Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића био ослободилачки

Пише: Никита Бондарев

Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима.

У архивама су сачувани документи који свједоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”.

Ако погледамо историју читавог региона, видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен.

На Балкану је и иначе увијек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом.

Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци – неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем – и који су ратовали у Првом свјетском рату или у Балканским ратовима.

Међутим, тај дио четника “са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу. Према оцјенама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета.

Остале три четвртине четника нијесу били регуларни одреди, него они који су благовремено “отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди.

Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за вријеме социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом.

Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима – Њемцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити.

Једно је сигурно: ни званични ни “незванични” четници нијесу долазили у сукоб са Црвеном армијом. Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: “Живео генералисимус Стаљин”, “Живео краљ Петар”, “Живео Дража Михаиловић”.

Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Тај град су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Драгутин Кесеровић и пуковник Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела “Париз” и поздрављају војнике – црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.

Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који свједоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: “Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик.”

Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убиједе Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима.

Титови следбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом свијетлу, јер је у току Другог свјетског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.

Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком.

А и послије 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције.

Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи левичарских схватања. Такав је, на пример, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавјештајне службе, али то нијесу историјски потврђене чињенице.

Такви људи су могли изградити “мостове пријатељства” између четника и партизана. Другим речима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нијесу били за то заинтересовани.

Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван.

Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије.

Најважније је да се из свијести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе.

Треба, ипак, имати на уму да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима.

Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.

Аутор је познати руски историчар са Руског института за стратешке студије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: