Руски Хомер „Тарас Буљба“ као херојски епос

Пише: Владимир Воропајев

[Пре 190 година, 1835, изашао је из штампе зборник Н.В. Гогоља „Миргород“, где је први пут била штампана историјска повест „Тарас Буљба“.]

Писац руске дијаспоре Борис Зајцев свој есеј „Живот са Гогољем“ почиње одломком из прве књиге аутобиографске тетралогије „Глебово путовање“: „После вечерњег чаја – са кајмаком, топлим хлебом, ледено хладним путером, у паузи пред вечеру, под лампом која виси над столом, мој отац је читао Гогоља. Мајка је шила. Девојке су плеле. Глеб је седео поред оца и побожно му је гледао у уста. Козаци су јурнули преко невиђеног поља испред фантастичног Дубна и борили се као јунаци „Илијаде“. Сви су били величанствени, громогласни и невероватни. Али високи тон Гогољевог говора потресао је душу, узбудио дете и владао са њим како је желео. Па и отац, иако није био дете, читао је са узбуђењем. Када се стигло до погубљења, Остап, у мукама на одру, није издржао и повикао је: „Оче!“ где си ти „Чујеш ли све ово“, а Тарас је одговорио: „Чујем“ – и отац се зауставио, извадио марамицу и редом приложио уз десно па уз лево око. Глеб је устао, пришао позади, загрлио га и пољубио – тиме је желео да изрази своје усхићење и Гогољем и оцем. Њему се чинило да би и он могао издржати та мучења, а отац би био Тарас“. Тако описује Борис Зајцев први сусрет детета са Гогољем.

Говорећи о томе како је постао писац, у „Ауторској исповести“ (1847) Гогољ говори: „… када сам почео да размишљам о својој будућности (а о будућности сам почео да размишљам рано, у то време када су сви моји вршњаци још размишљали само о игри), мисао о себи као писцу ми никада није падала на памет, иако ми се увек чинило да ћу бити познат човек, да ме очекује широко поље за деловање и да ћу чак урадити нешто за опште добро. Једноставно сам мислио да ћу да служим и да ће ми све то омогућити државна служба. Због тога је још од младости код мене била веома јака страст за службом. <…> Међутим, чим сам осетио да на књижевном попришту могу одслужити такву државну службу, ја сам све бацио: и своју претходну службу, и Петроград, и друштво људи блиских мојој души, и саму Русију, да бих, затим, далеко и у самоћи од свих, размотрио како то да урадим, како своје стваралаштво тако уредити да се докаже да сам и ја грађанин своје земље и да желим да јој служим.“

Љубав према Отаџбини, схваћена као служење „грађанина својој земљи“, проникла је целокупно стваралаштво Гогољево, – она је видљива чак и у првом прозном делу писца – у „Вечери на салашу крај Дикањке“. Херој повести „Страшна освета“ Данило Буруљбаш иступа као пожртвовани чувар родних граница. Војно братство за њега је драгоценије него све чиме је везан за земљу. Његова вољена жена Катарина пустила је из тамнице свог оца гатара, у коме је Данило препознао свог најгорег непријатеља, издајника Отаџбине. Не знајући ко је пустио затвореника, он сурово говори жени: „Да је само један од мојих козака помислио на ово у својој глави и ја за то сазнао… Не знам какво бих му нашао погубљење! – А ако бих то била ја?… – са страхом је питала Катарина. – Да си ти то урадила, онда ми не би била жена. Зашио бих те у врећу и удавио усред Дњепра!..”.

Херојској борби Малоруса против иноземаца посвећено је једно од најбољих Гогољевих дела – историјска повест „Тарас Буљба“. Са истински епским размахом, аутор ствара живописне, моћне карактере Запорожаца. Пуковник Тарас, искусни вођа козачке војске, строг је и непопустљив. Он даје све од себе да служи својој земљи и „другарству“. Попут химне руском бојевом братству звуче речи Тараса: „… нема веза светијих од другарства! Отац воли своје дете, мати воли своје дете, дете воли оца и мајку; ама, то није другарство, браћо: и звер воли свој пород! Али ородити се сродством по души, а не по крви, то може само човек. Било је и у другим земљама другова, али таквих, као у руској земљи, није било таквих другова“.

Борбене сцене под зидинама Дубна – централне су у повести. Запорошки козаци се храбро боре, изазивајући дивљење чак и међу својим непријатељима. “Гласан звук пљескања разнео се надалеко по свим околним пољима и њивама, стапајући се у непрекидну грају; цело поље је било прекривено димом; а Запорошци су и даље све палили, без даха: они позади су само пунили и прелазили на оне испред, запрепашћујући непријатеља, који није могао да схвати како козаци могу да пуцају без пуњења пушака. <…> Сам инострани инжењер је био задивљен таквом тактиком, коју никада раније није видео, и рекао је ту пред свима: „Ово су храбри момци, Запорошки козаци!“ „Овако треба да се боре и други у другим земљама!“

Поступци козака приказани су у крупном плану, јарким потезима, често са патетичном хиперболом карактеристичном за херојски еп. Ми видимо цео ток битке и акције појединих бораца са њиховом војном техником, изгледом, оружјем и одећом. Већ први читаоци Тараса Буљбе видели су у причи пример епског стила. В.Г. Белински је 1835. написао (позивајући се на прво издање повести): „Уколико је у наше време могућа Хомеровска епопеја, ево вам њен највиши образац, идеал и прототип!..“.

Радећи над књигом, Гогољ је прегледао многе хронике и историјске изворе. Он је веома добро познавао доба коме је био посвећен његов рад. Али најважнији материјал који је писцу помогао да тако живописно пренесе ликове Запорошких козака биле су народне песме и мисли. Гогољ је био добар познавалац и сакупљач усменог народног стваралаштва. „Моја радост, мој живот! песме! Како вас ја волим! – писао је новембра 1833. године свом сународнику, чувеном фолклорашу Михаилу Максимовичу. „Шта су све устајале хронике по којима сада копам, у поређењу са овим звонким, живим летописима!“.

Гогољ је управо у песмама пронашао одраз правог народног живота. „Ово је народна историја, жива, светла, пуна боја, истине, која открива цео живот народа“, написао је он у чланку „О малоруским песмама“ (1833). Аутор „Тараса Буљбе” свесно користи поетику фолклора, цртајући слике, боје, технике из јуначких народних песама. На пример, он увелико користи технику епске песме[1] са њеним уобичајеним поређењима:

„Попут јастреба док плови небом, па пошто начини много кругова моћним крилима, наједанпут се заустави раширен на једном месту и одатле удари као стрела на препелицу мужјака што се распевао поред самог пута, тако Тарасов син Остап, налете изненадно на заставника и одједном му набаци уже на врат“.

Једна од најкарактеристичнијих техника народне поезије је троструко понављање. У Гогољевој причи, усред битке, Тарас три пута дозива козаке: „Шта је панови? Има ли још барута у фишеклијама? Да није малаксала козачка снага? Да се не колебају козаци?. И три пута он слуша као одговор: – Још има баћко барута у фишеклијама; још није малаксала козачка снага; још се не дају козаци!

Хероји Сече имају једну заједничку црту: несебичну оданост Отаџбини. Козаци, погинули у борби, славе руску земљу док умиру. Остварују се Тарасове речи: „Нека знају сви они шта значи у руској земљи другарство! А кад је већ дошло до тога да се мре, нико од њих неће тако умирати!..“. Овде се смртно рањени смели атаман Мојсеј Шило затетурао, ставио руку на рану и рекао: „Збогом панови, браћо, другови! Нека на вечита времена живи православна земља руска и нек јој буде вечита част!“

Добри козак Степан Гуска, подигнут на четири копља, само је успео да узвикне: „Нека пропадну сви непријатељи и ликује у векове векова руска земља!“. Пао је и стари Касијан Бовдог, погођен метком право у срце, али прикупивши последње снаге рекао је: „Не жалим што се растајем са светом! Дао Бог свакоме такву кончину! Нека се слави до краја века руска земља!“.

Гогољу је важно да покаже да се Запорошци боре и умиру за православну веру. „И кренула је ка висинама Бовдјугова душа да исприча давно отишлим старцима, како умеју да се туку на руској земљи и што је још боље од тога, како умеју у њој умирати за свету веру“. Ево је пао, прободен копљем, курен атаман Кукубенко, најбољи цвет козачке војске. Погледао је око себе и рекао: „Благодарим Господу што сам могао да умрем пред вашим очима, другови! Нека после нас живе они који су бољи од нас, а руска земља, Христом љубљена, нека је вечно лепа!“. Аутор се усхићује својим херојем: „И узлетела је млада душа. Преузели су је анђели у руке и понели ка небесима; добро ће му тамо бити. „Седи, Кукубенко, са Моје десне стране! – рећи ће му Христос. – Ти ниси издао другарство, нечасно дело ниси урадио, ниси издао човека у невољи, чувао си и штитио Моју Цркву““.

Читајући „Тараса Буљбу“, схваташ да на свету нема злочина страшнијег и срамотнијег него што је издаја Отаџбине. Тарасов млађи син, презревши своју свету дужност, заљубио се у лепу Пољакињу и прешао на страну непријатеља Сече. Андрија доживљава свој последњи сусрет са оцем као страшну одмазду. На питање Тараса: „Шта је било синак! Да ли су ти помогли твоји Љаси?[2]“ – Андрија није могао ништа да одговори. „Зар тако продати? Продати веру?“. Тарас не осећа сажаљење према сину издајнику. Без колебања врши свој суд: „Ја сам те родио, ја ћу те и убити!“.

Андрија покорно прима очеву пресуду, схватајући да код њега нема и не може бити оправдања. Он није само издајник, него и богоборац, јер се одрекао завичаја („Ко је рекао да је Украјина мој завичај? Ко ју је дао мени за завичај?“), он се одрекао од Божије одредбе: само Господ сваком човеку одређује место рођења, а човек мора да воли Отаџбину коју му је дао Бог.

А одмах иза тога био је заробљен Остап, старији Тарасов син. Ризикујући живот, отац се провлачи у непријатељско окружење, како би га подржао у тешким тренуцима мучења. Ускоро и сам Тарас храбро гине у огњу, распет на дрвету. У последњим тренуцима живота он не размишља о себи, него о друговима, о Отаџбини. „… Козаци су већ били у чамцима и веслали су веслима; Меци су пљуштали на њих одозго, али нису стигли до њих. И очи старог атамана засијаше од радости. – Праштајте, другови! – викао им је он одозго, – сећајте ме се и следећег пролећа дођите поново овамо, да добро прошетате! Шта су добили ђавољи Љаси? Мислите да има нешто на свету чега ће се уплашити козак? Сачекајте, доћи ће време, биће то време и ви ћете сазнати шта је то православна руска вера!“.

Гогољ је био заокупљен размишљањима да ли је за хришћанина грех да убија људе на бојном пољу. Међу његовим записима из дела Светих Отаца и Учитеља Цркве налази се и следећи: „…Убијати није дозвољено, али убијати непријатеље у борби је и дозвољено и похвално“ (Св. Атанасије Александријски). Ево и записа једног аутора савременика Гогољевог, преосвећеног Гедеона, епископа Полтавског: „Ако се неко облачи ратном храброшћу: она је узвишена уколико дише вером; јер тада то није очајање, није страх, није бојазан, у грудима војника не живи жестокост, него великодушност, која поражава непријатеља без презрења према њему; тада не освета, не злоба, него племенита свест о сопственим заслугама, испуњавају његово срце“.

Несумњиво да је Гогољу био познат и одговор равноапостолног Кирила[3] ученим муслиманима о употреби оружја од стране хришћана. Тај одговор ми читамо у житију словенског просветитеља. Једном су га Сарацени (Арапи) упитали: „Ако је Христос ваш Бог, зашто не чините оно што вам Он каже? Уосталом, у Јеванђељу је записано: молите се за непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе и тлаче, и окрећите други образ онима који вас бију. А ви тако не чините: против ваших противника ви вадите оружје“. Свети Кирил је одговорио: „Уколико у неком закону буду написане две заповести и дате људима да их испуњавају, ко ће од људи бити истинити испунитељ закона – да ли онај који испуни једну заповест или онај који испуни две? „Наравно, бољи испунитељ ће бити онај – одговорили су Сарацени, – који испуни две заповести“. „Христос Бог наш, – рекао је на то светитељ, – заповедио нам је да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро, али је рекао и ово: Нико нема веће љубави од ове, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Подносимо увреде ако су уперене само против некога појединачно, али се залажемо и чак полажемо своје животе ако су уперене против друштва, да наша браћа не падну у ропство, где би могли бити заведени на безбожна и зла дела“.

Одајући пошту војничком подвигу, Свети равноапостолни Кирило, у сагласности са осталим Светим Оцима и учитељима Цркве, изједначава све хришћанске војнике који су страдали за веру и отаџбину са светим мученицима.

У књизи „Одабрана места из преписке са пријатељима“ Гогољ сумира своја размишљања о томе да ли је легитимно бранити светост вере силом оружја: „Црнорисци Осљаба и Пересвет, по благослову самог игумана, узеше мач, што је противно хришћанину…“. Било је то уочи Куликовске битке, када је свети Сергије Радоњешки, игуман руске земље, благословио великог кнеза московског Дмитрија Донског за борбу против Татара.

Па ипак, Гогољ је молитву сматрао главним оружјем, не укидајући материјално оружје. На лето 1847. године он одговара Белинском: „Ви кажете да се Русија молила дуго и узалуд. Не, Русија се није узалуд молила. Када се помолила, била је спасена. Молила се 1612. и била спасена од Пољака; Молила се 1812. и била спасена од Француза“.

Зашто су Запорошки козаци, храбри ратници који су били спремни да своје животе положе за православну веру, ипак доживели пораз? Како пише Гогољ, „…цела Сеча се молила у једној цркви и била спремна да је брани до последње капи крви“, али истовремено „није хтела да чује за пост и уздржање“. То јест, вољно или невољно, козаци су се у вези са овим изложили великим опасностима. Имали су довољно снаге, довољно храбрости, душа им је била жељна борбе, али при првом затишју је почело свеопште пијанство. За време опсаде Дубна, Запорожци су се напили и били су потучени од Пољака, – њих је погубило неуздржање. Сам Тарас је пао у руке Љаха због изгубљене „лулке“ – луле за дуван. Неумереност такође доводи до нехришћанског понашања у рату. Тако, после погубљења Остапа, Тарас, такорећи, организује страшне паганске помене за свог сина, уништавајући целокупно становништво у сваком заробљеном пољском селу, без обзира на пол и узраст.

Повест „Тарас Буљба“ била је популарна не само у Русији, већ и широм света. Упоређена је са класичним епским делима као што је Хомерова Илијада (на коју се Гогољ и орјентисао). Највећи француски историчар 19. века Франсоа Гизо сматрао је да је ово једино дело у модерној светској књижевности које заслужује наслов епске поеме.

Књига је више пута прерађивана за позоришну и оперску сцену, а адаптирана је и за екран. Књига „Тарас Буљба” је одувек била омиљено дечије штиво. Познато је да је светом мученику Царевићу Алексеју Николајевичу, сину Цара-страстотерпца Николаја Александровича, више пута читана Гогољева повест и веома му се допадала.

И многа дела руских писаца, укључујући дела Гогоља, поново су читали чланови царске породице у заточеништву – у Тобољску и Јекатеринбургу. И данас Гогољева генијална повест „Тарас Буљба“ буди добра осећања у срцима читалаца, укључујући храброст и патриотизам.

[1] Такозваних руских „билина“ – примедба преводиоца

[2] Љаси – подругљив назив за Пољаке у Русији – примедба преводиоца

[3] Реч је о светом Ћирилу, просветитељу Словена – примедба преводиоца.

ПРИМЕДБЕ

1. Примећено је, да је слика битке Запорожаца под зидинама Дубна (која се јавља у другој редакцији «Тараса Буљбе») увелико написана под утицајем превода Хомерове „Илијаде“ Н.И. Гњедића. (види: Брюсов В.Я. Испепеленный: К характеристике Гоголя // Сочинения: В 2 т. Т. 2 М., 1987 С. 131–132).

2. Зайцев Б. Жизнь с Гоголем // Современные записки. Париж, 1935 № 59 С. 272

3. Белинский В.Г. Собрание сочинений: В 9 т. Т. 1 М., 1976 С. 181

4. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јован, 15: 13)

5. Види: Оболенская Ю.Л. Диалог культур и диалектика перевода. Судьбы произведений русских писателей ХIХ века в Испании и Латинской Америке / Московский гос. ун-т имени М.В. Ломоносова. М., 1998 С. 203; види такође: Н.В. Гоголь. Тарас Бульба. Автографы, прижизненные издания: историко-литературный и текстологический комментарий / Издание подгот. И.А. Виноградов. М., 2009 С. 568

Познати књижевни аналитичар и критичар Шарл Огјустен де Сент-Бов у тексту о преводу повести Гогоља на француски језик назвао је „Запорошком Илијадом“ књигу „Тарас Буљба“. Текст је објављен и у руском преводу у Отаџбинским записима «Отечественных Записках» (1846. № 1) у тексту В.Г. Белинског «Отзывы французских журналов о Гоголе» (види: Виноградов И.А. Летопись жизни и творчества Н.В. Гоголя: В 7 т. Т. 3 М., 2017 С. 264).

Извор: Саборник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: