Руски став: Ко ће стати на чело ЕУ (распоред снага у Европи)

Пише: Андреј Кадомцев

Према мишљењу низа европских средстава информисања, многи становници Европске Уније и даље сматрају руководеће органе Заједнице, укључујући и Европску комисију (ЕК), као структуру која нема способности „да се отме представи далеког бирократског система прошлости“. Негативан утисак нијесу поправили ни посљедњи избори, будући да се Европски парламент „располутио“. А формирање новог састава Комисије је „право мучење“, у значајној мјери, „због неусаглашености политичких погледа“.

Кулминација нереда је неразматрање кандидата Француске, Румуније и Мађарске за европске министре. Службено – „због конфликта интереса и злоупотребе државних средстава“ [I]. Усљед тога, нови Сатав Европске комисије не може почети са радом 1. новембра, како је претходно било планирано, већ, највјероватније, тек 1. децембра.

Све више проблема и изазова, све мање сагласности и јасноћа у проналажењу путева за њихово рјешавање, тако је могуће описати садашње стање Европске уније. Кина и САД споља појачавају притисак на Европу. Јасно се показује објективна потреба за успостављањем конструктивног дијалога са Русијом. Изнутра базне основе европског јединства, као и раније, су подвргнуте нападима „популиста и присталица ауторитаризма“.

Чак и земље, које формално подржавају либералне вриједности, укључујући Њемачку, Француску, Шпанију и земље Балтика, разилазе се у мишљењима када је у питању будући европски пројекат. Лондон у времену Брегзита, распаднута коалициона влада у Риму августа мјесеца, треће мјесто на изборима за њемачки бундестаг крајње десне партије „Алтернатива за Њемачку“, свједоче не о тежњи да се учврсте постојеће институције и правила, већ о скривеној жељи неких влада и многих њихових бирача да реално промијене правила и институције Европске Уније [II].

Осим тога Европска унија је подијељена на Сјевер – Југ по питањима економије и на Исток – Запад по хуманитарним, еколошким и идеолошким питањима. Упоредо са примјерима непријатељства од стране САД, који се умножавају, сви ови изазови постављају пред европски естаблишмент објективна егзистенцијална питања, која се односе на будућност континента.

Који курс ће морати да одабере Европска унија? Да ли ће то бити „уски ограничени поглед“ земаља Централне и Источне Европе (ЦВЕ), нивелишу идеје „заједничке европске куће“ до слагања неколико лијепих парола које ће реалну политику довести до нивоа „тактичког прагматизма“, који повлађује расположења бирача. Или ће превладати идеја „Европе нација“, и Европска унија ће се трансформисати у конфедерацију независних држава, коју ће уједињавати заједничка зона слободне трговине, и „још неколико наднационалних функција“.

А које ће мјесто Европска унија моћи да заузме у свјетским догађањима? Да ли ће стећи стратешку аутономију у оквирима „Запада“, иако све више аморфног, али објективно цивилизацијски истородног? Или ће, пак, Европљани морати да рјешавају тешки задатак формирања свемоћног „центра моћи“, који ће са остатком свијета комуницирати, ако не искључиво путем узајамних односа, оно на принципима „реалполитике“?

Даље почиње ред практичнијих питања, на која Европљанима одговори или нијесу познати, или нијесу пријатни. Ко ће на себе преузети тешко и противурјечно бреме лидерства у Европској Унији? Наком већ евидентног одласка Велике Британије за улогу лидера (највјероватније-колективног), објективно могу да претендују Њемачка и Француска [III].

Уопште, Берлин и Париз подржавају заједнички став у погледу даље концепције Европске Уније у правцу веће федерализације. У првом реду таква стратегија је усмјерена на очување јединственог тржишта Уније. У будућности она би могла бити искориштена и при реализацији политичких одлука. Напримјер, избори кандидата на дужност новог предсједника Европске комисије, у љето ове године, већ су урушили деценијама провјерене процедуре и претворили су се у закулисну трговину између водећих земаља.

Сада, кад Велика Британија, с највећом вјероватноћом одлази из Европске Уније, чини се да Париз и Берлин добијају могућност да се договоре о расподјели улога. Ипак у „тандему“ је све више размимоилажења. Тако се, управо сада, двије земље не слажу по питању времена, које треба понудити Лондону за ново одлагање Брегзита. Осим тога, Париз посматра европску армију у улози реалне ратне снаге, за чије се ангажовање, уз то, не тражи консензус свих чланица Европске Уније; Њемачка је склонија аморфнијој структури, која је орјентисана на координацију снага.

Француска се залаже за даљу интеграцију у оквирима еврозоне, Њемачка се, пак плаши, да ће и даље морати да подноси главни терет борбе против финансијско-економских проблема Европе. Недавни одлучан захтјев Париза за повратак улоге глобалне државе, у очима Берлина може изгледати и као жеља да се стекну додатни геополитички покретачи унутар Европе. Са своје стране Њемачка је растрзана због растућих тешкоћа у унутрашњој политици и неопходности да демонстрира тврд став према све новијим изазовима споља. Истовремено, било какав нагли потез Берлина, скоро неминовно ће оживјети историјски страх Европе од „германског инстинкта“.

Проблем дисбаланса геополитичких снага у Европи вјековима је словио као један од главних разлога за конфликте на континенту и уопште у свијету. По мишљењу англосаксонских експерата водећи фактор дестабилизације у посљедњих 150 година је превага Њемачке над другим европским државама. На крају крајева, са овим се дјелимично слажу и у Савезној Републици Њемачкој: „ни Велика Британија, ни Француска, не могу вршити притисак на Њемачку када је у питању трасирање курса за Европску Унију“. Само САД за то посједују неопходан политички и економски утицај [IV].

Посљедња околност традиционално подстиче многе „мале“ земље Европе на унапређење максимално тијесних геополитичких веза са САД – чак и на штету општеевропских званичних позива [V], као и ван оквира формалних механизама НАТО. На тај начин се опомиње на пожељну „уздржаност“, не само Русија, већ и Савезна Република Њемачка.

Као још једна противтежа, разматран је и Лондон, не само у Њемачкој, већ и у Француској. Која то садашња или хипотетичка будућа структура унутар Европске Уније има способност да њеним чланицама обезбиједи „политичку заштиту једног од другог“, у поређењу са америчком? И ко ће у будуће играти улогу „британске полуге „. Осим тога питање је да ли ће источноевропским престоницама бити по вољи реалан циљ таквог модела реформисања Европске уније, за који се залажу водеће „старе“ чланице клуба – да се минимизирају могућности земаља Централне и Источне Европе и игра на карту супротстављености свјетрских држава.

Напокон, идеја сталног преношења овлашћења на наднационалне институције, увијек је изазивала бурне дискусије унутар Заједнице. За посљедњих 20-25 година „притисак Европске Уније“ изазива само растуће неприхватање код многих политичких снага, не само појединих држава Централне и Источне Европе, него већ и Аустрије и Италије [VI]. Будући да се таква политика асоцира са ограничењем суверенитета. [VII].(Колико се ми сјећамо Велика Британија је ријешила да напусти Унију под тим изговором. Усљед тога супротстављеност „са националистичким лидерима Централне Европе, на челу са Пољском и Мађарском“ [VIII] доводи у питање сам опстанак Европске уније у догледној будућности.

Пред јесен ове године „популистички“ талас је ослабио. Али само дјелимично. Нијесу се обистиниле прогнозе о преласку Европског парламента под контролу „суверениста“. „Популисти“ су напустили владу у Италији и изгубили дио бирачке базе у Аустрији. Истовремено у Пољској су, према резултатима општенационалних избора, евроскептици учврстили своје позиције.

„Националисти“ су на септембарским регионалним изборима заузели друго мјесто у источним земљама Савезне Републике Њемачке. А највјероватнији кандидат за аустријског канцелара, Себастијан Курц, као ни раније, не крије жељу да се ограничи сфере утицаја Европске уније. И, највјероватније ће добити подршку неких својих колега у Централној и Источној Европи, који такође нијесу задовољни покушајима централизације власти, које предузима Брисел.

На тај начин трвења унутар Европске Уније, која се појачавају, не рефлектују само „раст националистичких расположења“. Као и раније, Европска Уније је на граници фактичког преласка на модел „Европе са двије брзине“. Тим прије што многи „националисти“ и „евроскептици“ свој званични политички став – радикалну идеју, рушења Европске Уније, која плаши многе бираче, мијењају на „њене дубоке унутрашње трансформације“.

Схватајући евидентне пријетње, своје планове реформе Европске Уније ове године су поднијели на процјену Европљанима и Француска и Њемачка. Тријумфалне побједе Емануела Макрона над „националистима“ на домаћем терену, заједно са најављеним одласком Ангеле Меркел са положаја канцелара Савезне Републике Њемачке до 2021. године, практично су одмах претвориле новог предсједника Француске у главну наду заговорника реформи у Европској Унији.

У пролеће ове године, Макрон је понудио правац за „суверенитет Европе“, као одговор на пораст популаризације идеја суверености и повећање спољних притисака на Европску унију. Предсједник Француске се залаже за неминовност да Европа добије нову улогу, да се „појачају“ њене позиције у новој прерасподјели снага, која се догађа у свијету.

Макрон говори о неопходности да Европска Унија сама себи „гарантује безбједност“. У општем галиматијасу у игри је неколико десетина различитих иницијатива и мјера, које француски лидер предлаже Европској Унији са циљем напредовања „европског суверенитета“, продубљивања демократије и повјерења. [IX]. Истовремено, неприкривене геополитичке амбиције Макрона плаше критичаре од још већег унутрашњег размеђавања унутар Заједнице.

Са своје стране, Њемачка се у августу ове године, кроз уста министра спољних послова Хаико Маса, изјаснила у корист формирања „петорке“ водећих земаља у оквирима Европске уније, послије одласка Велике Британије, која би се састојала од Савезне Републике Њемачке, Француске, Италије, Шпаније и Пољске. По мишљењу Маса, пет поменутих држава би могло да преузме „најнепосредније учешће у управљању Европском унијом“ [X]. Истакавши објективне тешкоће формирања сличне групе, Мас је ипак изразио увјерење да разлике у политичким приоритетима, које посебно демонстрирају актуелне власти Италије и Пољске, не морају бити препрека на путу повјеравања овим земљама велике одговорности за будућност Европе.

По мишљењу британског Економиста, „прву петорку“ Европске уније би могле сачињавати, осим Њемачке, Француске и Шпаније, још Холандија и Аустрија.

Мадрид има добре везе с „тандемом“, а такође са Италијом и Грчком. Чувајући добре односе са Паризом и Берлином, и истовремено појачавајући свој утицај у Заједници, због предводјења неформалне коалиције против даље буџетско-пореске централизације Европске уније, Холандија је тако блиска Макрону и шпанском премијеру Санчезу. Као резултат тога је зближавање Хага са земљама Скандинавије и Балтика. Напокон, посљедњих година, Аустрија је постала кључни учесник дебата у вези са проблемима миграције, а такође се показала као успјешан модератор у дискусијама о питањима, која дијеле либерални запад и конзервативни исток Европске Уније. Током прољећа ове године, три земље, које је могуће назвати „политичким насљеђем Хабсбурговаца“, успјеле су да формирају широку коалицију по питањима еколошке стратегије Заједнице до 2050. године. И чак да на своју страну привуку, у почетку скептичну, Њемачку.

Сматра се да би јачању интеграције и регулисању улога у Заједници могла допринијети активна реализација стратегије стварања европске армије. Почетком 2019. године Париз и Берлин су потписали „Ахенски споразум“, који, поред осталог, битно проширује сферу војно-стратешких узајамних односа између двају земаља. Ако би се прикључила Италија, три водеће државе Европске уније би могле да обезбиједе Европу и основним врстама наоружања. „Њемци производе тенкове, Французи – авионе, Италијани – бродове“. Ипак је доношење одговарајуће политичке одлуке још далеко“ [XI].Неки сматрају да убрзавању идеје – аутономизације Европе унутар НАТО, у мањој мјери, може дати нови импулс успјех њемачког кандидата у борби за положај предсједавајућег Европске комисије. Истовремено, Урсула фон дер Лајен, у вријеме док је била министар одбране, увијек је поздрављала јачање војног присутства САД у Европи.

Још једна радна варијанта „повратка самоповјерења Европске Уније“, све до задњих дана, сматрана је стратегија новог проширивања. У фебруару 2018.године објелодањени су планови присаједињења вропској Унији до 2025.године, у најмању руку, неколике, од шест држава Западног Балкана. Према замисли Брисела, пријем нових чланица би морао да увјери остале у неопходност одбијања привилегија за поједине земље, а такође и у потребу препуштања више пуномоћја „центру“.

Има се у виду доношење одлука не путем консензуса, већ већином. Израда механизама контроле за поштовање заједничких правила од стране земаља-чланица; и предузимање казнених мјера против прекршилаца. Крајни, пак, циљ су „наднационалне институције, које ће постепено преузимати за себе кључне функције не од најкомпетентнијих националних влада“ [XII].Ипак су током посљедњег самита Европске Уније Француска, Холандија и Данска биле против почетка преговора о приступању са Албанијом и Сјеверном Македонијом. И сада се поставља питање да ли је ово што се догодило показатељ утицаја Париза, Хага и Копенхагена? Или њихова опструкција управо и јесте знак неспособности да убиједе остале у исправност својих ставова?

У цјелини, Европској унији недостаје овлашћења и главарства да би јединствена Европа могла реално да одигра битнију улогу у геополитичким питањима. Њемачки „тандем“ са Француском је пун противурјечности и компромиса. Европска политика постаје све више фракционашком и фрагментарном.

А битно увећан број држава – чланица Европске Уније, учинио је све мање диригованом. Све теже је остварити консензус, који је неопходан за вођење заједничке политике. Вријеме „тврдих“ и чак „флуидних“ алијанси унутар Европске Уније, пролази; коалиције су све више резултат одређених ситуација, што представља пријетњу парализовања политичких институција Заједнице. Као што је показао застој на утврђивању новог састава Европске комисије, који је многе изненадио, централизација Европе наговјештава повратак политичке борбе, супротстављање идеја, и, многим националним лидерима непријатно, јачање самосталности Европског парламента.

На који начин би се могла превазићи постојећа структурална ограничења и нови изазови, и да ли је то у принципу могуће, скоро да је главно питање садашње Европске уније. У коначном, земље – чланице ће морати да одлучују у ком степену је свака од њих спремна да своју будућност интегрише са интересима свих осталих Европљана.

[I] https://inosmi.ru/politic/20191015/246036755.html
[II] https://carnegie.ru/2018/06/04/ru-pub-76490
[III] ФРГ – четверть всей экономики ЕС без Великобритании Франция – 18% всей экономики ЕС без Великобритании Рассчитано по https://en.wikipedia.org/wiki/World_economy (данные по номинальному курсу).
[IV] Перевод https://regnum.ru/news/polit/2605690.html
[V] Кроме того, хотя экономика ФРГ значительна, она всё же в четыре раза меньше американской.
[VI] Подробнее см. https://interaffairs.ru/news/show/19692
[VII] https://www.foreignaffairs.com/articles/central-europe/2018-04-06/how-illiberal-leaders-attack-civil-society
[VIII] http://www.ipg-journal.io/regiony/evropa/statja/show/novyi-vostochnyi-blok-gotov-441/
[IX] http://www.ng.ru/dipkurer/2019-02-10/14_7503_macron.html
[X] https://regnum.ru/news/polit/2700397.html
[XI] https://www.inopressa.ru/article/15Apr2019/bild/bundesver.html
[XXI] https://carnegie.ru/commentary/75465

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: