“ и неочекиваних догађаја на најразличитијим тачкама планете – од поражавајуће побједе Владимира Зеленског у Украјини, до почетка процедуре импичмента Доналда Трампа у САД. Од низа политичких потреса у Латинској Америци, до бескрајне политичке кризе у Великој Британији. Од серије оружаних напада на танкере у Персијском заливу, до оштрих колебања у америчко-кинеским односима.

На овом компликованом фону хроничне нестабилности и промјенљивости међународне ситуације, посебно јасно се и издвајала руска спољна политика. Чак и најнепомирљивији критичари Москве су принуђени да признају да се у години која се завршава, руски смјер у међународним пословима одликовао сукцесивношћу и досљедношћу. Далеко од тога да је Русија на свјетској арени свима погодан партнер, али њој се никако не може упутити пријекор да је она партнер несигурним и непредвидљивим. Ова необорива предност, у односу на неке друге велике државе, изазива поштовање не само наших пријатеља и савезника, већ и непријатеља и опонената.

По свему судећи и наступајућу 2020. годину ће карактерисати даљи пад стабилности свјетског система. Наравно, жељели бисмо да гријешимо, али енергија распадања старог система међународних односа, за сада још није до краја исцрпљена. Зауставити, пак, ланчану реакцију распадања тешко да ће се постићи тако брзо – то је задатак не за годину-двије, већ за дугачку историјску перспективу. Задатак не само за једну или групу водећих земаља свијета, већ за читаву међународну заједницу, која због најразличитијих разлога, за сада није спремна да се прихвати озбиљно његовог рјешавања.

У таквим условима може да се појави природно искушење да Русија максимално ограничи своје учешће у међународним пословима, да се изолује од непредвидљивог и опасног спољашњег свијета, и да се усредсреди на рјешавање унутрашњих проблема. Јасно је да се не жели „извозити нестабилност“, и постати случајни талац оних негативних процеса и тенденција свјетске политике, којима ми нијесмо у стању да управљамо и које није нико у стању да контролише. Разумљив је и захтјев друштва да се руководство земље усредсреди на наше унутрашње проблеме, којих је код нас, нажалост, за сада на претек.

Али стратегија самоизолације, па чак и привремена и дјелимична, у крајњем случају опасна је из два разлога. Прво, досљедна самоизолација у савременом, узајамно зависном свијету, уколико не рачунамо такве ријетке изузетке, као што је Сјеверна Кореја, практично је немогућа. А већ за Русију, која је дубоко интегрисана у глобалне политичке, економске и социјалне процесе, било какви покушаји самоизолације, неизбјежно ће значити одрицање од многих најважнијих достигнућа наше спољне политике за посљедњих тридесет година. И шта више, суштински ће кочити рјешавање оних задатака на унутрашњем плану, на које треба фокусирати пажњу.

Друго, стратегија самоизолације фактички ће значити самоудаљавање Русије од активног учешћа у формирању новог система међународних односа, односно од изградње новог свјетског поретка. А формирање тога новог свјетског поретка је неизбјежно у сваком случају – основна питања су само рокови и цијене, које ће човјечанство морати да плати за тај свјетски поредак. Када, пак, епоха нестабилности остане иза нас, и глобална диригованост буде на овај или онај начин обновљена, мораћемо да играмо по правилима, која је неко други разрадио, и која не одражавају интересе Русије, већ других учесника свјетске политике.

Зато у слиједећој години руска спољна политика, како се указује, не смије се ограничавати само на рјешавање претежно текућих, оперативних задатака у различитим регионима свијета, иако је важност ових задатака тешко процијенити. Али не мањи значај представља дотјеривање нових принципа, модела и механизама међународне сарадње у перспективи. Сликовито говорећи, ако је данас још рано почињати изградњу зграде новог свјетског поретка, онда је могуће и обавезно одабирати поједине „циглице“, или чак читаве блокове, за градњу управо данас. Руска спољна политика има на што да се ослони у овом компликованом послу.

Напримјер, у Сирији наша земља је нагомилала изузетно искуство мултилатералне дипломатије, која омогућава да се приближавају позиције, рекло би се најнепомирљивијих непријатеља, и да се постиже сталан пад интензитета војничке супротстављености. Русији је пошло за руком да у Сирији постигне оно, што су многи, не тако давно, сматрали немогућим. Очигледно је да у долазећој години треба покушати да се ова пракса прошири на Блискоисточни рејон у цјелини, досљедно унапређујући и конкретизујући безусловно тражену руску концепцију регионалног система колективне безбједности на Блиском Истоку.

У Азији је Русија према својим партнерима учинила озбиљне кораке формирања принципијелно новог демократског и отвореног система међународних институција. Међу недавним достигнућима довољно је поменути ширење структуре ШОС (Шангајска организација за сарадњу), унапређивање концепције БРИКС (Бразил, Русија Индија и Јужна Афричка Република), активирање сарадње трочлане формације РИК (Русија, Индија Кина), импресиван прогрес у правцу повезаног развоја ЕАЕС (Евроазијски економски савез) и кинеског пројекта „Једна зона, један пут“. По свему судећи, овдје је необично важно испуњавање нових институционалних форми конкретним садржајима. Русија, која је предузела у 2020.години организацију самита БРИКС и ШОС на својој територији, би могла да потврди улогу лидера у ширењу „пројектног ресора“ ових организација.

Руско-кинески односи убједљиво постају утицајан фактор читавог система међународних односа. Даље повећање нивоа усаглашености дјеловања Русије и Народне Републике Кине на међународној арени, укључујући област безбједности, наствиће да учвршћује њихов ауторитет и утицај у свјетским пословима.

На европском путу одлазећа 2019. година, иако за Москву није постала преломном на боље, ипак је донијела одређене позитивне резултате. Русија је враћена у Парламент Савјета Европе. Остварен је јединствен приступ Русије и Запада на плану регулисања политичке кризе у Молдавији. Након дугачког прекида прорадио је механизам самита „нормандске четворке“ за регулисање кризе у Донбасу. Запажен је прогрес у трочланим преговорима са Украјином и Европском Унијом у вези са енергетиком.

Европа отпочиње етапу дубоког осмишљавања свога модела регионалне интеграције. И није само ствар у предстојећем изласку Велике Британије из Европске Уније. На дневном реду су акутна питања социјално-економског развоја, регионализације, проблеми безбједности и т.д. На том фону је више него потребан озбиљан политички дијалог о будућим односима између Русије и Европе у свим стратешким правцима наших односа. И такав дијалог треба отпочети без одлагања.

У Сједињеним Државама већ је у пуном замаху ток изборне кампање 2020. године – што не представља најбоље вријеме за покушаје поправљања наших међусобних односа. Али није добро се сложити са онима, који сматрају да у том погледу Москва треба да направи паузу, у очекивању резултата предсједничких избора и изласка САД из те дубоке политичке кризе, која је поцијепала америчко друштво прије три године. Историја показује да ишчекивање „погодног тренутка“, може да се вјечно протеже и да представља озбиљне разлоге за наставак паузе још и још, којих увијек има на претек. Ако су сада објективно отежени контакти са извршном влашћу САД, онда треба појачати своју активност у другим правцима, међу којима и на другачијем смјеру наших односа.

У односима са Африком 2019. година означава пробој – самит у Сочију „Русија – Африка“, не само што је демонстрирао постојање узајамне заинтерсваности за унапређење сарадње, већ је и открио потенцијал такве сарадње. Сада је важно да се добијени импулс не загуби у пијеску, зато 2020. година у том смислу треба да буде година практичних потеза.

Ови и многи други проблеми ће се наћи пред спољном политиком Русије у 2020. години. Наша земља је већ показала навике ефикасног кризног менаџера, који је спреман да се ухвати у коштац са најозбиљнијим текућим изазовима регионалне и глобалне безбједности. Русија има могућност да као додатак овим навикама такође покаже и способности искусног инжењера-пројектанта, који је спреман, да заједно са својим партнерима, конструише посебне компоненте и читаве чворове сложеног и, за сада, још не формираног новог свјетског поретка.

Година 2020. ће бити у знаку 75-е годишњице Побједе у Великом Отажбинском рату и Другом свјетком рату. Осврћући се у прошлост немогуће је не запазити, да су већ далеке 1945.године државе-побједнице, без обзира на дубока мимоилажења у најфундаменталнијим питањима свјетског развоја, могле да се договоре не само о општим правилима игре на свјетској арени, већ и о ставрању читавог система међународних институција, које су гарнтовале очување глобалне и регионалне стабилности. Овај систем, уза све своје недостатке и несавршености, служио је човјечанству током многих деценија.

Данас пред међународном заједницом стоје изазови, који се по својим размјерама могу поредити са изазовима средине прошлог вијека. Жељели бисмо да се надамо да савремени политичари, као и њихови велики претходници, схватају своју историјску одговорност и да ће показати своју државничку мудрост у интересима рјешавања актуелних проблема савремености.

(Игор Иванов – Предсједник РСМД (Руски савјет за међународне послове), министар спољних послова Русије (1998 – 2004.године), професор МГИМО МИД(Московски државни институт међународних односа Министарства иностраних послова), дописни члан РАН (Руске академије наука), члан РСМД.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: