Руски заводи у Југославији

У Црној Гори је уз помоћ Русије радио Дјевојачки институт Царице Марије на Цетињу од 1869. до 1913. У њему су училе девојке из Црне Горе, Боке Которске, … . Одлазак девојака из Боке Которске, Далмације и Босне и Херцеговине у Девојачки институт на Цетињу изазвао је забринутост у врховима Аустро-Угарске Монархије. Према њиховој оцени у пансиону ученице су васпитаване не само у српском него и у руско-православном духу. Власти су одговориле на ту за њих претњу оснивањем женских школа. (1) Као пример ученица које су завршиле институт може се навести Ема Стефановић-Липовац.

Ема Стефановић-Липовац рођена је у Котору 1864. и похађала је завод руске Царице Марије на Цетињу. Била је председница ђачке Трпезе а на њену иницијативу основан је Одбор Кола Српских Сестара у Котору. Судјеловала је као одборница у Црвеном крсту, а добила је признање и одликовање Руског црвеног крста. Приликом путовања на свечаности 1925. на Ловћену, чланица управе Кола Љубица Пешић обишла је Одборе Кола у Котору, Будви и Перасту и поднела извештај о потребној помоћи, која је одмах послата у сва три места. (2)

После пораза белих снага у Октобарској револуцији руски кадетски заводи и девојачки институти склонили су се у Краљевину СХС. Срдачно су дочекани од стране власти и становништва. Били су укључени у свакодневни живот земље кроз руска соколска гнезда и редовно су учествовали на соколским слетовима, такмичењима и приредбама. Приликом слета Соколске жупе Мостар у Дубровнику 1923. рад на организацији слета био је подељен на одборе.

Члан Забавног одбора био је Власов, диригент Руског певачког збора. (3)

Харковски девојачки институт у Новом Бечеју радио је од 1920. до 1932. Маријански Донски девојачки институт у Белој Цркви деловао је од 1920. до 1941. Деловало је Николајевско коњичко училиште у Белој Цркви. Донски кадетски корпус императора Александра ИИИ налазио се у Стрнишчу, Билећи а потом у Горажду. Кримски кадетски корпус радио је од 1922 до 1929. Руски кадетски корпус био је у Сарајеву а онда је премештен у Белу Цркву и преименован у Први руски кадетски корпус великог кнеза Константина Констатиновича од 1929 до 1941. (4) Уз те заводе и институте у Вел. Кикинди била је руско-српска женска гимназија; у Новом Саду и Панчеву по једна руска реална гимназија. (5) Харковски институт императорице Марије Феодоровне у Новом Бечеју штампао је Извештај за школску 1929-30. годину. Била је то руска средња женска школа интернат отворена 1812 године у Харкову. Крајем 1919. евакуисана је из Русије 1919. са ученицама и службеницама. У марту 1920. дошли у Краљевину Југославију и сместили се у Новом Бечеју. Подигнут је 1922. на ступањ осморазредне женске гимназије са правом матуре. Институт је примљен 1929. под Високу Заштиту Краљице Марије. Институт је 1930. навршио 10 година свог рада у Југославији. Било је 1929-30. Рускиња 208, а 8 православних како се тада звало Југословенки, све заједно 216. Ученице су биле ангажоване у соколском покрету. Група ученица је са начелницом института отпутовало у Београд 25 јуна 1930. на Свесловенски Соколски слет. (6)

Као руска помоћ Црној Гори на Цетињу радио је од 1869. до 1913. Дјевојачки институт Царице Марије Црногорска влада сматрала је 1913. да јој није потребна таква помоћ Русије и институт је престао са радом. После Првог светског рата у Краљевину СХС нашле су прибежиште школске установе царске Русије. Руски кадетски корпуси и девојачки институти, повукли су се заједно са белом армијом из Русије и прешли у Југославију. У Краљевини СХС руске избеглице су биле срдачно дочекане од становништва. Бивше питомице завода Царице Марије на Цетињу као што је била Ема Стефановић-Липовац нису заборавиле помоћ Русије. Настојале су да помогну руским избеглицама. Касније су институти примали и Србе и Српкиње. У Југославији су наступали избегли руски глумци. Соколска штампа пратила је активности како руских сокола тако и руских завода у Југославији до Априлског рата 1941. Пред наступањем партизана и Црвене армије 1944. велики део руске емиграције побегао је из Југославије. У Београду данас делује Удружење бивших питомаца руских кадетских корпуса. Одржавају своје састанке у Руском дому у Београду. Изузетно 24.2.2023. прославили су Масленицу у просторијама Фонда јединства православних народа у Београду.

Аутор: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

Томислав Краљачић, „Функција државних школа у националној политици калајевог режима”, „Историјски часопис”, Београд, 1984, стр. 147;
„Г-ђа Ема Стефановић-Липовац “, „Вардар календар за преступну годину 1929”, Београд, 1928, стр.151, 152; „Извештаји Кола Српских Сестара за 1924-1925. годину”, „Вардар”, календар за просту 1927, Београд, 1926, стр. 12;
„Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 60, 61;
„Руска емиграција у Београду од 1920-их до 1950-их”, Београд 2021, стр. 29, 30;
„Разнолије”, „Дечије новине”, Нови Сад, фебруар-март 1928, бр. 6-7, стр. 158;
„Извештај за школску 1929-30. годину”, Стари Бечеј 1930.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: