Руски спорт сада као српски спорт 90-их

Пише: Игор Дамјановић

Западним санкцијама од свих сегмената руског друштва чини се да је највише погођен спорт. Чак и неколико година прије почетка СВО руски спортисти су се налазили на удару свјетских спортских асоцијација, попут међународне антидопинг асоцијације ВАДА која им је забранила да под националном заставом учествују на Олимијским играма у Токију, одржаним због пандемије ковида 2021-е, годину касније него што је то било по распореду.

Након избијања рата  сви руски клубови и репрезентативне селекције моментално су избачени са међународних такмичења. Појединачним спортистима је углавном било дозвољено да се такмиче без националне заставе. Било је наравно и случајева да је и ова пракса и дискриминација нарушена, конкретно од стране Велике Британије. Прошлогодишњи Вимблодон је одбио да дозволи наступ руским и бјелоруским тенисерима, што је довело до избацивања овог грен-слема из АТП и ВТА бодовања. Цијену је платио Новак Ђоковић коме бодови са Вимблодна нису узети у обзир и без обзира на титулу на најпрестижнијем турниру, кога многи сматрају незваничним првенством свијета, изгубио је прво мјесто на АТП листи.

Година дана бруталне блокаде нагнала је руске спортске асоцијације да траже излазе из ситуације. Почетком године разматрана је могућност да фудбалски савез иступи из УЕФА, пређе у Азију и наступи на тамошњем континенталном првенству и Лиги шампиона Азије. Међутим чак и то би тешко фудбалској репрезентацији пружило могућност да наступи на свјетском првенству, јер се Русија налази и под санкцијама ФИФА. Колико значај спорту, посебно фудбалу, руска држава поклања имао сам прилике недавно да видим и на Петербуршком међународном економском форуму. Тамо је фудбалски савез имао неколико штандова на најпронетнијој локацији. Боравећи у Русији и трудећи се да колико ми вријеме дозвољава пратим руску кошарку и фудбал изоловану из међународне арене, примјећујем да главну ријеч у клубовима и даље воде скупо плаћени странци. То је посебно упечатљиво у кошарци, гдје у овогодишњем шампиону Униксу из Казања игра чак 5 Американаца и један Француз, а тренер клуба је нама добро познати Хрват Велимир Перасовић. У преостала три тима која су учествовала на фајнал-фору, Зениту, Локомотиви Кубан и до ове године неприкосновеном ЦСКА и даље наступа чак 10 Американаца и сви тренери су странци.

Овај феномен занимљив ми је са двије стране. Прво зашто се САД не позову на санкције и званично забране својим држављанима да наступају у Русији, као што су својевремено забранили легендарном Бобију Фишеру да игра шах на Светом Стефану? Друго, зашто руска држава упркос патриотској реторици и даље дозвољава да им трећеразредни амерички кошаркаши односе милионе долара годишње, заузимају мјеста у клубовима и спутавају развој домаћих младих снага? Американцима руски новац не смрди, њихове трећеразредне играче нико не би платио толико колико Руси и на све америчка држава ин наплаћује висок порез. Са друге стране, руским спортским олигарсима тренутни спектакл и брзи обрт новца битнији су од националног достојанства и обзира према младим генерацијама.

Ово што се тренутно догађа са руским спортом ДЕЈ ВУ је онога што је послије санкција СБ УН, за које је гласао и представник Русије, преживљавао српски спорт у периоду од 1992. до 1996. Све је почело тако што је наша фудбалска репрезентација избачена са Првенства Европе у Шведској, гдје је већ била отпутовала и буквално требала да крене са утакмицама у групи. Наше мјесто заузео је поражени ривал из квалификација – Данска и том приликом освојила једину своју фудбалску титулу. Остало је запамћено да је и њихова тада можда и највећа звијезда, ас Барселоне и освајач Лиге шампиона Михаел Лаудруп, одбио да игра на шампионату сматрајући да је то што се урађено нашој репрезентацији спортска срамота.

Можда и најбоље генерације наших спортиста у колективним спортовима тада су заустављенe да освојe медаље на највећим такмичењима. Стога, ако неко сада разумије Русе онда смо то ми. Црвена Звезда је 1991. била првак Европе и свијета у фудбалу, а 1992. за длаку је умјесто Сампдорије изашла на мегдан Барселони у финалу. Партизан са Жељком Обрадовићем био је клупски првак Европе,  кошаркашка репрезентација лагано се шетала европским и свјетским првенствима, рукометаши су били у самом врху, а ватерполисти стандардно најбољи.

Нико тренутно не може да претпостави колико ће рат трајати и колико ће руски спортисти бити изопштени из међународне спортске арене, којом харају представници западног свијета. У руској јавности све више и отвореније говори о потреби формирања паралелних спортских асоцијација у које ће ући земље које у томе да се њихови спортисти надмећу са колегама из Русије не виде ништа лоше. За разлику од наше земље 90-их Русија данас има неупоредиво више ресурса да тако нешто и реализује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: