Руски медији: Ђукановић жели да затре српски идентитет Црногораца, атентат на борце за српско-црногорско јединство усијао атмосферу у ЦГ

Пише: Михаил Тјуренков

Већину Руса Црна Гора првенствено асоцира на јадранска одмаралишта. Наравно, не могу сви приуштити одмор у Црној Гори, али је ипак око 300 хиљада наших сународника 2018. године посјетило овај дјелић бивше Југославије, са нешто више од 600 хиљада становника.

Руси Црну Гору доживљавају као неку врсту „Србије на мору“, чији су становници подједнако пријатељски расположени према Русији, чији се говор не разликује од српског, а у великој већини локалних православних светиња, цркава и манастира уздиже се молитва за српског патријарха.

Али – постоје и неке разлике, „нијансе“. Прије свега, оне су повезане са политичком ситуацијом посљедњих деценија.

Чињеница је да од фебруара 1991. године, наизмјенично се смјењујући на функцијама предсједника и премијера, Црну Гору води Мило Ђукановић, западна марионета који је прву (до 2006. године) Црну Гору одвојио од Србије, а 2018. ову малу православну славенску републику одвукао у антируски НАТО савез.

Ситуација снажно подсјећа на ону у Бугарској: већина Црногораца остаје вјерна православљу и братску Русију третира са очигледном симпатијом, док су политичке елите републике изразито русофобне.

Питање зашто обични Црногорци гласају за западне либерале наивно је: русофобна и србофобна манипулација свијешћу у Црној Гори организована је на највишем нивоу. Сам Мило Ђукановић није лишен некакве демонске харизме, он зна како лијепо да обећа, мада се сва та обећања своде на пут у „западни рај“.

Главна парола Мила Ђукановића, који је раније сарађивао са Слободаном Милошевићем и на том таласу дошао на власт у Црној Гори, али је потом, у трен ока, издао предсједника Србије ради „западних партнера“, јесте – „Са Србима је тешко ући у Европу“.

Управо је та срамотна парола довела до не мање срамотног референдума из маја 2006. године, на којем су Црногорци, од којих се већина и данас сматра Србима, а свој језик – српским, гласали за излазак из заједничке државе са Србијом, без обзира на напоре СПЦ и Партијарха Павла да спријече ту историјску трагедију.

Данас је Српска православна црква последња значајна веза која одржава српско-црногорско јединство. Као што је канонска Украјинска православна црква била и остала саставни и нераскидиви дио Руске цркве, Црногорско-приморска митрополија и Будимљанско-никшићка епархија такође су дијелови СПЦ. А управо се против ње данас бори режим Мила Ђукановића.

Тако је 10. децембра 2019. црногорска влада, на челу са Ђукановићевим „штићеником“, премијером Душком Марковићем, представила локалном парламенту (Скупштини Црне Горе), у којем већину имају прозападне странке, анти-црквени Закон о слободи вјероисповијести. Према овом документу, све цркве и манастири изграђени прије 1. децембра 1918. године биће отуђени од Српске православне цркве у корист државе.

Датум није случајно изабран: управо је тада Црна Гора постала дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Данашњи црногорски западњаци-либерали називају ово поновно спајање српског народа и њихове Цркве, вјештачки подијељене после уништења Пећке патријаршије – „анексијом“.

Актуелна власт Црне Горе чини све како би народу ове републике у потпуности одузела српски идентитет. Укључујући јачање минијатурне самопроглашене „Црногорске православне цркве“, националистичке секте, готово идентичне украјинској расколничкој, која је до краја прошле године била у „еухаристијским односима“ са такозваном „Кијевском патријаршијом“ лажног патријарха Филарета (Денисенка).

Режим Ђукановића је свјестан да је немогуће замијенити канонску Цркву овом псеудо-православном групицом, међутим, чини све да ослаби канонско Православље у Црној Гори.

Прије неки дан, Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве се обратила бројним страним амбасадама, укључујући и руску, за подршку (текст ове жалбе налази се у редакцији Цариграда). Заиста, актуелна ситуација надилази оквире унутрашњих односа цркве и државе. Постоји дискриминација вјерске већине у ЦГ, чије вођство, са свом проевропском реториком, крши елементарне норме европског права.

Ситуација је додатно усијана након покушаја атентата на Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића) и друштвено ангажованог црногорског привредника Миодрага Даку Давидовића. Наиме, 10. децембра 2019. године, током заједничког ручка, чула се пуцњава: Давидовић је рањен у руку и хоспитализован. Српска полиција истражује злочин, али већ је јасно да је овај инцидент имао за циљ да спријечи дјеловање вољеног владике и угледног привредника, истакнутих присталица српско-црногорског јединства.

С тим у вези, Изјава Светог синода Руске православне цркве о ситуацији у Црној Гори, усвојена у јулу 2019. године, данас постаје посебно релевантна. Управо то је и рекао, у коментару за телевизију Цариград, протојереј Николај Балашов, замјеник предсједника Одјељења за спољње црквене односе Московске патријаршије:

„Руска православна црква дубоко је забринута због чињенице да је нацрт Закона о слободи вјероисповијести и правном положају вјерских организација црногорска влада доставила на одобрење парламенту земље, упркос озбиљним приговорима које је раније доставила Венецијанска комисија и организације за заштиту људских права, и упркос забринутости Руске православне цркве и апелу њеног Светог Синода, израженом у изјави од 9. јула.

Тада су Његова Светост Патријарх Московски и читаве Русије Кирил и Свети Синод позвали црногорске власти да престану са дискриминацијом и поткопавањем јединства Српске православне цркве и подигли свој глас у одбрани сестринске цркве од самовоље, пријетњи, мијешања у њен унутрашњи живот и отуђења имовине.

Јасно је да је црногорска ситуација апсолутна копија трагичног украјинског сценарија.

У већ споменутој декларацији Синода Руске православне цркве стоје такође веома важне ријечи о томе да су чеда Српске патријаршије у Црној Гори, „слиједећи завјете великих светаца Саве Српског, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, упркос сили која их притиска, остали вјерни истини Светог Православља“.

Нема сумње да се православни Црногорци, надајући се спољњој подршци, прије свега ослањају на заступништво њихових светаца. И није случајно што је прије неколико година митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у ексклузивном интервјуу за ТВ Цариград, изговорио веома оштре, смјеле и дубоке ријечи:

„Црна Гора има свој историјски и вјековни пут. Сигуран сам: ако жели да опстане и постоји на земљи и у Европи, онда не може да скрене са свог пута. Кад је свети Петар Други Ловћенски у доби од 17 година питао светог Петра Цетињског Тајновидца: „Коме да се сада обратим, шта да радим?“ – одговорио је: „Вјеруј у Бога и држи се Русије.“ Тако је и данас.

Прије смрти, рекао је: „Исто тако да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Па нека моја браћа из Црне Горе добро размисле.“.

Нема се шта додати. Нека размисле.

Извор: yandex.com (Украинские «грабли» Православной Черногории)

Прочитајте још:

Нови докази: Црна Гора наоружава ИСИС?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: